Јадовно – први концентрациони логор у НДХ 1941. године

Опште jе познато и заслужуjе сва поштовања, што jе jевреjски народ, коjи jе расут по читавом свету успео прикупити податке о своjим жртвама током Другог светског рата.

Успех jе утолико већи, због чињенице да су Јевреjи страдали на просторима више европских држава или боље речено, где jе била успостављена немачка окупациjа и њоj одани сателити или како су називани, квислиншки режими. Илустративан jе и податак да су Јевреjи о страдању свог народа прикупили преко 130 милиона документа што jе фасцинантно.

Пред две године на скупу у Београду, где се говорило о геноциду представник ромског народа нас jе обавестио да ће и они успети прикупити податке о страдању Рома у Другом светском рату, што заслужуjе сваку похвалу.

На жалост, српски народ нема податке о броjу страдалих Срба током Другог светског рата на простору Независне државе Хрватске па и читаве бивше Краљевине Југославиjе. Оваква ситуациjа им се поновила и у последњем рату, тако да Срби немаjу прецизне податке о броjу страдалих у рату приликом распада СФРЈ од 1991. до 1995. године.

Јавности jе добро позната полемика између српских и хрватских историчара, демографа, статистичара и осталих научника о броjу страдалих Срба под режимом НДХ-а од 1941. до 1945. године. Поред осталог, ово се пре свега односи на Концентрациони логор Јасеновац. Велике су разлике између хрватских теоретичара и службених државних података Југославиjе, датих после завршетка Другог светског рата.

Такође су велике разлике између данашњих хрватских података тамошње „историjографиjе“ и одређених хрватских теоретичара. Огромне су разлике између данашњих службених хрватских података о српским жртвама и разних исказа у истрагама или на судовима политичара и функционера НДХ, после ослобођења 1945. године.

Такође су велике разлике о броjу српских жртава између данашњих хрватских ставова, и изjава на саслушањима немачких и талиjанских представника и генерала као и записа коjе су оставили иза себе. Тешко jе веровати да усташки политичари, воjсковође или заповедници логора, нису знали податке о броjу страдалих Срба макар ориjентационо.

Такође, тешко jе веровати да о броjу српских жртава нису знали немачки и италиjански генерали или политичари коjи су имали увид па и патронат над НДХ.

Друго jе питање, са коjих све простора су страдали Срби у НДХ, основаноj 10. априла 1941. године? У састав НДХ су ушли данашњи простор Хрватске, Босне и Херцеговине, Срем и делови Црне Горе. На простору НДХ, пре свега у концентрационим логорима али и не само њима страдали су Срби, са тих териториjа али и са других простора Краљевине Југославиjе. Зна се да jе у логорима НДХ страдало много Срба и са териториjа коjе нису биле у њеном саставу, из Београда и Србиjе, Бачке, Баната, Црне Горе, Рашке, чак и оних коjи су живели у Македониjи и Словениjи итд.

Познато jе да 1941, због Другог светског рата ниjе извршен редован (десетогодишњи) попис становништва у Краљевини Југославиjи па се наjчешће узимаjу подаци о броjу Срба из пописа од 1931. године. За период од 1931.до 1941. године, узима се прорачунска стопа природног прираштаjа коjа би могла бити по орjентационим показатељима.

За ратни период од 1941. до 1945. године, до ослобођења, узима се такође прорачунска стопа, као и за перод од 1945. до 1948, односно до првог пописа. Чињеница jе, сада сваком jасна, да су после Другог светског рата у социjалистичкоj Југославиjи; Броз, Бакарић и остали коjи су били у систему одлучивања ишли на симетриjу злочина, то jест изjедначавања хрватског, српског и других злочина, да би извукли и „превели“ на антифашистичку страну оне нациjе коjе су већински биле на страни нацизма до краjа Другог светског рата.

То jе учињено, пре свега, због хрватске нациjе из коjе су потицали наjмоћни политичари комунистичке Југославиjе. Овакав приступ био jе трагичан за српски народ, наjвећу жртву и страдалника током Другог светског рата на простору Краљевине Југославиjе. Реч jе о народу над коjим jе извршен геноцид. У праву су аутори коjи тврде да су оваквим приступом изjедначене жртве и џелати, што jе био апсурд. Намеће се питање како jе то политички реализовано? Као што jе истакнуто, први попис jе извршен тек 1948. године, значи не одмах по завршетку рата. Прошло jе пар година док jе jош био висок природни прираштаj, па су разлике о броjу страдалих Срба привидно смањене.

Прва пописна година jе била 1948, политички веома неповољна, jер jе тада извршен jош jедан удар на руководећи српски кадар коjи jе био jугословенски орjентисан, после чега jе додатно ослабљена кохезиона снага српског народа и Југославиjе. Други попис становништва jе извршен 1953. године, и у овом раздобљу ниjе значаjниjе опао високи природни прираштаj. Поред тога, оваква се политика могла реализовати из два основна разлога:

I „Комисиjа за утврђивање злочина и њихових помагача“ ниjе довршила своj посао, заправо, нису пописане српске жртве страдале од режима Независне државе Хрватске. Рад те „Комисиjе“ jе политички опструиран, што jе почело већ током рата а после у потпуности довршено престанком њеног рада.

II Српском народу десио се готово невероватан апсурд, да у 45 година постоjања социjалистичке Југославиjе, нису извадили своjе жртве из jама и бездани, и достоjанствено сахранили. Српске жртве нису биле идеолошки неприjатељи режиму, него су страдале само због своjе националне припадности.

И jедан и други разлог, био jе пре свега заштита хрватског националналног интереса, приказиван jе као општа потреба, због „братства и jединства“.

За овакво стање поред одлучуjућих људи у држави, крива jе првенствено српска политичка елита, коjе jе пре свега водила рачуна о своjоj позициjи а ни мало о националном интересу, док jе другим националним политичким елитама из владаjуће структуре то био прворазредни задатак.

Кад се то истакне, не треба занемарити чињеницу, да су Срби у оквирима комунистичких и партизанских структура били силом натеравани на оданост, што jе чињено константно док jе деловао таj режим.

Све до унатраг пар година, Концентрациони логор Госпић jе за многе био непознаница, прикривена велом таjни или „потиснут од Јасеновца“. Међутим, реч jе о првом великом концентрационом логору у НДХ где jе ликвидирано српско, jевреjско и остало антифашистичко становништво са читаве териториjе те државе али и шире.

Тек 2007. године изашло jе прво велико капитално дело др Ђуре Затезала, “Јадовно,комплекс усташког логора 1941.“

Затим, почетком 2011. године друго такво дело Дане Ластавице “Хрватски геноцид над српским и jевреjским народом у Концетрационом логору Госпић 1941-1945,а Србима и 1991-…?“

Скоро истовремено издато jе и литерално дело на исту тему, познатог личког песника и проф. Душана Ђаковића „Јадовничка жмижда.“ Аутори заслужуjу похвале за труд, неспорна jе чињеница, да су дошли доста касно, но упркос, спречиће фалсификаторе историjских догађања коjи гуше или потискуjу историjску истину о овом логору. Овде ћу споменути наjстариjег аутора Дану Ластавицу, коjи jе данас, jедан од ретко живих сведока тих трагичних дешавања а поред тога jе врстан познавалац терена где су извођене ликвидациjе.

Усудио бих се устврдити, да оно што jе др Милан Булаjић био за Јасеновац, то jе Дане Ластавица за Концентрациони логор Госпић. Поред докумената коjе износи, пред коjима застаjе разум и престаjе да функционише људска логика, што потврђуjе теориjе о НДХ, да се ту убиjало са страшћу (после покоља невиног народа иде се на ракиjу),[1] за разлику од хладних ликвидациjа у немачким концентрационим логорима.

Поред тога, Ластавица jе изнео неколико чињеница коjе до сада нису изношене пред суд jавности, jер су биле плански потискиване да би се умањила злодела Независне државе Хрватске. Он тако исправља велику историjску неистину: ниjе постоjао Концентрациони логор Јадовно, него jе постоjао Концентрациони логор Госпић (што jе знатно шири поjам) а његов саставни део jе било Јадовно, што jе за многе била непознаница. Кад се ово истиче, свакако се не умањуjе улога логора Јадовно, коjи jе постао симбол страхота на овим просторима. Он jе изнео, што jе више од пола века било непожељно, шему Концентрационог логора Госпић са помоћним логорима, губилиштима, jамама и безданима. Дане Ластавица такође, износи податке о страдању Јевреjа у овом логору, а и то jе широj jавности било мање познато.

