Ја весело испијам чашу горчине и бола, али верујем да ће клеветници од Бога примити награду

Опроштајно писмо породици, које је свештеник Драгослав Обућина 23. априла 1945. године написао у затвору ОЗНЕ у Kраљеву, непосредно после суђења, а пред погубљење, његовој породици стигло је после 10 година – 2. маја 1955. године. Писмо је данас у власништву породице Ђорђевић, а у њему Драгослав пише својој супрузи:

„Моја љубави, моје Јелче и децо моја, Милошу и Дракче моје! Нека вам је Бог у помоћи, нека вам само он помогне на вашем тешком судбинском путу. Ноћас, тј. прошле ноћи, уз дреку тица злослутница, чух глас смрти. Значи да више никада нећу бити срећан да вас гледам и да уживам у нашој срећи коју желим вама, пошто сам ја ње лишен. Kривице знате да немам, али хоће се овако и тако мора бити. Сведоци су намештени и стрељани. Примедбе на њихове исказе дао нисам. Одбрана није примљена, а изјаве од људи којима сам помогао – бачене су, тако да је овај суд једностран, тј. само те тужити има право свако, па и то лажно, а бранити те не сме нико. Сведоке наше нису хтели примити. Жао ми је на оне које сам ја помогао. Зашто бар не беху ту? Kако се намешта, каква је правда нових дана. Ја весело испијам чашу горчине и бола, али верујем да ће клеветници од Бога примити награду. Будите мирни и јуначка срца поднесите све ово. Узеће вам плац који сам купио 1936. године. Узеће вам и остале ствари, но нека им Бог наплати цену. Будите јака срца. Део ствари одмах негде пренеси из куће. Све што можеш изнеси из стана – ако има пријатеља.

Живот је горак пред вама, но нисмо ми криви што смо имали срце и љубави за народ свој. Да ти, Јелче моје, дајем неки савет о животу – ја овај живот сада не разумем и зато мисли како сама знаш. Бори се, јер је живот такав. Само ћути и трпи. Види па пређи у Чачак, где ће те моћи помоћи твоји из села, а и ти њима бити на услузи. О Боже мој, рекох ти иди у Чачак – опрости, са чим? Остајеш без ичега, плате немаш, а пензија ко зна хоће ли ти се одобрити. Зато…

Поздрави све моје, по крви мојој и твојој и реци им да се не стиде мене, јер политика хоће моју главу, па намешта. Мојa глава, говоре ми ови, за њих је брег и не могу га обилазити, а још теже је да га згазе, те зато хоће главу да узму.

Ако сазнаш где ми је тело, памти, али не долази. Опело не захтевај, јер ћу то ја већ сам учинити за живота, само панаија и свећа, а за покој душе – доста си ми дала. Ово само у цркви. На сва питања од данашњих људи остани нема и без одговора. Да говориш оно што они хоће – не можеш, јер је лаж, а да хоћеш истину – патићеш. Зато – ћути!

Можда се видети нећемо, зато ти шаљем мој последњи поздрав. Прими га са децом и осталима и чувај у сећању. Опрости ми што те овако унесрећих. Опростите сви! Мртви су тежи но живи. Теку воде и отвориће мој гроб.

Ваш Драгослав“, наводи се у опроштајном писму стрељаног свештеника Драгослава Обућине.

Пс. Кога ли су стигле сузе ових анђелчића и жене његове?

---

---

Прича о времену зла 

Учвршћивању власти КПЈ посебно жигосана била је црква као најукорењенија институција у народу. Према регистру жртава Комисије за откривање тајних гробница убијених после 12. септембра 1944. године, из краљевачког подручја стрељани су свештеници Драгослав Обућина и Милан Сретеновић, Антоније Драговић (протосинђел манастира Жича), Михаило Ђусић (јеромонах), Јован Рапајић (синђел манастира Жича), Јевдокија М. Петровић монахиња манастира Студеница, Ананије и Милан Драговић (синђели манастира Жича), Радосав Ђуровић, Петар Жиравац (свештеник из Годачице).

За разлику од већине који су после ослобођења ликвидирани без суђења (само на основу одлуке руководилаца ОЗНЕ), Обућина је доживео суђење у групи заједно са Душаном Крстићем, ратним председником општине, Мирком Липицом, Леополдом Жупником и Миодрагом Наумовићем. Драгослав Обућина је на суђењу 22. априла 1945. оптужен као „саучесник у масовном стрељању 1941. у Краљеву“ и осуђен на смрт, иако постоје докази да је, заједно са тадашњим председником општине Душаном Крстићем, који је такође осуђен на смрт, био део делегације која је команданту Немачке команде у Краљеву, мајору Оту Дешу, 19. октобра 1941. предала резолуцију са молбом грађана да се прекине стрељање (што се и догодило наредног дана).

Пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Србији, Драгослав Обућина је 17. марта 1945. оставио следеће сведочанство о октобру 1941. године.

На питање Комисије: „Да ли вам је познато по чијем су наређењу вршена масовна стрељања?“, Обућина је одговорио:

„Ја тачно не знам ко је донео ту одлуку о овом масовном стрељању, али претпостављам да је исту донела Немачка команда места у Краљеву. Једном приликом, тј. 19. октобра 1941, после једне конференције у хотелу „Југославија“, која је заказана ради одлуке Краљевчана, како и на коју руку да обезбеде свој живот, а на којој су говорили: Душан Крстић, тадашњи председник општине, Драгутин Булић, професор из Чачка и ја, Драгослав Обућина, свештеник из Краљева, посетили смо команданта мајора (Ота) Деша у стану (становао је у кући сенатора Петра Богавца). Предали смо му резолуцију са молбом грађана да прекине стрељање. Одговорио је да наређење за стрељање није његово, већ команданта Немачке армије на челу са генералом Францом Бемом, који се налази у Шапцу, са задатком од Хитлера, да са својом армијом угуши устанак у Србији. Мислим да је предата резолуција имала успеха, јер је после предате резолуције одмах прекинуто даље масовно стрељање, а то је било 20. октобра у 9:00 часова пре подне, мада је и после погинуло још шест немачких војника, од којих је један погинуо баш у дворишту Гимназије у Краљеву од топовске гранате“ (податак из Архива Југославије).

Опроштајно писмо породици, које је Обућина 23. априла 1945. године написао у затвору ОЗНЕ у Краљеву, непосредно после суђења, а пред погубљење, његовој породици стигло је после 10 година – 2. маја 1955. године. Писмо је данас у власништву породице Ђорђевић.

М. М. Дабић

Све фотографије преузете из књиге “Време зла” Драгана Драшковића

Извор: KRUG