ЈAДOВНO – СРПСКИ YAD VASHEM

Архимандрит Данило (Љуботина)

У недељу 26. jуна 2011. године, на дан свете мученице Акилине, пошли смо на Други годишњи међународни комеморативно-молитвени сабор на Велебиту, масиву и наjчудесниjоj личко-приморскоj динарскоj планини, коjа у своjим кршким недрима чува кости четрдесет хиљада српских и jевреjских мученика – пред Богом праведника.

Јадовно jе првенствено српски, али и међународни Yad Vashem – יד ושם , Свети олтар – вечног незаборава, светлост коjа неугасиво светли пред престолом Творца יהוה кличући неућутним гласом: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ –  קדש קדש קדש יהוה צבות. Једино што у српском Yad Vashem-у нису донесени експонати са стравичних губилишта – Аушвица, Дахауа, Јасеновца, Треблинке, Бухенвалда, већ jе Јадовно живи и природни, људском руком неукрашени вечити споменик зле прошлости, од међународног комеморативног значаjа (како jе рекао наш наjучениjи познавалац ове стравичне материjе, наречени владика, отац Јован Ћулибрк). Његове ознаке су неуништиве. Над овим кршким гротлом окупило се у молитвеном тиховању више од две хиљаде потомака оних чиjе свете кости – мошти леже у безданим дубинама велебитских jама; ту су страдали очеви и маjке, браћа и сестре, немоћни старци и невина дечица, свештеници и владике, народни посланици, спортска друштва, угледни привредници… Све ове жртве бачене су недоклане, jош живе у бездану jаму зато што су имале своjе име, своjу веру, своjу нациjу, од Бога им дату, рекао jе dr Огњен Краус. Страдали су сви они коjи су другачиjе од егзекутора мислили и вредновали оваj свет.

Треба нагласити да jе Јадовно, као и друга стратишта, само трагична последица и да смо дужни да откривамо и препознаjемо узроке зла, тако да се оно никада не понови. Јер, жртве и кољачи само неколико дана раниjе – орали су исте њиве, косили исте ливаде, говорили истим jезиком, ишли у исте школе, били поданици (држављани) истих држава кроз векове, док су инспиратори несреће били други. (Нама су папе већ све обjасниле, само jош Кнесет не може да поjми ту „истину“.) Кад год jе било коjа идеологиjа била изнад људскости и вере – дешавала су се нечовечна дела и зверства у њено име, па jе тако било и са страдалим Србима, Јевреjима и Циганима, али и многим другим жртвама тоталитаризма.

Српски историчар, dr Ђуро Затезало, дугогодишњи истраживач злочина каже, на основу архивске грађе, да jе у овом логору смрти, коjи jе траjао од 11. априла до 21. августа 1941. године, за људски ум несхватљиво, на неразуман начин усмрћено 40.123 невина човека. Подаци коjи сведоче о томе су углавном из италиjанских државних архива, италиjанске фашистичке армиjе, као и докумената Вермахта. Ове податке су проучили и потврдили научници из Израела, Италиjе, Немачке, САД, Русиjе, Хрватске, Србиjе и Републике Српске. Научницима ниjе било тешко да закључе да су усташе у свом садизму и окрутности превазишли нацисте при холокаусту и младотурке у геноциду над Јерменима. Усташе су са уживањем мучили, убиjали, клали страдалнике биолошке врсте коjоj и сами припадаjу. Окрутношћу усташких зверстава били су згрожени и шокирани и нацисти и италиjански фашисти. Логор jе затворила италиjанска фашистичка воjска краjем августа 1941. године. Реокупациjом, талиjанска воjска, и сама запањена, тежином и обимом злочина своjих „савезника“, спречила jе даља истребљења на овом ужасном стратишту.

Шарановоj jами на Велебиту приброjано jе педесет и шест пострадалих свештеника и свештеномученик свети Сава (Трлаjић), епископ горњокарловачки. Над jамом смо jош 1989. године, у име свештенства епархиjе горњокарловачке, поставили скромну спомен-плочу са именима пострадалих, али су jе следбеници хрватске „демокрациjе“ разбили, као и споменик Јадовну, високе уметничке вредности коjи jе на овом сабрању, хвала Богу, поново откривен. Хрватске демократе поломиле су више од две стотине спомен обележjа жртвама наци-фашизма и спалили и сасвим уништили преко две стотине педесет српских православних цркава, епархиjских дворова и музеjа од националног значаjа, а да се до данас ни два процента од тога ниjе обновило.

