fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Јадовно и данас ствара мученике: Срби, партизани, антифашисти

Пише: Дани(ј)ел Симић

Паркинг крај Кастела. Четири ујутру. Призор као и сваки пут. Ту је склопљена бина за сутрашњи концерт. Понеки се враћају припити или баш пијани из града. Баш, али баш као и сваки пут.

Стиже аутобус. Стиже још један.

У њих се нагуравамо ми. Сасвим неестрадна братија. Сиједа, по средњем збиру година. Нас нијесу поздравили са те припремљене позорнице, док смо били под полицијском тортуром насљедника симбола и државних замисли Анте Павелића. А дешавало се баш у то вријеме док је, десетину сати по нашем одласку, пржила музика у Бањој Луци.

Просто не иде код нас уз забаву омладине.

Прије десетак година слушах на Егзиту како један данас отворено народњачки, а тобоже некад ска-панк бенд, пушта звучне записе из Поточара у сред Новог Сада. Држи читаво инстант-оријентално, донирано-плачипистичко слово међунационалне мржње.

Ми смо, за наше фестивалске организаторе, у цјелини неподесни. Прекопавачи костију. Узнемиривачи историје. Свађачи са вокалоноинструменталним саставима, које треба довести из Ефбиха и Неовисне Републике Хрватске. Ми стално нешто причамо о Србима. Исто као и тај поменути састав, данас узрастао у атракцију која се залаже за интернет пиратерију. Само из другог правца.

Проблем је што се они, те музиканти сличног криптоусташког духа, доводе у Бању Луку за геноцидне паре Републике Српске; а Јадовно 1941 већину новца добија од Управе за дијаспору Републике Србије.

ДАЉЕ СВЕ ПО ДЈЕЛОВОДУ

У товарни дио похрањујемо два велика дрвена крста и крећемо. Сваке године све раније, да би стигли што касније. Прикључује се и трећи аутобус. Малтретман на граничном прелазу Изачић почиње редовно.

Навикли смо. Необично би било да га нема.

Двадесетак минута у просјеку само чекамо да се појави овлаштени шаховничар, да би нам, у гуменим рукавицама, до детаља прегледао све у личном пртљагу. Са занимањем размотава и посматра заставицу Доњецке Народне Републике из мог руксака. Ја се смијем и гледам како му ништа није јасно.

Након два сата такве врсте забаве, крећемо према Личком Петровом Селу. Први аутобус пропуштају, да би сљедећи, у којем сам и ја, зауставили и опет.

А, јеботе, опет!

Након два сата чујете исто: – Спремите пасоше за контролу.

ПИ-АР ОТМИЦА

Улазе два агента, у црним јелецима са полицијском значком, и изводе неколико људи. Сиједих ђедова углавном. Нападно не пролазе у дио иза задњих врата, у којим сједимо ми крупнији и млађи.

Набијају чиче на хаубу полицијског комбија. Шире им ноге. Претресају. Сам почетак извођења фотографишем, јер ми је више стварно на врх главе полицијске тортуре и задржавања. На то ми је један главати, ваљда најглаватији од униформисаних са лизалицом у рукама, почео псовати мајку.

И то траје. Бар два минута ми псује матер тако гласно, да то звучна изолација произвођача Сетра не подноси. На очиглед читавог аутобуса. Прво му одговарам да није забрањено, а након што ми наређује да навучем завјесу на прозор, што ја не чиним, само га гледам бијело. Послије му и окрећем леђа и питам сапутнике да прочитају број значке.

Након два сата такве врсте забаве, крећемо према Личком Петровом Селу. Први аутобус пропуштају, да би сљедећи, у којем сам и ја, зауставили и опет.

А, јеботе, опет!

Након два сата чујете исто: – Спремите пасоше за контролу.

ПИ-АР ОТМИЦА

Улазе два агента, у црним јелецима са полицијском значком, и изводе неколико људи. Сиједих ђедова углавном. Нападно не пролазе у дио иза задњих врата, у којим сједимо ми крупнији и млађи.

Набијају чиче на хаубу полицијског комбија. Шире им ноге. Претресају. Сам почетак извођења фотографишем, јер ми је више стварно на врх главе полицијске тортуре и задржавања. На то ми је један главати, ваљда најглаватији од униформисаних са лизалицом у рукама, почео псовати мајку.

И то траје. Бар два минута ми псује матер тако гласно, да то звучна изолација произвођача Сетра не подноси. На очиглед читавог аутобуса. Прво му одговарам да није забрањено, а након што ми наређује да навучем завјесу на прозор, што ја не чиним, само га гледам бијело. Послије му и окрећем леђа и питам сапутнике да прочитају број значке.

