Ја сам по праву старином Глођовић

После ослобођења јужних делова Србије, у ослобођену Топлицу преселише се читава братства из црногорског Санџака, Сјенице и Голије. Из села Кузмичева из Санџака крену према Топлици братство Глођовића са три породичне главе, Миком, Мијајлом, Арсенијем. Микова породица насели се у селу Грабовница код Куршумлије и узеше презиме Миковићи. Мијајло оде у суседно Дединце, где узеше презиме Мијајловић. Арсеније се насели у селу Трнов Лаз и они узеше презиме Арсенијевић. Последњи од пребеглих дође Перо Глођовић у село Ртаје и задржа своје презиме.

Таман се окућише на новом огњишту, а црквена звона у недоба објавише мобилизацију. Нема позивара, нема претњи за неодазив, звона су све рекла. Отаџбина зове. Горштаци хитају. Пакује се оно што се има, оно најпотребније: пар чарапа, рукавице, храна за три дана, док се не стигне до команде и војничког казана. Обува се бољи пар опанака док се не добију цокуле.

Из Дединаца, од Мијајловића, крену најстарији Крсман. Није се честито ни навикао на ново презиме, па често каже „ја сам по праву старином Глођовић”. Прими га прослављени и прекаљени Топлички гвоздени пук и поведе у ратна страдања преко завејаног Чакора, кроз врлетну Албанију. Тешке муке и горке успомене које се урежу у душу човека, често је понављао деда Крле. „Муке су то, мој брајко, које ни душману не треба и не сме да пожели Божији створ. Кад најзад пређосмо Албанију, где нас примише савезници, једва поверовасмо у спасење. Дуго нисам веровао да преживех, ја овакав, никакав, а Радован, грмаљ од човека, воловска снага која је носила као од шале врећу од 100 кила, остаде залеђен у Албанији.”

Дружење са савезницима претвори се у тужно и радосно сећање. „Француз ти је брате Божија душа, самилостан. Подели са тобом, оно што има, хоће да разговара, да чује твоју муку. Запали цигарету, а ти пљуцкаш. Окренеш главу да не види твоју жудњу, за барем један дим. До пола испуши, вади цигарету из уста, пружа је теби и каже „Voala mon Serb, motje motje”. А то значи, преводи деда Крле: Ево, мој Србине, пола-пола. То је човек, а не надобудни Енглез. Попуши до пола и баци цигарету на земљу и изгази је цокулом, да је Србин не би узео и испушио до краја. Каже, није хигијенски пушити туђи опушак. Шта зна Србин шта је хигијена, хигијена у рату. Тако је причао наш племенити деда Крле.

Опоравише се српски живи костури, врати се снага у њима. Запеваше завичајну песму, заиграше српско коло, славише се српске славе. Чуде се савезници тој радости. Французи покушавају да схвате, певају и они, играју у колу. Хладни и надмени Енглези не схватају, чему се то радују и веселе. Да ли што су преживели, док сутра опет иду да ратују и гину.

Наш наредник ђак, објашњава збуњеном Енглезу, ученом човеку. „Срби се радују што ће сутра у пробој, у јуриш у сусрет отаџбини. Па шта иако ће погинути, барем ће неко стићи до Србије, донијети слободу, пољубити родну груду”, говорио је деда Крсман, Крле.

Пробисмо Солунски фронт. Дође слобода. Створисмо велику државу, Југославију. А Солунци и даље у борби. Борби за обнову попаљене и опљачкане отаџбине. Новој држави требају прекаљени и одани људи. Спремни да и даље служе народу и краљу. Крсман Мијајловић-Глођовић окићен Албанском споменицом и другим одличјима ступа у жандарме. Прво службовање у Београду. Одговорна служба, обезбеђење краља Александра. Историјски тренутак, одлазак краља Александра у скупштину на Видовдан 1921. године. На повратку из Скупштине, атентат на краља, који описује деда Крсман:

„Маршрута је била добро обезбеђена. Уклоњено је све што је било сумњиво. Остаде необезбеђено празно градилиште, беше нерадан дан. Радник, Спасоје Стејић, комунистички бандит, баци паклену машину на краља. Сви јурнусмо да га заштитимо, и драги Бог сачува Његово величанство. Брзом акцијом ухватисмо злотвора и он заврши на робији.”

Деда Крле догура до чина жандармеријског наредника и као добар познавалац прилика на Космету би постављен на место командира жандармеријске станице у Подујеву. Одслуживши верно и савесно свог краља. Уочи новог рата, наш деда Крле оде у заслужену пензију. Врати се тамо одакле је увек полазио и враћао се, у своје село Дединце, као угледан и поштован солунац.

Аутор: Александар Ђурић

Извор: ПОЛИТИКА