Ја сам то што јесам, али најбоље да о томе не говоримо

Ако је у 90-има голи страх била кључна категорија за Србе у Хрватској, онда се из тог страха и позиције „прешућеног идентитета“ у току три деценије изродила одредница која је кобна за сваки осјећај националне и вјерске припадности, а то је утапање у већини или – асимилација.

За истински прелазак из једне религије у другу, или пак за напуштање сваке религиозности, потребна су два кључна предувјета: увјерење и слобода. Што се догађа пак ако је мотив за прелазак из једне вјероисповијести у другу – страх, конформизам или линија мањег отпора, нарочито у друштвима гдје постоји висока стопа националне или вјерске нетрпељивости, као и ниски праг толеранције према другима и другачијима? У том контексту може се говорити, блаже речено, и о процесу прилагођавања: дугогодишњим животом у другом, не увијек пријатељском, социјалном околишу, многи људи ради мира у кући поступно прихваћају начин понашања, односе, локалну културу, језик па и блискост специфичној религиозности већине са којом живе…

Како је с тим у вези данас у Хрватској? Сусрет култура и религијских увјерења, понајприје Хрвата и Срба, био је кроз повијест динамичан, понекад прожимајући у културној антропологији једних и других, а понекад трагичан, када су били у питању политички или национални сукоби и бурне промјене друштвених уређења. Данас, мала српска заједница у Хрватској, оптерећена посљедњим ратовима и присилним миграцијама те сведена на једва четвртину свог некадашњег броја, покушава с муком одржати специфичности своје културе, обичаја и традиције. Тако се православни вјерници у Хрватској и даље окупљају у храмовима на обредима и вјерским свечаностима али питање је колико често, колико јавно и у коликом броју. У сједишту Српске православне цркве у Хрватској, у Митрополији загребачко-љубљанској, кажу нам да данас нитко са сигурношћу не може рећи колико православних вјерника у Хрватској заиста има, што је, рекли бисмо, индикативно већ само по себи.

Вјерски „преласци“ у 21. стољећу

„Познато је, по попису из 2011. године, да Срба на примјер у Загребу има око седамнаест и по хиљада али колико има православних вјерника тешко је рећи с обзиром на то да тек један мањи број увијек истих, нарочито старијих људи, долази на недјељна богослужења“, кажу нам из загребачке Митрополије.

Зашто је то тако? Протестантски теолог из Осијека, Петер Кузмич, у једном интервјуу од прије пар година истиче да се у неким срединама и на неким радним мјестима у Хрватској примјењују критерији тзв. нове подобности. „Тако је данас велика предност бити Хрват католик, као што у нашим сусједствима равноправнијима постају они који се могу легитимирати као Срби православци или Бошњаци муслимани“, каже Кузмич и додаје како је таква врста злоупотребе етно-религијских карактеристика антиевропска и антидемократска. „Таквом дискриминаторном понашању треба се супротставити сувременијим образовањем и транспарентним јавним дијалогом“, сматра Кузмич.

Велико је питање колико у Хрватској данас има истинског међурелигијског дијалога и колико се у образовању младих његује стварна толеранција, а не само формална трпељивост према људима другог традицијског, културног или религијског стила. У том смислу, актуална тема у Хрватској данас гласи: колико православних вјерника, ради мирнијег и комфорнијег живота, напушта своју вјеру или прелази на католичанство?

„Нажалост, вјерски преласци се још увијек догађају. Људи се сналазе на различите начине како би остварили свој циљ – да не буду другачији“, рекао је, не тако давно, у једном интервјуу свештеник Српске православне цркве. „Нама се масовно обраћају родитељи са захтјевима да дјеци издамо потврде да су крштена у православној цркви и онда они с тим папирима траже сугласност да њихова дјеца могу добровољно пријећи на католичанство. Наше вјернице и када се вјенчају у католичкој цркви, могу наставити живјети по православним обичајима, али у највећем броју случајева примају традицију куће у којој су се удале и запостављају православље“, каже овај свештеник. У његовој парохији, каже, у години дана може бити да буде крштено тек осмеро дјеце и обављено само једно вјенчање, док с друге стране буде одржано и по 50 покопа.

