Јадовничка прича о Милици и Кати

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун.

На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса.

Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике.

Ово је прича о њима…

Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у који је отишао са само петнаест година старости.

Са 4. Кордунашком бригадом, судјеловао је по мени у најхуманијој акцији цијелога рата на овим просторима, ослободивши заточену српску дјецу из логора у Јастребарском. Убрзо иза тога тешко је рањен у близини Новог Места, и тако постао први рањеник болнице на Кочевском рогу.

Чуо сам до сада доста прича од Паје. Ово је прича о његовој сестри Милици, страдалој на Јадовну и мајци Кати страдалој у селу Брушане.

Милица је родјена 1920. године у Кнежевић Коси. Рат ће ју затећи као поштарицу у селу Брушане у Лици. Село се налази под самим Велебитом, на цести између Госпића и Карлобага.

Прилике, сличне онима као и пред овај рат 1991. године.

Милица одлази на службени пут у Загреб, у вези са упутствимама о новој организацији рада пошта НДХ. Уз то требала је потписати неку врсту лојалности. На повратку из Загреба нашла се са својом мајком Катом у Карловцу. Слутећи опасност, мати ју наговара да се не враћа у Лику, него да са њом иде право кући.

Милица дијели њено мишљење, али каже да мора отићи у Брушане да покупи нешто својих дјевојачких ствари.

Пролази цијело љето, од Милице ни трага ни гласа. Породица брине.

Половином септембра, мати Ката одлучује потражити ћерку, и одлази у Лику. Да би се могла кретати, успјела је некако прибавити пропусницу на име Баре Гершак, жене млинара у селу Окић. Ријеч је о фамилији малобројних Хрвата у нашем крају. Гершаков млин је био цијело вријеме рата један од главних центара везе према Карловцу и даље.

Доласком у Брушане, Ката се распитивала о судбини ћерке.

Није се Ката вратила жива на Кордун. Оставила је своје кости у Брушанима.

Завршиће се “онај” велики рат и Пајо ће потом отићи у Лику да сазна детаљније што се догодило са сестром Милицом и мајком Катом. Од једне сеоскe дјевојчице сазнаће доста тога.

Сестра Милица је након силовања и мука одведена у једној од колона и скончала у некој од велебитских јама.

Чувајући овце у пољу, дјевојчица, ћерка Грге Судара, била је свједок страдања Кате Петровић која је 15. септембра 1941. године затучена мотикама и закопана ту у пољу. Рекла је оцу што је видјела и гдје је Ката закопана на њиховом комаду земље.

Грга Судар ће Павлу Петровићу Паји показати мајчин гроб гдје је покопана.

На основу дијелова одјеће који су још били читави и неких детаља Пајо ће непобитно утврдити да се ради о мајци Кати.

Да би избјегао службену процедуру и трошкове прекопавања, сам је у јесен 1968. године пренио кости из села Брушане на мјесно гробље Црквиште у Војнићу.

Направио је дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун.

Распитивао се о екипи која му је мучила, силовала и убила сестру и матер. Већином су изгинули у рату, неки страдали можда баш и од Пајиних метака приликом пробоја обруча на Петровој гори, као припадници усташке 1. Личке бојне, која се у Лику вратила десеткована. Неколико њих се “пацовским каналима” дочепало Буенос Аиреса. Пајо каже да се чак бавио мишљу да их иде тражити у далеку Аргентину.

Ово свједочење о страдању сестре Милице и мајке Кате, испричао ми је Петрић Павао “Пајо” у Војнићу, на Ускрс 2012. године. Уколико још буде могућности, замолићу га да ми понови ову причу, да остане као трајни запис.

Забиљежио: Жељко Кресојевић