И, убрзо, опет се враћа један од агената. Узима сиви руксак и односи. Затим су се сиједи људи, прерасли добрано и трећепозивце, почели враћати. Убрзо аутобус креће, а ми са задњег краја почињемо викати да један фали.

РЕДНИ БРОЈ ДЕСЕТ: ДАНЕ ЛУКАЈИЋ

Одмах сам изнио виђење да је Лукајић пуковник Војске Републике Српске, те да су га због тога задржали. А дубински се надам да није само то, јер ми је јасно шта то значи. Рећи ћу вам касније и шта.

Викали смо једно вријеме возачу да стане, што је он убрзо и учинио. Али само зато што је аутобус испред нас већ стао због квара. То нам даје времена да возач објасни како је добио директно наређење да одмах крене, док је на питање како се зове човјек, те да му морају дати неку потврду због путне листе, само кратко одговорио (ни не гледајући списак) – редни број десет.

И то је било то.

План клерофашистичке државе, чији коријени у Алојзију Степинцу и Мили Будаку су толико јаки, да се сакрити не дају чињеницом да 2017. године ни једна, али ама баш ни једна медијска кућа у Хрватској није објавила ни реченицу о комеморацији на Јадовну, којој су присуствовали Младен Иванић (међународно признати) и Милорад Додик (РСК у подсјећању) – био је остварен.

Сви, са ступидним нагласком на наше медије, 30.06.2018. ће обиљежити очи и уши својих пратитеља хапшењем човјека, који већ годинама несметано иде са нама на Јадовно. Само да би се скренула пажња са догађаја који је предвиђен.

Зашто? Зато што су на њега опет дошли представници Српске. Циљ је да се догађај за сопствену јавност обоји тиме да на њега долазе „српски ратни злочинци“, те да се сваком бившем официру ВРС, а то је наша циљна група, поручи шта ће га чекати, уколико покуша да оде на комеморацију својим побијеним прецима или сународницима, у држави коју након агресије на зоне под заштитом Уједињених народа, води униформнољубна Колинда Грабар – Китаровић.

СРБИ, ПАРТИЗАНИ, АНТИФАШИСТИ

Но, као што то обично судбина онима на чијој је страни правда удеси, наш челни аутобус је почео прокухавати и застао. Тик код споменика који раније никада нијесмо ни примјетили. За ових десет година.

Умјесто да стање погонске јединице ходочасничког аутобуса буде достојна алегорија на наше ментално, тек када сам се вратио у сједиште примјећујем га. Љут, јер смо у удружење јавили да нам отеше Данета, а они рекли да наставимо по плану; ипак одлазим и правим нашу насловну фотографију.

Пуковника Лукајића сам детектовао и раније. Искључиво као још једно од лица која поново виђам у аутобусу, да ми једне године није рекао: Ти знаш мог сина, а ја сам знао твог ћаћу. Зато памтим да је ишао. И никаквих проблема није било. Очигледно је ово све што радимо да се сазна за злочине хрватских усташа у Јадовну, нешто што је упало у радар званичног Загреба.

Тако да сам баш добро знао ко је Дане Лукајић, те да је његово хапшење од стране црвено-бијелих кубиста чиста пропагандна отмица неиживљених психопата, којима је НАТО признао државицу која им је измакла у Хитлеров вакат. Па они сада, ваљда да би што више нагласили да су државица, користе све њене полуге да би попљували оно што код Срба пролази сасвим непримјећено.

Наше Јадовно.

Хајде, реците сами, како неко ко је годинама долазио на Јадовно са нама, може бити ухапшен за злочин на територији државе са које је управо ушао, од стране друге државе, која је по пресуди од њих самих признатог Хашког трибунала, једина вршила агресију на суверену и међународно признату Босну и Херцеговину?

САМО БУДАЛЕ МИСЛЕ ДА СУ ПОСТИГЛЕ ЦИЉ

Само будале то мисле. Понављам! Нанијели су, чисто се бринући да њихова дјеца стварно не уваже да је 40.000 људи побијено ту на правди Бога, велику штету српско-хрватским односима. Барем што се мене тиче. Зато ћете даље прочитати извјештај са Јадовна, како сте ових девет година од мене и научили.

На Јадовну нас опет заустављају полицајци Неовисне Републике Хрватске. Улазе у аутобус, али не до пола да нас снимају као раније, без обзира што један уноси камеру. Остају код возача. Казују да не користимо „провокативна обиљежја“, те да су „казне за то велике“.

Код Шаранове јаме и споменика за Јадовно 1941, коначно се сусрећемо са ходочасницима из Београда, Новог Сада и Љубљане. Чекају нас сат и по, као што смо ми њих чекали 2014. када је говорник био, ни мање ни више, него Стипе Месић. Тада смо показали врата Пуповчевим Хрбима из наводног Српског народног вијећа, јер су комеморацију свеједно почели.

Сада су нас НАШИ чекали.