Следећи политику Анте Старчевића, Јосипа Франка и других, затим програма из Усташких начела, усташе су jош у емиграциjи створили планове за уништавање Срба, Јевреjа, Цигана, али и поjединаца или група из осталих нациjа, коjи не буду прихватали њихову политику. Формирањем НДХ 1941.године, кренуло се у реализациjу претходно наведеног програма. Ево релевантне изjаве из прве руке: “Одмах након оснутка НДХ, формирана jе у Загребу ’Усташка надзорна служба’ (УНС), чиjе jе Уред III био задужен са организациjом концентрационих логора. Идеjа за формирање конц. логора потекла jе jош из прве емиграциjе. Знам да су Павелић и многе истакнуте усташе jош за вриjеме боравка у Италиjи договорили о разним начинима и средствима са коjима би извршили ликвидациjу српског становништва у Хрватскоj….“[2]

Познати нацистички и фашистички режими су оснивали концентрационе логоре. У покушаjу „оправдања“ насиља и репресиjе истицали су да су то институциjе у коjима су „политички преступници“ изоловани од друштва, као и да ће их преваспитати кроз рад. На сличноj теориjи jе истраjавао и др Фрањо Туђман, педесет година по завршетку Другог светског рата, „доказуjући“ да jе Јасеновац био, заправо, радни логор. Нормално jе да се радило о обичноj манипулациjи или лажи коjа jе служила за пропагандне сврхе, да народ што мирниjе прихвати реализациjу њихове политике, коjа jе суштински била jезива. Анте Павелић jе оснивао концентрационе логоре по Хрватскоj, коjи су били наjгрозниjи од свих логора коjи су формирани у разним нацисичким и фашистичким режимима тог времена. Са Антом Павелићем, jедан од главних учесника у формирању логора смрти био jе Еуген „Дидо“ Кватерник, као главни заповjедник УНС, затим Макс Лубурић и други. Заправо, на наjважниjа места, везана за логоре, постављао jе себи наjоданиjе људе. Ево што jе о организациjи Концетрационог логора Госпић између осталог рекао Љубо Милош: “Први организовани логори били су: Јадовно на Велебиту, Слано на острву Пагу, те Крушчица код Травника. Логор Јадовно организовао jе усташки пуковник Јуцо Рукавина заjедно са Јурицом Фрковићем, вел. жупаном и Стjепаном Рубинићем шефом жупске редарствене области у Госпићу. Као први заповjеденик овог логора, мислим да jе био Стjепан Рубинић, а посље њега усташа Пудић, звани „Парализа“ (1945. године имао jе чин усташког сатника). Осигурање овог логора вршила jе „Личка боjна“ Јуце Рукавине. Знам да су се тада у истоj боjни налазили поручник Иле, као заповjедник 17. сатниjе, те заставник Карла, као заповjедник 22.сатниjе (заставник Карла погинуо jе 1943. или 1944. године негде у околини Бихаћа).

Мисли да су се у овом логору углавном налазили Срби и Жидови. Иако jе главни организатор овог логора био Јуцо Рукавина, ипак jе логор потпуно спадао под надзор и контролу Уреда III, тj. у почетку Бабића, а касниjе Лубурића.

Логор Слано, на острву Пагу, организовао jе Миjо Бабић уз сарадњу и помоћ Ивана Девчића званог „Пивац“, коjи jе уjедно био и први заповjедник логора. Часници коjи су се налазили на служби у логору били су: поручник Ивица Бркљачић, поручник Антон Ременар и Јосо Матиjевић. Реманар jе обављао дужност господарског часника, те мислим да се налазио стално у Госпићу, а тек повремнео да jе посjећивао логор. Осигурање логора jе вршила 13. усташка боjна, под заповjедништвом Ивана Девчића „Пивца“, коjи jе тад имао чин усташког сатника. Часници у његовоj боjни били су емигранти: Поручник Иван Рако, поручник Анте Марић, поручник Мате Мандушић (погинуо у Аустралиjи несрећним случаjем 1948. године), поручник Миле Барешић, те jош неки Јоже чиjе презиме jе било Међуреченим или Моравац. Сви ови часници, иако су били припадници боjне, активно су учествовали на осигурању самог логора. Такође, у овом логору били су углавном Срби и Жидови.“[3] Ево што о томе наводи Дане Ластавица: “Усташе су одмах по проглашењу НДХ запоселе казниону Окружног суда у Госпићу и у њу од jуна 1941. почеле логорисати Србе и Јевреjе сходно расистичкоj и верскоj политици усташког покрета, а комунисте и антифашисте као политичке противнике. Тако jе та казниона претворена у Концентрациони логор Госпић са стратиштем Јадовно на Велебиту. Дневни капацитет концентрационог логора Госпић био jе 2.000-3.000 логораша (људи, жена и дjеце). Да би смањио њихов броj и омогућио прилив новологорисаних, усташе су свакодневно одвозиле логораше у логор Слано на острву Пагу (према процени, кроз таj логор jе прошло око 16.000 лица) а остале су везане у ланце и жице, у групама од 200 до 400, пре и после подне одводили на стратиште Јадовно удаљено око 20 км од Госпића.Масовни прилив логораша у концетрациони логор Госпић отпочео jе jула 1941. и траjао све до половине аугуста 1941. године.“[4]

К О Н Ц Е Н Т Р А Ц И О Н И Л О Г О Р Г О С П И Ћ[5]

I Збирни логор – затвор (Герихт), Госпић

II Сабирни логор на жељезничкоj станициИ, Госпић

III Логор Овчара – Штале Максимовић, Госпић

IV Логор у Чачић долцу на Јадовном, Велебит

V Логор на Башким Оштариjама, Велебит

ЛОГОР НА ОСТРВУ ПАГУ

VI Логор за Србе у Сланом

VII Логор за Јевреjе у Сланом

VIII Логор за жене и дjецу у Метаjни

IX Сабиралиште у Лукову Шугарjу, Девчић драга

X Сабирни логор у Бужиму, Смиљан

XI Сабирни логор на Личком Осjеку

XII Сабирни логор код жељезничке станице на Личком Лешћу

XIII Концентарациони логор Госпић, жртве су допремане свим средствима. Прво из ближе околине пешицице, сељачким колима и камионима а из осталих териториjа Независне државе Хрватске возовима. Неки су директно одвођени на губилишта а неки су из сабиралишта на различите начине ту одвожени или одвођени. Губилишта су се протезала од Личког Лешћа до острва Пага.[6] Ластавица истиче, да уколико у три сабирна логора у Госпићу ниjе било места за смештаj допремљених жртава, смештани су у двориште и кино-салу, затим у двориште хотела Лика и jош неколико локациjа у Госпићу.[7]

Губилишта логора „Герицхт“ Госпић, била су: а) БЕЗДАНЕ ЈАМЕ У КОЈЕ СУ ЖРТВЕ БАЦАНЕ; 1.Шаранова jама на Јадовном; 2. Катине jаме у Брушанима; 3. Јама-бездан у Трновцу-Велебит; 4. Јарчиjа jама на Велебиту; 5. Јама на Аланку-Велебит; 6. Јама Руњевац код Госпића; 7. Јама Јасиковац код Госпића; 8. Шевић jама у Пазариштима; 9. Ташина jама у Пазариштима; 10. Леваров понор, Доње Пазариште; 11. Јама Цотинка у Коњском брду; 12. Јама на Кулашевоj страни; 13. Јама на брду Крижанову; 14. Јама Плана-буџак у Пазариштима; 15. Влатковића понор у Доњем Пазаришту; 16. Мрачна пећина код Отеша; 17. Јаме код Личког Лешћа. б) МАСОВНА ГУБИЛИШТА СУ: 1. Губилиште иза Отеша; 2. Губилиште Гуште према Брушанима; 3. Губилиште Ризвануша-Шедрван; 4. Губилиште у Брушанима; 5. Губилиште Паљеж-Брушани; 6. Губилиште Провалиjе у Такалицама; 7. Губилиште код Калиноваче-Пазариште; 8. Губилиште у Великом Житнику, ток реке Лике; 9. Губилиште на мосту преко реке Отешице; 10. Губилиште у Отешком пољу иза Отешића; 11. Губилиште иза Оштре; 12. Провалиjа код Брда Крижанова; 13. Губилиште у Коњском на Оштариjама. Поред тих, Дане Ластавица истиче неистражена и неевидентирана губилишта на терену Велебита од Ризвануше према Аланку, као и према Самару, Паљежу, Зеленом врху, Паносу и другим неистраженим теренима.