О тренду преласка православаца на католичанство говорио је својевремено и покојни сисачки парох, протојереј о. Петар Олујић, сматрајући да се код вјерских прелазака не ради о притисцима Католичке цркве, већ о очајничкој борби људи за физичку сигурност, посебно с обзиром на трагична искуства с почетка деведесетих, када су на примјер у Сиску убијани грађани само зато што су били српске националности и православне вјере. „Наши вјерници прелазе на католичанство како не би стршили у својој средини, како им дјеца не би била другачија у школи. Многи мисле да ће тако једноставније доћи до посла, који данас значи егзистенцију, али и да ће њихова дјеца као католици имати сутра мирнији живот“, говорио је Олујић.

Атмосфера нелагоде и неизјашњавања

Знанствено истраживање које је у једном тренутку направио социолог, а некада и потпредсједник хрватске Владе, Слободан Узелац, међу српским школарцима у Хрватској о томе колико се слободно изјашњавају као Срби, показало је да забрињавајућих 60 посто њих има осјећај страха и кривње што су Срби те је јавно скривало своју припадност. Узелац сматра да се, од онога што се некада међу Србима могло назвати идентитетом страха, сада иде ка идентитету срама и стрепње или пак према синдрому претешких питања. Или како је то своједобно дефинирао потпредсједник Српског народног вијећа у Загребу Саша Милошевић: ради се о идентитету опортунизма, или о прешутном Србину, по обрасцу „ја сам то што јесам, али најбоље је то не оглашавати па и онда када то сви знају“. У свему томе мучном и трагичном, могло би се рећи да постоји и феномен тзв. минског поља, уз подоста ироније: када желе олакшати тежину свог јавног идентитета у Хрватској, Срби ће често рећи да су православци, јер се тај појам чини нешто неутралнијим у односу на стигму српске националне припадности, али с друге стране они неће ни практицирати своју православну вјеру јер то у јавности аутоматски значи да су они – Срби. Податак стар једну деценију долази из Задра, из православне цркве Св. Илије у коју, како је тада говорио њен парох Петар Јовановић, „долази све мање православаца, у којој се у цијелој једној години не вјенча нити један пар те се крсти можда свега петеро дјеце.” У Сплиту су у исто вријеме, према ријечима тадашњег предсједника жупанијског Вијећа српске националне мањине Момчила Русића, „преласци сплитских православаца на католичанство јавна тајна, но конкретне бројке јако је тешко утврдити.“ Каже да се у Сплиту годишње обави мање вјенчања по православном обреду неголи је прстију на једној руци и то вриједи чак и у случајевима када су оба брачна партнера Срби. „Осим тога, ми вјеронаук у сплитској православној цркви немамо већ годинама, а нити једна школа у граду такођер нема православни вјеронаук”, рекао је Русић.

У тој мутној атмосфери нелагоде и неизјашњавања, обрубљеној штурим и нежељеним информацијама које се не износе јавно и не спомињу често, индикативан је попис становништва из 2001. године који јасно илустрира проблем слободе вјероисповијести Срба, односно њиховог институционалног припадања Српској православној цркви. Према том попису, 201.631 становник Хрватске изјаснио се да је српске националности, док се припадницима Српске православне цркве изјаснило свега 40.433 становника, што је невјеројатних пет пута мање, нарочито када је ријеч о мањим срединама у којима су људи у највећој мјери окренути вјери и традицији. Једна од најдрастичнијих разлика у локалним срединама видљива је била баш у Сплиту, гдје је припадност српској заједници декларирало 3.047 становника, а само се њих деветеро изјаснило као православци.

Највећа одговорност на већини

Тако је било у Хрватској прије десетак и више година. Да ли је данас с православним вјерницима и Србима уопће нешто боље? Тешко. Православни се вјеронаук одржава углавном у школама источне Славоније или у мјестима гдје су српска дјеца бројнија, истиче свештеник Ђорђе из Српске православне црквене општине у Загребу. Али у Загребу, каже, ни у једној цивилној школи се не одржава православни вјеронаук, јер се дјеца не јављају, а за одржавање сата треба их бити најмање петеро… „Људи се боје да издвајају дјецу, да не би било некаквих провокација, да се не би та дјеца излагала руглу. Због тога ми вјеронаук обављамо у нашим просторијама црквене општине“, каже овај свештеник.