Прво што ме изненадило, јесу микрофони ХРТ и Нова. Тога није било прошле године. И сад нас је баш пуно. Нема потребе да се кроји кадар, да би људи испало више него што јесте. Најмање шест аутобуса људи у бијелим мајицама са ћириличном веб адресом.

Иванић понавља суху истину, коју је рекао и прошле године: Да није било оволиког залагања и инсистирања од стране удружења Јадовно 1941, могло се десити и да ово стратиште прође незапамћено и неожаљено.

Но, ХРТ и остатак медија преносе само изјаву везано за хапшење Данета Лукајића. Много је лакше тако, него да се расправимо ко је Пуповцу и његовим Хрбима дао сагласност да се око споменика жртвама Јадовна 1941 над Шарановом јамом поставе натписи латиничним писмом, са све дијалекатским особинама језика увођеног за вријеме Анте Павелића.

МУЧЕНИЧКА СТАЗА ЈАДОВНИЧКА

Полазимо даље према мјесту логора Јадовно, које се налази на 7,5 километара удаљеном пропланку, који полако преузима шума. Након што смо на агрегат прикљученим озвучењем интонирали Боже правде, и новокомпоновану, Високом представнику и Уставном суду БиХ и РС одобрену нумеру: Моја република.

На челу колоне су заставе Србије, Српске и општесрпска. Златна оцила на тробојци.

Све је то туцаник. На крају тракторски пут за извлачење шуме. Момци носе крст. Пјевају. Иза њих иду људи, стазом куда су Срби вођени на ликвидацију, само зато што су имали погрешно име, презиме, или крштеницу. И то је суштина. Када тристотињак људи неминовно искрчи, утаба и поравна шумску стазу као да је прошло крдо слонова, осјетите задовољство што и ове године можете ускликнути: Џаба сте кречили!

Има још Срба на Велебиту. Дошли су сјетити се оних које сте побили.

Означили смо у близини првог крста посађеног, масовну гробницу која је у доба социјализма добила споменик, а који је порушен 1991. Душан Басташић, предсједник Удружења Јадовно 1941, Бања Лука; рекао је: Овако данас у једној земљи, чланици Европске уније, изгледа пут који води до концентрационог логора из Другог свјетског рата.

Ко је прошао тим путем, њему је доста приче.

ШТЕТА ЈЕ НАНЕСЕНА

Препознајем у кадру истог полицајца који нас је снимао и прошле године. Мање су мрки, не дјелују уопште пријетећи ти наши Хрвати, који нас чувају од Хрвата. Дошло ми је да им се јавим, пружим им руку да се упознамо, јер ћемо се свједно видјети и догодине. Да предуприједимо неспоразуме.

Но, каже поднаслов, штета је нанесена.

Они су припадници постројбе која нас је опет малтретирала на граници, као да смо кријумчари акцизне робе на шверц-тури за Трст 1990. године. Носе исте боје оних који су нам извадили ч’а-Данета из аутобуса. Исти они који су ми псовали српску матер. Моју матер Јоку.

Нема ту више разговора.

Просто се враћамо путем на којем смо, први пут откако се комеморација дешава, срели туристе. Два Словенца из Новог Места на теренским мотоциклима (БМВ и Дукати), два Кроата на бициклима и једну истовјетну породицу, коју су њихова јужнословенска браћа из Србијанских аутобуса питала колико још имају до аутобуса.

Када смо ушли у аутобусе и кренули даље, пред планинарским домом у подножју планине нас је сачекао још један неуобичајен детаљ. Десетак момака је сједило на огради и махало нам са све хрватским заставицама у рукама, очигледно покушавајући да нас провоцирају. До тада смо навикли само на то да се гледа са прозора, откуд толики аутобуси пуни Срба и зашто иду супротним смијером од оног из 1941. и 1995. године?

СМИЉАНИ, СМИЉАНЕ, СМИЉАН

У спомен-комплексу посвећеном протином сину Николи, а Тесли презименом, који се одрекао жена, новца и славе због сна о бежичној електричној енергији, коју би уз одговарајући пријемник могли користити становници цијеле планете; дошло је до одређених промјена.

Не да је и један путоказ у Лици на писму који је од ћаће православног свештеника научио Никола, што је бар било сигурно по плану 3-4. Ни на православној цркви у оквиру комплекса, и даље не стоји српска застава са оцилима, као што је на већини српских цркава другдје. Разлика је што гробље на самој ивици комплекса ипак није заразло у чкаљ и трње. Без обзира што је са друге стране ограде. Ограде која између три стуба нема препреке.

Кроз њу пролазимо ми.

Свештеник из Велике Обарске код Бијељине, на откоманди у Смиљанима, освештава други крст из утробе нашег аутобуса и побијамо га на масовну гробницу Срба поморених у Другом свјетском рату. На њој, осим нешто цвијећа, нема никаквог другог обиљежја.