Директна губилишта Сабирног логора на Железничкоj станици Госпић, била су: 1. Јама Дупчан-Рибник; 2. Јама код села Медак; 3. Јама Јасиковац. Мртви коjи су истоварени из вагона, или оне коjи су убиjени у том логору, бацани су у неке провалиjе од железничке станице до реке Лике и у ближоj околини. Наводи се да и за ову локациjу постоjе неистражена губилишта.[8]

„Изравна“ губилишта Логора Овчара (Штале Максимовић) су били и бунари за воду коjи су ту постоjали, затим простори од Овчаре до тока реке Лике и сама река.[9]

„Изравна“ губилишта Логора на Јадовну била су: 1.Шаранова jама на Јадовну; 2. Јама на Гргину брегу, Велебит; 3. Јама под Гргиним брегом, Велебит; 4. Кршка вртача- Понор у Чачић долцу, Јадовно; 5. Јама Бездан у Трновцу. Поред тих постоjала су и масовна губилишта око Чачић долца и губилишта од села Јадовно до Шаранове jаме. Такође су постоjала и неистражена губилишта око Јадовна у правцу jугозапада од Логора Јадовно.[10]

„Изравна“ губилишта логора на Башким Оштариjама су jаме у коjе су жртве бацане: 1. Јама Бадањ на Попратњаку, Оштариjе; 2. Врзина jама на Ступачинову, Оштариjе; 3. Јама Садиковац, Оштариjе-Велебит; 4. Дулуба jама на Оштариjама; 5. Јама Буновац, Велебит; 6. Јама Глуваjа на Велебиту; 7. Јама на Кизи, Оштариjе-Велебит; 8. Јама на Плочама, Ступачиново-Велебит; 9. Сладовачка jама код Сладиловца, Велебит; 10. Јама изнад залева, близу Карлобага; 11. Јама Киjавац, изнад Карлобага; 12. Јама Близница (Јама Крижар), изнад Карлобага. Такође су постоjала и масовна губилишта: на Такалицама, испод коте 505, иза брда Бадањ, иза брда Басача и губилиште према Коњском. И овде су остала неистражена губилишта око Оштариjа, према Црном Дабру и Равном Дабру.[11]

„Изравна“ губилишта логора на острву Пагу, биле су такође бездане jаме у коjе су жртве бацане: 1. Јама код Лукова Шугарjа; 2. Јама Фурнажа на острву Пагу; 3. Јама код Кистања; 4. Јама Такалица на острву Пагу; 5. Јамина, jама изнад Трибња. И овде су постоjала масовна губилишта, Јадранско море од Карлобага до Пага, око острва Пага и од Пага до Девчић Драге и Лукова Шугарjа. И на териториjи овог логора остала су неистражена губилишта. И овде jе остао део неистражених губилишта у Лукову Шугарjу и безданима и jамама у jугозападном делу Велебита.[12]

Сабирни логор налазио се у Бужиму, код Смиљана, испод Јадовна. У ово сабиралиште-логор жртве су допремане из Госпића и са териториjе општине Смиљан. Жртве бацане у бездане jаме, као што су Јама у Смиљану, Понор jарак, Рашин понор у Смиљану, Јама на Мишкулин брду код Смиљана (Мишкулинова jама). Становништво jе масовно убиjано по Смиљану и северо-источном делу Велебита од Трнавца према западу, испод Јадовна. И на овоj териториjи остала су неистражена одређена губилишта, нарочито у западном делу Велебита, око Бужима.[13]

Постоjало jе сабиралиште и у Личком Осику, на месту званом Борик, хрватске власти су формирале привремено логор где су жртве довођене из ближе околине, мучене и убиjане. Познатиjа губилишта у Личком Осику су била: Јама у Шупљоj главици, Пећина у Мушалуку-Калаура и Торина пећина у Мушалуку. Ликвидациjе су масовно извођене у шуми Борик у Личком Осjеку, иза Логора, затим на териториjи од Мушалука према реци Лици а убиjало се и у самоj реци у Мушалуку. Такође, и овде су остала неистражена губилишта западно од Мушалука.[14]

Значаjан jе био и пункт у систему Концентрационог логора Госпић сабирни логор код Жељезничке станице на Личком Лешћу. Значаjниjа губилишта на Личком Лешћу била су: Јама код Мацоле, Јама код Орешковић станова, Јама у Ператовим драгама, Јама Угљенача (иза Гољака), Јама у Думану-Лешће, Јама жута (бездан у Лешћу), Јама у Јандрић драги, Делкова jама код Лешћа. Поред тих, масовна погубљења су извођена над провалиjом између jама код Орешковић станова и Ператове драге и над провалиjом на улазу у Личко Лешће од Јанча са леве стране цесте. Остала су броjна неистражена губилишта око Личког Лешћа према Марковић Рудинама, Лисини и Гољаку а и у широj околини.[15] Покраj Мацолине jаме постоjи мање удубљење у коjе су жртве довођене и ту боравиле, посматраjући како се њихови сународници на раздаљини од њих 10-15 метара, муче и гураjу у ту провалиjу. То би посматрали док и сами нису дошли на ред. Велики транспорт вагона коjи су пролазили из свих краjева Босне, Срема, Славониjе и других места кретали су се преко железничке станице Личко Лешће у правцу Госпића. Неки од тих транспорт-вагона или цела композициjа када jе било места, стаjала jе на тоj станици, ради истовара неких од жртава коjе су касниjе бацане у jаме око Личког Лешћа. Врата вагона би се отварала, а у њима су седеле, лежале и преплашених очиjу гледале жртве. Полумртви су само посматрали. Следило jе дерање, псовање, туча ногама и било чиме другим, затим избацивање из вагона на пругу, а затим само неколико метара у jедно удубљење коjе jе било деломично ограђено жицом. Ту су жртве остављене док не дођу на ред за одвођење у оближње jаме. Кад би дошли на ред, проверено jе да ли су сви добро свезани, па су тада построjавани два по два и у другоj колони би кренули према стратишту-губилишту. Већи део вођен jе према Јами код Мацоле и Јами у Ператовоj Драги, а неки ка Јами Угљеначи, а већ првих дана злочина око Личког Лешћа Јама код Орешковић Станова, била jе напуњена, па jе из ње допирао задах да jоj се ниjе могло прилазити, а путем покраj ње тешко jе било пролазити.[16]

Какве су све методе примењиване у припремању за убиjање српског, jевреjског народа и осталих коjе су третирали као неприjатељи, наjбоље се види са саслушања познатог усташког кољача Јосе Орешковића, коjег су ухватили и ислеђивали партизани. Он jе изнео како jе учен и припреман за убиjање и клање: “Још као ђак шестог разреда госпићке гимназиjе“ – причао jе Орешковић – „ступио сам 1939. године у вjерску организациjу „Крижаре“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу.На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комунисата. Наша парола била jе: “у име Криста – убиj антикриста!“. Антикриси су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо и своjу ударну jединицу, коjа jе ноћу нападала љевичаре. Кад jе дошло до рата и расула jугославенске воjске, ми смо jе разоружали. Одмах смо ступили у усташе jер смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене, с jош неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови и Срби, а било jе и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видjео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим слане рибе, али им воде нису давали, тако да су многи полудjели од жеђи. У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам дале наређење да одвоjимо двjеста заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и прибацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да ниjе усташа онаj тко не може с весељем да убиjе Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобиjу за убиjање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их допола и говорили да можемо узети коjу хоћемо, ал да их послиjе акта морамо убити. Неки младићи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се, и то сам jавно рекао. Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе започело право клање.

Све море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферирали да jа и jош неки нећемо да убиjамо. На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjио нас и одржао говор у коме jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу да убиjаjу Србе, Жидове и комунисте. На то jе упитао тко jе таj „усташа“ коjи не може да убиjе. Јавио сам се jа и jош неколико. Како сам био први на реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме jе позвао пред строj и упитао ме, какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за поглавника, да мислим да би могао убити неприjатеља у борби, али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу. Он се на то насмиjао и рекао да jе ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звjерад и да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће да jе неприjатељ поглавника и Хрватске, као и они.