Данашњу ситуацију добро осликава у свом недавном ауторском тексту и повјесничар Драган Марковина: „Штовише, огромна је трагедија за хрватско друштво што овдашњи Срби иду према позицији асимилиране фолклорне мањине, али то је нешто чега су заправо свјесни сви, иако се устручавају то изговорити. У таквој ситуацији није могуће нити практицирати своју вјерску припадност, у овоме случају православну“ (Телеграм, 29. 2. 2020.). И социолог религије Иван Маркешић наводи да је слободно практицирање вјероисповијести у Хрватској у свакодневном животу често врло проблематично. „На обје стране ратне ране су веома дубоке и болне и код многих изазивају осјећај мање вриједности или осјећај стида због вјере, али с правом морамо поставити питање тко је томе крив“, каже Маркешић. Додаје да највећу одговорност за то сноси католичка већина која би морала омогућити једнакоправност свих вјера, јер се у томе огледа снага, величина и зрелост такве већине. „Она мора одговорити на питање хоће ли хрватско друштво омогућити религијски и културни плурализам или ће постати лонац за таљење и мјесто у којем су неизбјежни процеси религијске асимилације“, каже Маркешић. Уколико млади православни вјерници прихваћају бити католици из страха или под присилом, како би могли живјети у данашњем хрватском друштву и у њему остварити темељна грађанска права, то значи да је вријеме за узбуну како политичких тако и црквених структура, закључује Маркешић.

Од прешућеног идентитета до асимилације

Из свега до сада наведеног евидентно је сљедеће: Ако је у деведесетима голи страх била кључна категорија за Србе у Хрватској, онда се из тог страха, односно из те немогуће позиције „прешућеног идентитета“, у току три деценије до данас, изродила одредница која је кобна за сваки осјећај националне и вјерске припадности Срба у Хрватској а то је утапање у већини или – асимилација. На питање о томе да ли је асимилација највећи проблем Срба у Хрватској, одговорио је недавно предсједник Српског народног вијећа, Милорад Пуповац: „Тај проблем да се буде оно што се није, а да се не поштује оно што се јесте, погађа и Србе у Хрватској. Он неке људе усмјерава у правцу асимилације, а истовремено не помаже томе да хрватско друштво буде боље и слободније, него управо супротно.“
Што ће бити даље?

Бројке баш и нису утјешне: од преко 12 посто на попису из 1991. године, српска популација у Хрватској спала је на 4,5 посто 2001. године, па на 4,36 посто 2011., с очитом тенденцијом даљњег смањења, па можемо само замислити како ће изгледати попис становништва сљедеће године…

Некад лоше, некад још горе

Ситуација са Србима, или у религиозном смислу с православним вјерницима, у Хрватској је тренутно „некад лоша, некад још гора“, како каже један локални српски представник, иако почеци православља, на примјер у сјеверној Далмацији, преко манастира Крка, Крупа и Драговић, као и цркава с тог подручја, сежу још у далеки 14. вијек. Ако се морамо суочити с истином онда Србима и православнима у Хрватској заиста пријети изумирање али – то додуше није никаква утјеха – српска заједница је на овим просторима доста пута у повијести пролазила Сцилу и Харибду свога опстанка или нестанка.

У том смислу, за крај се присјетимо ријечи покојног Патријарха Српске православне цркве, господина Павла, како је кроз вјекове, колико пута долазила мисао многима да се међу другим, туђим људима не може друкчије опстати него само тако да се преобрати, да се постане и буде као они. „Али они други наши преци, браћо, остали су следбеници Христови у име љубави Његове. Треба развијати мудрост, Богом дану, безазленост као у голуба и доброту. И мене су гонили, и вас ће гонити, говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији.“

Да ли ова бесједа која дотиче дубоко искуство прохујалих вјекова, као и мудра мисао једног очито доброг човјека, може бити довољно потицајна за спас традицијских и религијских вриједности Срба у Хрватској?

Текст је настао у оквиру пројекта „Привредников информативни П-портал – Крила и коријење“ који финанцира Министарство културе и информисања Републике Србије

Извор: П-портал