Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Mihailo Šaškijević (86), politički emigrant, profesor Univerziteta u Čikagu, o svom burnom životnom putu: Kroacija se od Tuđmana do danas nalazi u konstantnom stanju Jasenovca
Mihailo Šaškijević
MIHAILO Šaškijević, u devetoj deceniji života, i dalje sebe smatra jugoslovenskim političkim emigrantom. Živi u SAD. Rođen je 1929. u Dubrovniku, a u Čikago je stigao 1959. preplivavši deo Tršćanskog zaliva. Tokom Drugog rata Nemci su ga hapsili jednom, a od 1944. Tito sedam puta.
Njegov otac je, kako sa ponosom ističe, Vladimir Šaškijević, kapetan bojnog broda Kraljevske mornarice, zapovednik razarača “Dubrovnik”, koji je na poslednji put, u Marselj, odveo kralja Aleksandra Karađorđevića.
Tokom Drugog rata, kao petnaestogodišnjak, 1944, dobrovoljno se priključio Dražinoj vojsci. Bio je u zatvoru u Glavnjači u ćeliji pored Milana Nedića, a potom na Adi Ciganliji jula 1946. kada je tamo streljan zapovednik kraljevske vojske u otadžbini. O tome je svedočio 2013. pred Vladinom komisijom u Beogradu.
Šaškijević je kao profesor matematike na Univerzitetu u Čikagu ostvario zavidnu akademsku karijeru. Početkom ovog veka, 2002, ponovo se našao u žiži javnosti u Hrvatskoj i Srbiji kada je izabran za predsednika Upravnog odbora naslednika akcionara Srpske banke iz Zagreba, čiju je ogromnu imovinu opljačkala Pavelićeva vlast, a komunisti uzeli od njih i tako nastavili pljačku. Nekretnine, zgrade, hoteli i brodovi akcionara Srpske banke iz Zagreba postali su plen Brozove države od 1945.
On je i autor dvanaest knjiga. Poslednju, “Besnilo Hercegovine zloduh Kroacije”, objavio je pre desetak dana u biblioteci “Metafizika”. Za ovog intelektualca, Jugoslavija, po modelu države kakvu je stvarao kralj Aleksandar, jedina je tvorevina u kojoj mogu biti zadovoljni svi narodi iz regiona, dok je “kroatizam” najveće zlo koje je i ubilo tu državu. Titovu Jugoslaviju naziva “brozovijom” koja nije imala ništa zajedničko sa dubokim, kulturnim i humanim jugoslovenstvom.
JOŠ SE NE ZNA KO JE UBIO KAŠIKOVIĆA * PRE desetak godina objavili ste knjigu o ubistvu srpskog emigranta Nikole Kašikovića 1977. Takozvana srpska emigracija nije bila srećna zbog toga.
– Tu knjigu sam napisao na osnovu dokumenata iz policije Čikaga i FBI. Zvanično, još se ne zna ko je ubio Kašikovića i sedmogodišnju devojčicu Ivanku Milošević, a SNO iz Čikaga i dalje nudi 25.000 dolara za informaciju. Dokazi američkih istražitelja, gde još nije stavljena tačka na slučaj, govore da zločin nije počinila Titova Udba, iako ih je bilo u emigrantskoj SNO. Kašiković je, prema američkim dokumentima, ubijen u obračunu unutar SNO zarad najprizemnijih ciljeva.
* Poslednji put u srpskoj javnosti bili ste 2013. kada ste svedočili o streljanju Draže Mihailovića. Rekli ste da vam je to bila dužnost i čast, a potom ste negodovali…
– Bio sam u zatvoru na Adi Ciganliji kada je general Mihailović streljan. Lično sam ga poznavao. Sa njim sam i večerao 1944. po mom dolasku u redove JuVO, jer je moj otac bio njegov prijatelj, a i komandant Vojnopomorske oblasti JuVO u Boki. Nisam video kada je tog jula 1946. streljan, ali sam čuo hice. Neposredno po Dražinoj likvidaciji čuo sam i priče drugih Brozovih sužnjeva o tome gde je sahranjen i to mesto sam pokazao Komisiji.
* Upravo ste objavili knjigu esej “Besnilo Hercegovine zloduh Kroacije”. U Hrvatskoj ćete zbog nje, u najmanju ruku, biti optuženi za govor mržnje.
– U mom eseju nema mržnje, ali govori o mržnji koja u Kroatima živi kao i 1941. Ja se sećam tog vremena, Jasenovca, zabrane ćirilice, kada se pisalo po zidovima “Srbe na vrbe” i klicalo “Za dom spremni”. Zar Hrvatska i danas ne živi u tom vremenu? Zar Stepinca ne kanoniziraju za sveca? Gro puka u Kroata danas tvrdi da njihova država podjednako baštini i Antu Pavelića, i Tuđmana, i Broza. Kod Kroata danas Jasenovac ne označava nacistički logor, već je to stanje duha. Kroacija se od Tuđmana do danas se nalazi u stanju Jasenovca.
* Teške kvalifikacije izgovarate na račun Hrvata.
– U mojoj knjizi stoji: “Ako Kroat sruši tvoju crkvu ti njegovu ne diraj, čuvaj je. Ne vraćaj zlo zlim jer ćeš postati Kroat. Budi čovek sa Kroatima. Uvek im se u nesreći nađi, priđi i pomozi. Neće proći dugo vremena i oni će shvatiti da si prijatelj jer si duhovno bogat. Shvatiće da su im Srbi a naročito Jugosloveni prijatelji, jer su oni duhovno uzdignuta gospoda dok su im njihovi politikusi i popovi najgori zlotvori”.
* Pišete da su u Kraljevini Hrvati kako su dobijali bolje uslove za život brže postajali Jugosloveni i da je to za njih bilo potom fatalno.
– Ante Pavelić je bio pametniji i dalekovidiji zločinac od Adolfa Hitlera. Shvatio je da Kroati koji ubrzano postaju Jugosloveni u stvari postaju Srbi u širom smislu te reči i on je smislio kako da to zaustavi. Dok je Hitler mislio da može da fizički pobije ceo jevrejski narod ubijajući ih industrijski, Pavelić je znao da to nije moguće sa Srbima i zato se odlučio na najbestijalnije zločine. Snaga Pavelićeve zamisli je ne u zločinu nego u načinu izvršenja. To je ono što je stvorilo nepremostiv jaz između dva naroda. Ustaše su ubijale decu u kolevci, noževima, maljevima, kamama, kopajući jaz koji teško može biti prevaziđen. Srpskom opsadom Vukovara 1991. Pavelić je trijumfovao sa dna pakla. I danas on likuje iz groba u Španiji.
* Tvrdite i da Stepinac nije bio manje zlo od Pavelića.
– Pavelić je od Hitlera dobio nešto nalik na državu, a od pape Pija nešto nalik na priznanje. Lojzika je nastavio tamo gde je Pavelić morao da stane. Nasilna pokrštavanja koja su upisana u hrvatskim katoličkim knjigama nije poništio. Nikad nije obišao neko naselje i ukazao pomoć žrtvama svojih popova. Sa druge strane, sveti otac je shvatio veličinu Pavelićevog pokolja i posle rata ga je spasao od pravde. Fizički pokolj pripada Paveliću, a duh pokolja je delo Pija 12 i Alojzija Stepinca.
* Crnogorce nazivate “Crveni Kroati”. Među njih ste svrstali Miloševića, Karadžića, Mladića, odnosno Vukovar, Srebrenicu, granatiranje Dubrovnika…
– Crnogorci su podvrsta Hercegovaca i u izvesnom su patološkom jedinstvu sa njima. Srbi su se još pre 100 godina uzdigli na stepen jugoslovenstva, a Jugosloveni su humano, radno i hrišćanskim duhom zadojeno društvo. Odavno je Srbija prevazišla uske nacionalne granice, a Crveni Kroati su zagospodarili Srbijom u Miloševićevo vreme i oni su vodili Srbe put Vukovara i Srebrenice. Neprosvećeni, bolesno ambiciozni i surovi, oni možda i nisu shvatili da vode svoj narod u jamu koju im je davno Pavelić iskopao.
* U Srbiji je i danas mnogo onih koji slave Brozovu državu…
– U Hrvatskoj se u “brozoviju” kunu njihovi politikusi. Njima AVNOJ u Jajcu 1943. nije skup isluženih robijaša koji su 1943. mogli predstavljati samo kaznionice u kojima su robijali, već temelj današnje države. Politikusi kod Kroata razumeju da pred Evropom ne mogu danas veličati Pavelića i to ostavljaju pučanstvu. Srbima koji se i danas kunu u “brozoviju” mora biti makar sumnjivo što gro Kroata danas i Pavelića i Lojziku i Budaka i Tita smatra utemeljivačima svoje države. Pametniji Srbi su odavno shvatili ovu hrvatsku prevaru.
* Za Aleksandrovim projektom niko ne žali ni sa jedne strane Save.
– Jugoslavija nije autentično Aleksandrov projekat, već je stvorena Ilirskim pokretom i najviše u Zagrebu. Nju nije uništio Hitler kada je okupirao, nego Ante Pavelić i Broz.
BORBA KOJA TRAJE 13 GODINA
* NALAZITE se na čelu Upravnog odbora potomaka akcionara Srpske banke iz Zagreba...
– Moj deda Stevan Karamata bio je jedan od osnivača i većih deoničara banke. Kada smo se mi, potomci akcionara, prvi put okupili 2001. i 2002. u Zagrebu, Beogradu, odnosno Čikagu, obnovu Srpske banke shvatili smo pre svega kao obnovu srpskog društva. Podsećam, Banku su utemeljili 1895. Jovan Matijević i njegova supruga, a namena je bila pomoć srpskim siročadima, preko udruženja “Privrednik”.
* Deoničari su bili veoma značajni ljudi.
– Da, među njima su bila i dva kraljevska namesnika – Radojko Stanković i Ivo Perović, Jovan Jovanović Zmaj, Simo Matavulj, Marko Car, Ivan Meštrović, Mihailo Pupin, Mihailo Petrović – Mika Alas, familija Nikole Tesle. Biti deoničar Srpske banke je bila dužnost i čast svakog dobrostojećeg Srbina. Skup akcionara Srpske banke je bio u stvari “gornji dom” srpskog društva. U povratak imovine krenuli smo kada smo pomislili da je odlaskom Miloševića i “brozovija” postala prošlost i da se društvo vraća u normalne i civlizacijski uređene tokove. Borba traje više od 13 godina.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
MINISTRI MALEŠEVIĆ I VULIN DANAS U DONjOJ GRADINI
Koliko je zapravo svet bio kardinal Alojzije Stepinac
Dok je živih svedoka, biće i istine