На то jе позвао jедног од своjе пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио му двоjе мале двогодишње дjеце. Лубурић ми jе предао jедно дjете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смjех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда jе Лубурић извадио нож и заклао преда мном диjете говорећи: “Ево овако се ради“. Кад jе дjете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, и он ми jе под ногу ставио оно друго дjете. Онда jе заповjедио: “Удри!“ Ударио сам ногом и згњечио главу дjетета. Лубурић ми jе пришао, потапшао ме по рамену и рекао: “Браво! Бит ћеш ти jош добар усташа!“

Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опио до смрти. У пиjанству сам заjедно са друговима, силовао неке жидовске дjевоjке, а онда сам их поубиjао. Послиjе се нисам требао ни опиjати. Касниjе, кад jе Слано ликвидирано и сви његови заточеници побиjени послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио знате…“[17]

Однос према српским жртвама

Добро jе познато да Титова партизанска воjска ниjе озбиљниjе нападала Концетрациони логор Јасеновац од 1941. до 1945. године, неовисно о томе, да ли су располагали са педесет, сто или петсто хиљада воjника, jедноставно Јосип Броз то ниjе хтео. А за српски народ (коjи jе Брозу читаво време чинио окосницу воjске) то jе било наjприоритетниjе питање током Другог светског рата. Чињеница jе, такође, да партизани нису вршили препаде на транспорте несрећног народа коjи jе вожен према Јасеновцу. Мање jе познато да руководство КПХ или КП Лике, такођер, ниjе извршило ни jедан препад на транспорте (вагоне, камионе или пак пешачке колоне) коjи су возили или водили Србе, Јевреjе и остале, према стратиштима Концентрационог логора у Госпићу, премда су на релациjама према Госпићу постоjали бољи услови за такве акциjе. То ниjе учињено, упркос избацивања папирића из вагона, поред пруге, обавештаваjући куда иду.[18]

У jедноj изjави Централни комитет КПЈ и Врховни штаб партизанске воjске 1942. године, признаjе злочин над Србима али се одговорност пребацуjе на фашисте и остале осваjаче Југославиjе, и истиче: “Они су нашли подлог издаjника из редова хрватског народа, Павелића, коjи jе требао да послужи као оружjе за истребљивање српског народа. У ту сврху они су створили такозвану Независну Државу Хрватску, створили су комедиjу, над коjом се смиjао читав свиjет.“[19]

Свет, ипак, ниjе довољно обавешетен о геноциду великих размера учињеном за време НДХ над српским, jевреjским и ромским народима. Ове жртве су представљене уопштено као антифашисти, што су и били. Такође, на споменицима, њихови егзекутори су уопштеним поjмовима презентовани, што jе начелно тачно, али не и прецизно, па се не види коjоj нациjи припадаjу. „Уместо да се, како цивилизациjски и људски обзири налажу одмах после рата преброjе жртве са стратишта као посвуда у Европи учине видљивом и симболичном опоменом, како се оно што jе било не би поновило, Јасеновац jе булдожерима сравњен са земљом и учињен безименом утрином, док су личке jаме забетониране.“[20] Ниjе се водила брига о српским жртвама током рата, такав jе однос настављен и после ослобођења, с тим да jе уложен додатни труд да се бришу трагови коjи жестоко оптужуjу хрватску нациjу.

Тако су многе jаме забетониране или затрпане, у комплексу Концентрационог логора Госпић, али и другде где су бацани Срби. Концентрационом логору Јасеновац jе било дозвољено да се урушава на разне начине, да би на краjу било наређено да се поруше сви његови остаци. Склоњена jе или поништена документациjа коjа говори о броjу жртава, као што су биле путне листе са подацима оних коjи су пребацивани у Јасеновац. Документациjа о Јадовну jе затечена по ослобођењу у Госпићу, где jе и уништавана после Брионског пленума, односно смене Александра Ранковића.[21] 

Циљева за брисање трагова jе било више. Један jе да би се могли изjедначавати злочини Хрвата и Срба, затим да би се оспорила броjка убиjених Срба у Независноj Држави Хрватскоj. Челни људи Југославиjе и Хрватске нису дозвољавали вађење жртава из jасеновачких, велебитских и осталих jама и бездани, и других стратишта. Вероватно се не би могао никада, у потпуности, утврдити броj жртава, али би се тако увелико смањила могућност манипулациjе о њихову броjу. Такође, ниjе било у интересу да се жртве попишу, што се оправдавало различитим разлозима. Хрватски теоретичари улагали су и сад улажу велик труд, доказуjући разним методама, да се ради о знатно мањем броjу убиjених Срба, него што jе после Другог светског рата констатовала „комисиjа“, или што су после рата изjављивали усташки функционери, па и комаданти Концентрационог логора Јасеновац, као и немачки генерали.

Тако, по хрватским верзиjама, испада да „нису били обавештени“ колико jе убиjено Срба, усташки руководиоци и надређени немачки генерали, што jе, мора се признати апсурд. Нико са хрватске стране, ни данас, након више од 60 година, не предлаже да се ваде жртве из jама и бездани, где се и данас налазе метарски слоjеви људских костиjу.

Подразумева се да сви Хрвати нису спроводили геноцид над српским народом, и да хрватску нациjу не треба поистовећивати са усташама, али не треба негирати чињеницу да jе режим НДХ 1941. године, огромном већином, прихватио хрватски народ. Познати српски интелектуалац Јован Дучић коjи jе 1941. године емигрирао у Америку и тамо писао о злочинима Хрвата над српским народом, нарочито о покољима у Јадовну, па и осталим стратиштима.

Због упознавања светске jавности о тим злочинима, нарочито су га осуђивали српски министри („стављени у функциjу“) Сава Косановић, Јован Бањанин, Срђан Будисављевић и Милан Грол, као и хрватски министри у Влади Краљевине Југославиjе Јураj Крњевић, Иван Шубашић и други.

Сакривање злочина над Србима била jе координирана политика са хрватске стране, како унутар земље, тако и на спољном плану. У то су били увучени и неки српски комунисти, коjи су се тако увелико, обрачунавали са онима, коjи су искрено говорили о злочинима што су почињени над српским народом.

Невероватна jе чињеница да jе хрватска политика унутар КП/СК покушавала оправдати усташка клања невиног српског народа, и за то окривљивати Србе. То jе, наводно, због односа Срба према Хрватима у време Краљевине Југославиjе. Таква обjашњења нису одговарала стварном стању. Апсурд jе био и већи, jер су ту теориjу прихваћали и неки Срби, коjи су у новом систему стекли jаку идеолошку „наобразбу“. Тако у књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“, Историjског архива у Карловцу, наводи Јово Богдановић, некад сељак из Лике а касниjе генерал: “Усташе се обрачунаваjу са несрећницима из села Језерца, коjи су приjе рата извикивали пароле и каменовали политичке противнике на изборима. Тако су непромишљено послужили као оруђе у туђим рукама и били су везани за режим. Због свега тога ови Срби су то међу првим платили главом!?“[22] Невероватно jе, чим су и режимски Срби по политичким инструкциjама оправдавали усташка зверства. Ево изjаве и jедног другог „споменичара“ из Лике Младена Вукмировића: “Па добро jе за Комунистичку партиjу што су усташе побиле те Србе, jер су комунисти тако лакше дошли на власт“[23] Запрепашћуjе тако безобзирна логика унутар КП према српском народу, коjу су наметнули комунисти хрватске националности. Према другим изворима, тако исто jе говорио српском народу општине Косињ познати хрватски комуниста Јаков Блажевић: “Што остане биће добри пролетери“.[24]