Тесла је умро сам и изасран од голубова, а његово наслијеђе ће морати да користе све генерације које долазе. Чак и оне којима је битно да испусте да је био Србин.

Чак и ми који ово читамо.

ГРАХ У МЕДАЧКОМ ЏЕПУ

Након тога смо поново отишли у Медак, као и прошле године. Пошто смо се све вријеме покушавали шалити на сопствени рачун, алегоријама, алузијама, иронијама; некако је, кад смо силином неподесне инфракструктуре блокирали пут до овог пустог српског села, потпуно наметнут сљедећи опис:

„Срби су блокирали цесту,

Негдје код Медака око 20:23.

У аутобусу је свирао Жељко Самарџић.

Видјевши усташе при брзини од пет на сат,

Појели су посни грах.

И дочекали мрак.

Никаквог треска и искри није било.“

Некима са источне стране Дрине је то био посни пасуљ. Некима је, као мени, остао грах. Јер је Грахово српско. А пасуљ ријеч романског, а не словенског коријена. Малобројни становници су се досјетили направити тезгицу са медом за продају, а чета јадовничких ходочасника је стукла читав казан. И још читавији котао.

Једва је било за коју репету, на рачун УГ Јадовно 1941, Бања Лука.

Када смо кренули, осјетило се како нагло опада удио Срба у броју становника Хрватске. Тим више, јер у србијанским аутобусима ријетко који путник није макар поријеклом са лијеве обале Дрине. Нађе се покоји брат и сестра из Власотинца, Призрена или Неготина.

Али већином имају хромозомски ковитлац у свакој ћелији тијела, који их је одважио да дођу и сјете се што их више ту нема.

МАЛТРЕТИРАЋЕМО ВАС ЈОШ

Назад ка мјесту злочина над дедом Данетом Лукајићем, на граничном прелазу Изачић, сасвим непотребно, али сасвим очекивано и навикнуто, чекамо око пола сата да се званичници Неовисне Републике Хрватске сјете да уопште почну да нам прегледају лична документа.

Растеже се то опет на добра два сата.

Успут покушавам да заспим. Не зовем никога. Не диктирам наслове. Не шаљем фотографије. Чему ја све тамо служим кад идемо на Јадовно, обично нијесам ни за шта до сутра дубоко у поподне.

Тако, ово је само прича једног јадовничког крст-мајстора. Који има одстрањен сегмент за амбицију, промоцију, свакодневицу… до те мјере, да тек сада заправо схватам да Додика није било, јер Иванић и он иду у октобру на изборе једам против другог.

Очију ми, браћо и сестре. Отишао сам тамо и вратио се, ни једном ми то није пало на памет.

То је тако ниско и јадно. До мјере да у том случају Жељка Цвијановић и Вукота Говедарица, ни са једне стране нијесу имали оправдање што се не појавише. Ни савезно-страначке, ни државно-установне.

ШТА ЗНАЧИ 4С?

Зато мени и даље не излазе из главе неопходне максиме за провести, а будући шта све доживљавамо када се покушамо сјетити Срба родоубијених у данашњој Неовисној Републици Хрватској. Прије свега треба одмах на неком од гробних поља у Доњој Градини, означити просторију 10х10 метара, и полако почети, на том једном недостојном узорку, археолошко-форензичко истраживање.

Идуће године организације попут Ветерана Републике Српске о свом трошку да пошаљу бар по један аутобус на Јадовно, да нас за десет година откако смо га поново васркрсли у сјећању, буде толико да се усташе баш нађу у забуни јесу ли нас истријебили 1941. или нијесу?

Да дођу оба српска предсједника које тада изаберемо, са све предсједницима влада, те да са свих нас сперу срамоту оних који губе национални идентитет, само јер невладине организације које финансирају земље НАТО, никада не дају паре за унапређење српске самосвијести.

Искрен да будем, браћо и сестре, откако кренусмо са паркинга пред таблом Личко Петрово Село, имам осјећај да ми се неко попишао у уста. Срећом онда, да ово уз звуке концерта са Кастела који одјекује Бањом Луком, нијесам изговорио; већ сам употријебио десет прстију.

До године на Јадовну!

Извор: ФРОНТАЛ

Везане вијести:

Служен парастос код Шаранове јаме

Данету Лукајићу одређен једномесечни притвор

Басташић: Лукајић данас пред тужиоцем

Позив члановима комисије да не прелазе хрватску границу

Иванић: Покренуте активности поводом хапшења Лукајића

Помен јадовничким жртвама; Хрватска полиција ухапсила Дану Лукајића

Хрватска полиција ухапсила Дану Лукајића, члана Удружења „Јадовно 1941“

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: