Јагодинац спасавао Јевреје, дружење траје до данас

Како је, захваљујући помоћи Милисава Стојковића, нацистима измакао Анђелко Тајтацак чију су породицу стрељали у Београду. Две породице пријатељство негују већ више од 90 година

Давидова звезда на кући јеврејске породице Тајтацак не само да је “преживела” Други светски рат, већ је одолела и зубу времена, па се још увек шепури на врху те куће. Занимљиво је и да је ратне страхоте преживео само Анђелко Тајтацак, док је његова цела фамилија стрељана у Београду, а страдали су и сви чланови 12 јеврејских породица које су живеле у Јагодини. Пошто су Немци туда свакодневно пролазили на путу за свој штаб, Милисав Стојковић, који је са својом породицом становао код Тајтацака, замалтерисао је овај јеврејски симбол како Немци не би срушили кућу. Сандук са вредним стварима породице Тајтацак, у коме су биле породичне фотографије, шал који су носили у синагоги, молитвеник и друге породичне вредности, зазидао је у зид куће.

– Анђелка су Немци одвели у заробљеништво, али се вратио после извесног времена. Мој отац Милисав га је скривао од Немаца. Три пута је због тога хапшен и одвођен на стрељање, али је сваки пут успео да побегне. Када се рат завршио, Анђелко је трпео притисак од комуниста, па је 1948. године решио да се са породицом пресели у Тел Авив. Пре него што је отишао у Израел, сачинио је документ захваљујући коме нико није могао да нас избаци из његове куће. У њој смо живели до 2000. године, када смо се преселили у Трнаву – каже Милисављев син Радиша Стојковић.

Он додаје да је Анђелко Милисаву редовно писао дуга писма, слао му новац како би му се одужио за оно што је он урадио за њега и рекао да су они фамилија иако нису у крвном сродству. Тако је остало и дан-данас, јер су њихови потомци наставили да се друже. Ово пријатељство траје већ 92 године.

– Анђелкова ћерка Ница Нисимбоим, коју зовемо Цаца, и њен супруг Шал, долазе код нас сваке године. Као да су нам род најрођенији. Пошто Анђелко и његова супруга Аранка нису знали хебрејски, говорили су само српски. И када су га научили, у кући се говорило само на нашем језику. Тако је Ница одлично научила српски, а поред ње је морао и њен супруг Шал – каже Радишина супруга Живадинка.

Њихов син Дарко помаже Цаци да набави сву неопходну документацију за реституцију. Он каже да је долазила и комисија из Београда да на терену утврди чињенично стање.

СРПСКИ ПАСОШ

Ница је шест година чекала личну карту и српски пасош. Добила их је 2013. године. Иако ове исправе не може да користи, поносна је што их има.

– Ница увек пољуби земљу када стигне у Србију, јер је много везана за њу. Не зна да ли је то због оца или због тога што је рођена у Србији. Кад је добила пасош, посетила је очев гроб и показала му је путну исправу коју је и он требало да има.

Аутор: Зорица Глигоријевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Сјећање на холокауст подстицај да се страдање не понови …

Јаша Алмули: „Страдање и спасавање српских Јевреја …

Истина о уништењу српских Јевреја и њено фалсификовање …