Познат jе захтев америчког председника Рузвелта „да се Хрвати ставе под међународно старатељство због злочина над Србима, због сарадње са Хитлером и због тога што jе Анте Павелић 1941. године обjавио рат Американцима. Тако председник САД осуђуjе Хрвате а српски комунисти их бране…“[25] Дуго времена после Другог светског рата, ћутало се о хрватским злочинима над српским народом. Подсетићу на догађаj из Смиљана, код Госпића, када Владимир Бакарић не дозвољава Душану Бркићу, Станку Опачићу и Ради Жигићу (коjи су поднели оставке 1950. године) да иду у Лику на подизање споменика Николи Тесли, што jе учињено у аранжману СКД „Просвjета“, jер му се не свиђа, на коjи начин говоре о усташким злоделима, требало jе говорити, што су усташе учиниле у Теслином родном селу Смиљану и околини.“[26] У броjним књигама после Другог светског рата, а нарочито на спомен таблама, усташке жртве су приказиване као „жртве фашистичког терора.“ Ово jе начелно тачно, али jе то ипак био метод прикривања хрватских злочина уопштавањем. Многи комунисти су покушавали да се накнадно оправдаjу, што нису бранили а нити су озбиљниjе протестовали против првих одвођења Срба у НДХ. О томе jе генерал и народни хероj Павле Јакшић 1990. године рекао: “Све jе ово повезано са ватиканским клерикализмом и привремено запретано коминтеровском доктрином, jасно формулисаном као борба против „српског хегемонизма“, а таjно борба за уништење српства и православља.“ Без обзира на вишедецениjску интерпретациjу оваквих ставова, свакако се мора, поново, проанализирати своjевремена констатациjа др Душана Биланџића, хрватског историчара и академика “Комунисти су сматрали Мачекову ХСС за политичког противника а не усташе.“[27] Опште jе позната чињеница, да су неки Хрвати, чланови усташке организациjе пре Другог светског рата прелазили комунистима. У рату а и после ослобођења 1945. године, били су на одговорним дужностима. Тешко да су такви могли бити заштитници српског народа од режима НДХ. Такви су сумњичили и оптуживали Србе да су „четници и монархисти.“ Уз помоћ српских комуниста, хапсили су их, стрељали и мучили. Скоро редовно су убиjали добровољце са Солунског фронта. Неретко су егзекутори били Срби, што jе била стара опробана и ефикасна методологиjа. Таква партизанско-комунистичка структура,такође jе рушила православне цркве и убиjала српске свештенике, то jе оно са чим су и усташе почеле са своjим злочинима. Нарочито jе било снажно залагање, да се после Другог светског рата, у Хрватскоj не обнављаjу православне цркве. Слична су имали обjашњења односно оправдања усташе, као и део комуниста. После Другог светског рата, могле су се чути тезе да су комунистима усташе учиниле услугу. Ево неких примера, по неким наводима (премда су различити Д.М.) у Лици jе 1941. године било око 200 комуниста. У време наjжешћег покоља Срба у Госпићу и Јадовну готово да нема примера да су комунисти упозоравали Србе, неписмени и полуписмени сељачки свет шта хрватска држава и политика спрема и шта усташе чине са jамама. Комунисти нису предузимали никакве акциjе у погледу спашавања ухапшених Срба: “Тако jе у Лици постоjао Окружни комитет комуниста за Лику и 8 котарских комитета. Окружни комитет се налазио ту, у близини Госпића, гдjе су рађени наjвећи злочини од стране Хрвата. Ни jедан jедини пут се ти комунисти нису састали да поразговараjу о тим злочинима и да се организуjу у директноj угрожености Србима.“[28]

Историографиjа ниjе у потпуности обjаснила ликвидациjе неких комуниста на териториjи НДХ, као ни веома толерантан однос према комунистима коjи су се слободно кретали по Загребу и другим градовима. Неки су шетали хрватским градовима 1942, па и 1943 а неки и касниjе. Такође jе била непобитна чињеница, да су многи били добро познати одређеним усташама. Неспорна jе чињеница да су одређени комунисти, пре свега хрватске националности, покушавали од почетка прикривати злочине НДХ над Србима. У књизи „Србин у Хрватскоj“, Станко Опачић Ћаница вођа кордунског партизанског устанка jе навео: “Од 6. до 8. маjа 1941. године извршен jе масовни злочин усташа над Србима из Вељуна у школи у Хрватском Благаjу. Ту су убиjени и Никола Кукић, члан Окружног комитета Карловца, 17 чланова Партиjе и преко 500 Срба сељака…. али jе Иво Маринковић, Хрват и члан Окружног комитета Карловац, побиjао виjести да су ти људи побиjени.“[29] Постоjе наводи, да се ни Јосипу Брозу нису свиђала обавештења о убиjању Срба у Хрватскоj о чему га jе обавестио познати комуниста Раде Кончар. Многе изjаве нису децениjама научно расветљене. Оно у чиме се многи научни истраживачи углавном слажу, да jе прилазак комуниста српским устаницима на териториjу НДХ имао за циљ, да се преузме власт, што jе успешно учињено. Током читавог рата, ниjе им никад био проритет заштита невиног српског народа, од ликвидациjе хрватског режима Анте Павелића. Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом jе избегао током рата да се обрачуна са режимом нацистичке НДХ. Тако, кад jе позната партизанска jединица, Шеста личка дивизиjа, у jесен 1943. године опколила Госпић, где су се биле концентрисале усташе из читаве Лике, добила jе директиву да се измести. Ова партизанска jединица jе тада имала око пет хиљада воjника. После великих пораза, коjе су четници на тим просторима доживели, претходно од партизана, сви су очекивали обрачун са усташким и осталим jединицама НДХ, коjе су се концентрисале у Госпићу а коjи су партизани опколили. Међутим, Броз и остали то нису хтели, у међувремену jе стигла наредба о покрету и напуштању положаjа око Госпића. По партизанским изворима у Госпићу jе било око 5.000[30] усташа а из извора боље упућених, било jе и знатно више, од пет до десет хиљада. Шеста личка напустила jе Лику почетком новембра 1943. године а Врховни штаб jе оставио слабе снаге у Лици, првенствено хрватске националности, тако да jе српски народ остављен поново на милост и немилост построjбама НДХ. О томе челни човек КП Лике, Јаков Блажевић пише: “Усташе свакодневно поjачаваjу терор….а приликом продора на ослобођени териториj скоро свагдjе покољу све што им дође под руку… У вези с тиме намеће се проблем организациjе заштите народа…“[31] Броз се ниjе хтео обрачунати са усташама ни 1945. године, кад jе имао огромну воjну моћ, него jе пустио да Анте Павелић и његово руководство побегну из земље. Ниjе оптуживан ни Влатко Мачек, вођа ХСС и Бановине Хрватске коjи jе позвао Хрвате да прихвате режим НДХ, значи нацизам и фашизам. Такође, ниjе прогласио Алоjзиjа Степинца ратним злочинцем премда jе играо веома значаjну улогу у режиму Анте Павелића и чувао по ослобођењу усташко злато коjе jе отето или скидано са убиjених Срба, Јевреjа и осталих (вађени зуби, итд). Јаков Блажевић jавни тужилац Хрватске jе касниjе оправдавао однос према Степинцу тиме да током процеса, „нису имали све податке“, али jе ипак истакао да нема НДХ без Мачека и Степинца. Јосип Броз jе дозволио да се Алоjзиjе Степинац сахрани у Загребачкоj катедрали где ме се хрватско католичко становништво клањало и долазило као на процесиjу.

Ниjе ли српски народ на териториjу НДХ а нарочито на простору губилишта Концентрационог логора Госпић обешчашћиван после ослобођења 1945. године, тако што су неретко деца или блиски рођаци ишли у школе у обjектима коjи су били мучилишта њихових родитеља, браће и сестара. Поред школа броjне зграде коjе су биле српске мучионе после рата су били културни центри, домови, судови, затвори и друго.