Веома jе значаjна реакциjа епископа бачког Иринеjа на изjаву римског папе приликом недавне посете Загребу. Папа Бенедикт XVI jе казао „да jе хрватски блаженик кардинал Алоjзиjе Степинац био против усташког режима“, да jе „бранио право човечанство против тог режима тиме што jе бранио Србе, Јевреjе, Роме“. Слично jе поновио и у омилиjи у Загребачкоj катедрали рекавши да jе кардинал Степинац „у време нацистичке и фашистичке диктатуре постао бранитељем Јевреjа, Православних и свих прогоњених“. Епископ бачки, dr Иринеj jе подсетио да jе „Степинац био воjни викар Независне Државе Хрватске“ (или jе, према другима, поставио воjног викара) и члан парламента НДХ, а са друге стране, имаjући у виду читавом свету познати усташки физички и духовни геноцид над Србима, Јевреjима и Циганима, морамо истаћи да jе у светлу историjских чињеница, ова димензиjа Степинчеве личности (хуманитарна), у наjмању руку jеднострано пренаглашена, или, пре ће бити, на силу исконструисана, и то предимензионирањем случаjева његовог заузимања за поjедине Србе или Јевреjе (међу коjима, неким чудом, нема имена троjице мученика пострадалих, Православних епископа, и више од две стотине православних свештеника побиjених од усташа), а прећуткивањем или минимализовањем његове идеолошки мотивисане, jавно исказиване анимозности према Православљу, „Бизанту“, Јевреjству, Српству и jош по нечем.“ (Православље, 1. jул 2011. године ) Ова реакциjа jе побудила на размишљање нашу и светску jавност.

(Прочитати исцрпан реферат под насловом „Личко крваво лето 1941. – римокатолички инспиратори и извршиоци геноцида“ од Николе Жутића, коjи ради у Институту за савремену историjу, а чиjи рад ће бити обjављен у зборнику са скупа).

Заиста, ми нисмо дошли на Јадовно из очаjања и безнадежности – ми смо дошли на ово свето место да као Православни Хришћани одамо дужно поштовање нашим прецима – светим мученицима. Дошли смо из љубави према свим жртвама коjе су овде мученички завршиле своj земаљски живот. Ми нисмо дошли са мржњом према починиоцима овог болног чина, ми смо jедноставно дошли с молитвом, за молитву. Свете жртве по учењу наше Цркве су лествице ка Царству Небеском. Ми се молимо да свима Господ опрости, као што се молио мученик старац Вукашин из Клепаца: „Само ти, синко, ради своj посао, нека ти Бог опрости!“

На овом тужном и свечаном скупу ове године био jе и председник Србиjе, господин Борис Тадић, чиjи преци леже на дну ове jаме, и он, као велики символ, у своjоj дужности дошао jе у служби мира, љубави и добре воље, што jе обрадовало срца свих присутних. Ове године, због спречености, с нама ниjе био хрватски председник dr Иво Јосиповић, али веруjемо да jе у духу био са нама. Ми веруjемо у његове добре намере коjе jе достоjанствено презентовала његова заменица уважена госпођа Весна Пусић. Из њених се речи могло видети да и она трага за бољом и квалитетниjом будућношћу. Са нама су били представници Жидовске заjеднице из Загреба, као и високи функционери из Тел Авива и Јерусалима, високи представници италиjанских власти, многи амбасадори, мноштво новинара, часници хрватске воjске и њихова гарда, коjа jе била построjена у част и славу жртава. Венце су положили званичници хрватске и српске државе, многа удружења и потомци мученика. И поред свега, наjсвечаниjи и наjдирљивиjи моменат jе био када се готово из свих грла чула, кроз планину, молитва (тропар):

„Мученици Твоjи Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, jер имаjући помоћ Твоjу мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.“

Али, наjпотпуниjа слика, коjу jе видело Небеско Око, била jе када смо сви заjедно са упаљеним воштаницама у рукама певали последњу песму: „Вjечнаjа памjат“ – „Вечна вам успомена“ 

У Београду, о Петровдану 2011. године

[1] Yad Vashem – наjвећи светски музеj и комеморативни центар о холокаусту у Јерусалиму