Концетрациони логор Госпић и његова губилишта у социjалистичкоj Хрватскоj

Одмах по ослобођењу настављено jе потискивање истине о српским жртвама страдалим од режима НДХ. Потпуно се запостављаjу велика српска стратишта, о мањим да се и не говори. Наjвећи концетрациони логор Јасеновац jе порушен уз сагласност Јосипа Броза а по наредби Владимира Бакарића и Ивана Краjачића, тако да се не виде трагови, што нигде на свету ниjе учињено.[32] Први велики концетрациони логор по успостави НДХ 1941. године био Госпић са своjим логорима и губилиштима. У његовом саставу налази се велики комплекс jама и бездани припремљених раниjе за елиминациjу српског народа. Овде jе наjчешће говорено о комплексу од 16 jама. Међутим поред издвоjених, ту иде и низ других мањих или мање познатих jама и стратишних места, где су ликвидирани Срби и остали. Радило се о десетинама jама а у моменту кад jе омасовљена ликвидациjа, отворена су и два стратишта на острву Пагу, Слана и Метаjна. Дакако, поред ликвидациjа у овим логорима, убиjано jе на читавоj териториjи Независне Државе Хрватске. Усташе су изводиле невиђене, масовне и бруталне покоље и друге облике ликвидациjе српског народа. Долази до устанка против режима НДХ на териториjи где jе живело српско становништво. НДХ ниjе могла зауставити ширење устанка, њен простор jе постао несигуран за елементарне саобраћаjне комуникациjе, потребне пре свега великим силама. Због тога jе италиjанска ИИ армиjа реокупирала Другу и Трећу зону, па jе руководство НДХ морало изместити Концентрациони логор Госпић са свим стратиштима. Долази до масовног убиства логораша од 10. до 25. аугуста 1941. (Извештаj И хрватске оружничке пуковниjе од 22. августа, упућен „Равнатељству за jавни ред и сигурност НДХ“). Остали су натоварени и одвезени: “Дана 19. овог мjесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељежничку постаjу, гдjе су натоварени у вагоне и одвезени у правцу Загреба. Точно одредиште се ниjе могло утврдити.“[33] Видљиво jе да хрватски режим назива Србе четницима, што jе сходно њиховоj организованоj пропаганди коjу смо упознали и пола века касниjе. После измештаjа и ликвидациjе Концентрационог логора у Госпићу, краjем августа 1941. године, долази до уништавања трагова злочина, па су тако у неке бездане jаме, поред бацања креча, натрпали грање и камење преко лешева те их замаскирали а неке jаме и забетонирали. Броjна стратишта „Комплекса Госпић“ нису довољно позната домаћоj а остала су потпуно непозната светскоj jавности. Интересантно jе да нису само воjне и политичке структуре НДХ сакривале злочине, него jе то радило и цивилно становништво.“Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништо настањено у близини масовних гробница jе доприњело да се истина не сазна, криjући од заинтересираних гдjе се налазе мjеста злочина, тако да су она неминовним законитостима промиjењена у природи новим густим растињем, непроходно испреплетеним, толико обрасла да jе многима заметен сваки траг.“[34] Значаjан jе извештаj италиjанског официра (потпоручника) др Виториjа Финдерлеа од 6. септембра 1941. године, у коjем Воjну здраствену дирекциjу В армиjског корпуса ИИ италиjанске армиjе обавештава да му jе отежан задатак да пронађе бездане jаме у коjе су бачене жртве у комплексу Логора Јадовно. Ово jе било потребно да би се спречило евентуално загађивање вода, jер становници околних насеља не желе да сарађуjу и покажу где се jаме налазе, па су их сами уз велике потешкоће пронашли тек неколико.[35] Да се злочин скривао констатуjе и др Ђуро Затезало, коjи се децениjама бавио овом проблематиком: “Све вриjеме рата, истина о злодjелима jе у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови посве брисани. Броjне документе су усташе током рата уништили. Па и посље рата су поjединци уништавали писана свjедочанства коjа су била сачувана. Нажалост и службени органи власти у ослобођеноj Југославиjи, на одређен начин су спречавали, да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и jевреjским народом сакупљаjу и обjављуjу. Настоjало се, да се о овоj теми што мање говори и пише, да се злочини забораве у име братства и jединства.“[36] Злочини су сакривани, пре свега, да би се прикрио размер учињених злодела над Србима. Затезало даље наводи: “Тешко jе схватити да у времену од 1945. до 1947. године готово и ниjе било инциjатива за обиљежавање правог логора масовне смрти на подручjу НДХ-Јадовна, његових помоћних логора и броjних стратишта. Само су риjетки поjединци, потомци заточеника или чланови СУБНОР настоjали да се побиjени достоjанствено сахране а бездане jаме означе. Од 1947. па све до деведесетих година било jе више покушаjа да се сам логор обиљежи на jединствен начин, без утрошка великих средстава, да се мjесто логора врати у аутентично стање… а да се жртве коjе су побиjене посљедњих дана његовог постоjања сахране ту или да им се кости пренесу на гробље у Госпић, гдjе би било постављено скромно обиљежjе. Међутим године су пролазиле, службени орагани власти жртвама нису посвећивали дужно поштовање, и мjеста злочина jе покривало разно растиње…“[37] После тог периода долазило jе до захтева, са разних страна, о потреби обележавања и вађења жртава из овог логорског комплекса. Наjупорниjи захтеви су долазили од Народног одбора Сремских Карловаца. Сходно томе jе Влада НР Хрватске 24. jуна 1952. обавестила писмом Народни одбор среза Сремски Карловци,[38] да jе 8. марта 1952. формирана „комисиjа“ коjа jе обишла логор Јадовно и испитала “стање гробова жртава фашистичког терора погубљених у Јадовном“, те Влади поднела извештаj. Између осталог наводи: “На пола метра испод површине земље пронађен jе jедан леш коjи се сад jош налази у стању распадања, те и ако jе оштра зима и сниjега у шуми имаде у висини до jедног метра, леш jош заудара.“ Затим jе „комисиjа“ констатовала да су и остали лешеви, коjи се jош дубље налазе сложени jедан на другом, у току распадања и да jе немогуће извршити пренос костиjу са лица места, то jест из jаме где су лешеви сахрањени из хигиjенских разлога, с jедне стране, и што има више jама у коjима су жртве у гомилама затрпане, те да би то изискивало прављење jедне огромне заjедничке гробнице а и да се лешеви не би могли преносити већ у плеханим сандуцима.[39] Но упркос одређеним захтевима, поново ништа ниjе учињено, тек jе 10. марта 1961, Котарски одбор Савеза удружења бораца НОП Госпић, дописом обавестио Општински одбор СУБНОР-а Сремски Карловци и доктора Косту Поповића, инициjатора захтева да ће споменик убиjених у бившем усташком логору Јадовно бити подигнут поред православног гробља у Госпићу у близини Парка Јасиковац. Затим jе наведено да ће бити откривен поводом 20-годишњице устанка народа Хрватске, 27. jула 1962. године. У писму jе jош наведено: “Уклесавање имена страдалих жртава на споменик неће бити извршено пошто се ту ради о великом броjу жртава, те jе немогуће сва имена уклесати на поменути споменик, већ ће то бити извршено у цифарском изразу.“[40] За двадесетогодишњицу устанка jе око jедне хумке на месту логора Јадовно подигнута дрвена ограда а Шаранова jама ограђена каменим зидом и означена малом спомен плочом, постављеном уз пут удаљена од ње преко педесет метара. „Готово истоветно су прошли покушаjи обиљежавања логора Слана и Метаjина на отоку Пагу. Од 1947. до 1962. године у организациjи Савеза бораца Паг, полагани су виjенци на прекопане гробнице на Фурунажи, изнад Млина, и покретане акциjе за подизање споменика.“[41] Ђуро Затезало истиче: “Сви покушаjи достоjанственог обиљежавања мjеста наjмонструозниjих усташких злочина 1941. године остали су без резултата све до данас. Помоћни логор Ступачиново, збрни логор Овчара, казнионица Окружног суда у Госпићу и прихватни логор на жељежничкоj станици у Госпићу, никад нико ниjе споменуо ни обиљежио“…. Осим Шаранове jаме, Јамине и jаме Света Ана, друге нису ни спелеолошки истражене.“[42] Он констатуjе за Логор Јадовно: “Звjерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткраj августа 1941. године, у 132 дана, немаjу пандана, нити се крволочност усташа може поредити са оним коjе jе постоjало у наjозлоглашениjим логорима у самоj нацистичкоj Немачкоj. У ствари, логори на Велебиту и Пагу су временски претходили већини великих концентрационих логора смрти у Њемачкоj. Усташки режим у НДХ, са Антом Павелићем на челу, надмашио jе Ниjемце у расистичким прогонима… И док су у логорима на Велебиту и Пагу масакрирани Срби и Јавреjи, без обзира на пол и узраст, што по бруталности превазилази злочине у њемачким концентрационим логорима, нацисти су тек припремали градње своjих наjвећих логора“…“Усташе за масовна уморства на Велебиту нису подизали творнице смрти, гдjе би жртве гушили у за ту сврху подигнутим гасним коморама, већ су искористили природне бездане jаме.“[43] Комплекс Концентрационог логора Госпић радио jе од 11. априла до 21. августа 1941. године а њихове логорске испоставе на Пагу од 25. jуна до 20. августа 1941. године. Као што jе остао проблем броjа убиjених Срба у Јасеновцу, такав исти jе проблем и са Концентрационим логором у Госпићу. То ниjе сучаjно, то jе политика, коjа jе требала да прикриjе те размере. Др Затезало констатуjе: “Власти СФР Југославиjе и њене друштвено-политичке организациjе пуних педесет година нису посвећивале дужну пажњу људским губицима из времана Другог светског рата без обзира на то ко jе у чиjоj воjсци погинуо и коjоj нациjи или вjери припадао. Додаjмо да се ни jедна одговараjућа институциjаниjе организовано ни системацки бавила радом на именичном попису усташких злочина на цjелоj териториjи НДХ.“[44]

Колико jе жртава било у комплексу логора Јадовно? На основу, пре свега усташких и италиjанских докумената таj броj се креће у распону, од две хиљаде до 120.000 жртава. Према изjави Милана Љуштине коjи jе био заточеник у казнионици Окружног суда у Госпићу, од 22. априла до 22. августа 1941. године говори се о 120.000 људи, од тога 118.000 Срба, 1.800 Јевреjа и 120 Хрвата.[45] Наjниже одређена цифра jе: “Насупрот Љуштиновоj процjени броjа убиjених, наjвећоj од свих до коjих сам дошао, стоjи наjнижа 1.794 жртве, коjа jе изниjета у попису извршеном на основу Одлуке Владе Федеративне Републике Југославиjе од 10. jуна 1964. године, у вези са преговорима са Савезном Републиком Њемачком о ратноj отштети. Током октобра и новембра 1964. године, на основу посебних упустава, по коjима jе требало регистровати мjесто и годину рођења жртве, те начин на коjи jе изгубила живот, сачињен jе попис жртава, чиjи су резутати обрађени августа 1966. године. У попису jе забиљежено да су у Концентрационом логору Госпић-Јадовно убиjене 1.784 особе од коjих су четири умрле а осам их jе нестало.“[46]Констатуjе се да jе само с териториjе срезова (котара) Госпића и Перушића (што jе касниjе била jединствена териториjа општине Госпић) у етничком чишћењу убиjено 3.217 мушкараца, жена, дjеце и стараца српске националности. Ово jе наjуверљивиjа потврда да jе био пре свега хрватски интерес прикривања жртава српске националности. Јасно jе да то ниjе рађено без сагласности Јосипа Броза, Владимира Бакарића, Ивана Краjачића и осталих. Колики су то апсурди, што jе дозвољавао српски народ под руководством наведених, наjбоље говоре претходно изнети подаци. Само у jедноj општини убиjено jе више Срба, него што jе презентовано августа 1966. године на преговорим са Савезном Републиком Немачком о ратноj одштети, после Брионског пленума. Историjска наука би требало да детаљниjе оваj податак анализира. Ништа се ниjе дешавало случаjно па ни Брионски пленум. После овог пленума, у Госпићу су камионом одвезли и уништили велики део архивске грађе о Концентрационом логору у Госпићу.[47] Срећом jош има живих сведока коjи су то гледали.

Према подацима Фрање Здунића „Лава“ коjи jе живео у Госпићу а после 1945. године и истраживао броj жртава, у логору у Госпићу-Јадовно убиjено jе 37.660 жртава. Према изjави Терека Гоjмерца коjи jе за период од 20. jула до 19. августа 1941. (30 дана) као очевидац тврдио, да jе само кроз казнионицу Госпић, без оних коjи су са железничке станиц директно одведени на ликвидациjу прошло око 25.000 људи. Хрватска историчарка Фикрета Јелић Бутић jе написала, да jе у овом логору страдало између 30.000 и 40.000 људи. У Воjноj енциклопедиjи jе наведено да jе у Јадовну страдало 72.000.[48] Ђуро Медић, заточеник у Госпићу, дао jе изjаву 11. априла 1942. године, да jе између 3. и 20. августа само кроз казнионицу Окружног суда у Госпићу прошло 35.000 људи. Драго Свjетличић jе изjавио да jе само у 16 дана, током његовог боравка у августу 1941. године из Окружног затвора у Госпићу одведено и побиjено 18.000 људи. Као и на осталим местима жртве нису ексхумиране. Илустративан jе навод режисера Милорада Баjића коjи jе навео за jедну од наjвећих jама, познату Шаранову jаму: “Од Симона Визентала добио сам податак коjи jе он добио од енглеских спелеолога коjи су се 1953. године спустили у Шаранову jаму и бушили дно jама сондама, да jе дно jаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костиjу жртава, дебљине око 6,5 метара.[49]

Закаснела савест 1989. године у Госпићу

По завршетку Другог светског рата Окружни затвор у Госпићу jе претворен у истражни затвор. То jе био истражни затвор Окружног и котарских судова. Приликом реновирања ниjе се водило рачуна ни о споменичким потребама. Неки делови или обjекти су уништавани или забетонирани, као што jе био бунар у дворишту и други где jе било бачених жртава. Планом тадашње Социjалистичке Републике Хрватске да се Окружни затвор у Госпићу претвори у Казнено-поправни дом, у Госпићу долази до jавних расправа „Трибина“, где се супротстављало намерама власти у Хрватскоj и заузимани ставови да се Окружни затвор претвори у Спомен подручиjе а не у Казнено-поправни дом. Закључци представника организациjа били су jединствени да се не заборави прошлост и да се прогласи „Спомен подручиjе Госпић“. Тако jе Савез бораца НОР Госпић на скупштини коjа jе одржана 16. jуна 1989. године, расправљао о запостављању сећања на Концентрациони логор Госпић и брисању трагова из трагичне прошлости нашег народа, доносећи закључке и ставове:[50]

1.

Да се у Госпићу прогласи „Спомен подручjе концентрационог логора Госпић“, па тим поводом до конца 1989. године ослободи дио просториjа зграде Окружног затвора Госпић за музеj и смjештаj докуменатациjе сjећања на „концентрациони логор Госпић“.

2.

Да се у току 1990.године у постоjећим просториjама укине Окружни затвор Госпић, премjештаjући га на одговараjуће друге терене у околини Госпића.

3.

Да о д м а х, Музеj „Лика“,Госпић, предузме акциjу сакупљања одговараjуће грађе и постављања у наведене просториjе до формирања службе спомен подручиjа.

4.

За „Спомен подручиjе Госпић“ формирати организациjу и потребну службу аналогно „Спомен подручиjу Јасеновац“, коjи jе наставак концентрационог логора Госпић.

5.

Да се уведе „Дан комеморациjе жртава концентрационог логора Госпић“,коjи ће се одржавати сваке прве недеље послиjе 20. ВИИИ у години, као дан расформирања логора.

6.

Да Скупштина опћине Госпић покрене инциjативу код Сабора СРХ за доношење Закона о спомен подручиjу Госпић.

7.

Да заступници у Сабору СРХ из Лике, као Делегациjа Републичког одбора СУБНОР Хрватске у Сабору, на основи инциjативе Скупштине опћине Госпић активно раде за доношење закона и других одговараjућих прописа о овом спомен подручиjу.

8.

П о з и в а м о, управо, законодавне, историjске, научне и друге сртучне институциjе да спроведу формално-правни поступак за реализациjу ових закључака и ставова, одређуjући све што ће одговарати сjећањима на оно што се догодило у Другом свj. рату, у вриjеме постоjања злогласног Конц. логора Госпић, као би то било свjедочанство за будуће генерациjе.

9.

Опћински одбор СУБНОР Госпић, на сjедници одржаноj 21. 6. 1989. године усваjаjући предложене закључке апелуjе да се предузму неопходне мjере, да трагични догађаjи из рата не оду у заборав, већ да буду достоjно обиљежени ради тога да се никада више ужаси из оних дана не понове…

10.

М о л и м о, да се наша инциjатива и предлог буду правилно тумачени и схваћени, те да наиђу на разумjевање код свих надлежних и заинтересираних у земљи, апосебно у СРХ и у Босни и Херцеговини, одакле jе на хиљаде и хиљаде грађана доведено и убиjено у „Концентрационом логору Госпић“ (Госпић-Велебит-Паг)

СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА СУБНОРА ГОСПИЋ[51]

Инициjатива СУБНОР Госпића ниjе реализована.

Закључак

Ликвидациjу Срба у Другом светком рату, па и у Концентрационом логору Госпић, извршили су грађани хрватске националности. До рада Комисиjе за утврђивање злочина и њихових помагача челни људи КП/СК нису држали. Током рада често се мењао састав а било jе и директива да се инсистира на италиjанским злочинима. Десиле су се готово невероватне ствари, као што jе било рушење jасеновачког логора и поравнавање терена, затим бетонирање или затрпавање jама Концентрационог логора Госпић као и свих осталих логора у Хрватскоj. Ниjе се смело оправдавати вађење жртава из велебитских и осталих бездана, наводним недостаком материjалних средстава. Остаjе питање зашто су у неким местима Хрватске власти наредиле да се и стрељани неприjатељи система баце у jаме, где jе бацан народ само због верске и националне припадности. Наjнови историjски показатељи обjављени у „Дневнику“ Јосипа Броза Тита говоре о томе, да jе политика умањивања српских жртава у НДХ, нарочито пред међународним факторима и jавност била под његовом контролом. Тито jе у интервjу „Емпире Неwс“ 12. новембра 1950, рекао: “Говорили смо о моjоj посети коjу сам 1948. године учинио осуђеничкоj ћелиjи Љубе Милоша, злогласног шефа концентрационог логора у Јасеновцу, у Хрватскоj, где jе 80.000 православних Грка, Југословена и jугословенских Јевреjа и комуниста погинуло. То jе било за време владавине хрватског квислинга Павелића 1941-1945. године.“[52] Видљиво jе, да Јосип Броз умањуjе броj српских жртава страдалих од хрватског фашистичко-нацистичког режима, премда jе за време Другог светског рата давао и сасвим другачиjе изjаве. Био jе изузетно добро обавештен човек, у шта се не може сумњати. Износим и jедно спољње виђење: “У бившоj Југославиjи ниjе никад дошло до стварног помирења народа после Великог рата, jер су се заслуге jедних преувеличале, а истина о страдању других не само фалсификовала, него и занемаривала.“[53] Бетранд Расел jе о ћутању о злочинима учињеним над српским народом написао: “Наjвећа завера ћутања jе она о злочинима геноцида почињеним у Југославиjи за време Другог светског рата, а коjи су организоване од стране Ватикана“.[54]

Истина о Другом светском рату jе плански потискивана, због тога у хрватском друштву ниjе извршен процес (денацификациjе) деусташизациjе. То се наjбоље потврдило увођењем демократиjе у хрватско друштво 1990. године, када увелико долази до рехаблитациjе усташа, што траjе до данас. Злочини су се поновили, jер jе истина о њима после 1945. године плански потискивана. Последица тога jе да су Срби нестали са териториjа на коjима су вековима живели, оним коjе се сада налазе у саставу државе Хрватске.

Данас се у Хрватскоj са српским жртвама упоређуjу жртве из Блаjбурга где су страдале наjоданиjе Павелићеве присталице а не невине комунистичке жртва како хрватске политичке структуре желе презентовати и обманути и своjу и светску jавност. Хрватско друштво, поред фалсификата са последњом поставком у Јасеновцу и уопште српским жртвама страдалим од режима Независне Државе Хрватске, у суштини више поштуjе блаjбуршке жртве: “Према неким наводима Хрватски државни сабор у Загребу одлучио jе, наиме, да ове године пет пута више новца додjели за комеморациjу на Блаjбуршком пољу него у Јасеновцу.“[55]

Комплекс концентрационог логора Госпић и његових стратишта jе велика специфичност ретко виђена или уопште невиђена у свету. Ову специфичност ниjе довољно упознала наша да не говорим светска jавност. То jе метод грубе елиминациjе jедног народа, невиђен до сада у историjи човечанства, с циљем да се сакриjе од светске jавности а то значи бацањем лешева или пак живих људи у jаме и безданке. пронађене у природи. Оне су, пре тога, већ биле приређене како би се сакрили такви злочини. Какав jе ужасан метод елиминациjе бацањем у море, свезаних руку или ногу и разрезаног стомака илузорно jе и коментарисати. Мора се напоменути да умоболна проjекциjа режима Независне Државе Хрватске, бацања жртава у jаме и безданке, ниjе извођена само у Концентрационом логору Госпић и његовом систему губилишта већ по читавоj териториjи НДХ где jе природа понудила такве услове.

Умањивање улоге Концентрационог логора Госпић, радило се и тако, да се покушало свести његова губилишта на Јадовно. Тек кад се распала СФРЈ и српски народ скоро у потпуности очишћен са ових простора, постоjи различит политички интерес између српског народа и данашње Хрватске, да се подаци о логору Госпић обелодане и учине доступни jавноси. Требало би извадити из jама кости жртава и сахранити, односно направити костурницу у Спомен подручjу жртава Концентрационог логора Госпић.

Др. Момчило Диклић

[1] Дане Ластавица, Хрватски геноцид над српским и jевреjским народом у Концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945, а Србима и 1991-….?, Нови Сад, 2011.

[2] Изjава Љубе Милоша са саслушања, Антон Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига ИИ, стр. 1051 и 1052.

[3] Исто

[4] Дане Ластавица, н.д. стр. 26

[5] Исто, стр.58

[6] Исто, 59

[7] Исто

[8] Исто, 64

[9] Исто, 65

[10] Исто, 62

[11] Исто, 72

[12] Исто, 86

[13] Исто, 87

[14] Исто, 90

[15] Исто, 91

[16] Исто

[17] Шиме Бален, Павелић, Загреб, 1952, 78 и 80

[18] Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, ЦЕТНИКОС ЦАНАДА, 1991. године

[19] Народи поробљене Југославиjе, „Пролетер“, броj 14-15

[20] Петар Џаџић, Нова усташка држава, Београд 1990, 28

[21] Дане Ластавица, н.д.

[22] Мирко Рапаић, Хрватски стеклиши, Београд, 2004. 34

[23] Исто, 35

[24] 24 Раде Узелац, Косињ са селима, Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, Цетникос Цанада, 1991. 228

[25] Мирко Рапаић, н.д.

[26] Момчило Диклић, Српско питање у Хрватскоj 1941-1945. (докторска дисертациjа), Београд, 2004. 309

[27] Мирко Рапаић, н.д. 190

[28] Исто

[29] Станко Опачић Чаница, Србин у Хрватскоj, Београд, 1989

[30] Ђоко Јованић, Шеста личка пролетерска дивизиjа „Никола Тесла“ у трећоj години рата (1.ВИИ 1943 – 30.ВИ 1944). Трећа година народноослободилачког рата на подручjу Карловца, Кордуна, Лике, Покупља и Жумберка, Хисториjски архив Карловац, Зборник 8, Карловац, 1977

[31] Извештаj Јакова Блажевића предсjедништву ЗАВНОХ 5. И 1945. године, АХ, Загреб -2, 1973

[32] Изjава Душана Бркића аутору рада 11. октобра 1997. у Београду

[33] Архив КОС-а, НДХ, К-152. рег.бр. 24/4

[34] Ђуро Затезало, Јадовно, Комплекс усташког логора 1941. Музеj жртава геноцида, Београд, 2007, 640

[35] Анте Земљар, Харон и судбине, 1988, 234-242

[36] Ђуро Затезало, н.д. 359

[37] Исто, 83

[38] Броj 6638, Ђуро Затезало, н.д.

[39] Исто

[40] Копиjа писма ХАК, Јадовно оргинал код Косте Поповића, Нови Сад, Ђуро Затезало, н.д. 371

[41] Ђ. Затезало, н.д. 374

[42] Исто, 374

[43] Исто, 377

[44] Исто, 378

[45] АЈ, фас, 919

[46] Ђуро Затезало, н.д. 379

[47] Д. Ластавица, н.д.

[48] Воjна енциклопедиjа, св.X, 321

[49] „Свет“, недеља 13. априла 2008. г.

[50] Д. Ластавица, н.д.

[51] Исто, 606

[52] „Дневник“, 120

[53] А.А. Зиновjев, Оно што су САД и НАТО учинили Југославиjи у страшним деведесетим годинама, несумљиво jе jедна од наjсремниjих страница западног друштва, „Печат“, 98/2010, 37

[54] Д. Ластавица, н.д. 12

[55] Друга страна заборава, Између Јасеновца и Блаjбурга, Нин, 23.04.2008.