Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Извртање историјских чињеница или уметничка слобода

Датум објаве: недеља, 3 априла, 2016
Величина слова: A- A+
Вере и завере
Вере и завере

У недељу 13.03.2016. године, на Првом програму Телевизије Нови Сад, премијерно је емитована прва епизода дуго најављиване серије ,,Вере и завере“, настале по роману знаменитог књижевника Александра Тишме, а у продукцији покрајинског јавног медијског сервиса Радио-телевизије Војводине.

Тим поводом, морамо се осврнути на ноторно прекрајање историје, које је вешто (грешком?!) изведено од стране угледног сценаристе и драматурга, господина Ђорђа Милосављевића, професора на Факултету драмских уметности у Београду.

Наиме, потка је заснована на љубави између двоје младих људи – Србина Сергија Рудића (кога игра хрватски глумац Горан Богдан) и Немице Инге Лебенсхајм (коју игра Нина Јанковић Дичић). Но, у овом тексту није реч о њиховом страственом односу, већ о историјским чињеницама, а о којима се никако не сме прећутати, већ је потребно да буду обелодањене друштву и стручној јавности, али, и гледаоцима, како се не би потпадало под утицај који је у данашње време свеприсутан.

Дакле, док прича (деконцентрисано) прати мало 1962, па мало 1942. годину, и тако у круг, у једној сцени која се бави периодом окупације, двојица Срба, ученика из Новог Сада, у школском ходнику мучки туку и шутирају на поду Полака, који се претходно случајно излетео, откривши своје право презиме, јер је по оцу Јеврејин, па је због мајке променио презиме у мађарско. Набилдовани момак му се обраћа речима: ,,Јесам ли ти рекао да нећу да те више видим, прљави Жидову?!“ Да подсетимо, српска Атина је била под мађарском окупацијом, а не под усташком, док је Петроварадин, на другој обали Дунава, потпао под власт НДХ. Поставља се (реторичко) питање: зашто би двојица Срба ударила јеврејског момка ако ова два народа деле исту судбину током Другог светског рата?! Не бих да судим о књизи, али је познато да је Тишма био веома коректан у својим ставовима према нашем народу, поготово у непревазиђеном роману ,,Употреба човека“.

Још увек смо у истој години, Инге флертује са момцима из школе, млина, куће проодичних пријатеља, а онда гледамо архивски снимак уласка хортијевских трупа на централни Трг слободе, док мађарски народ одушевљено кличе ослободиоцима испред споменика Светозару Милетићу. Ваља знати да је окупација Бачке започела у претходној години, тачније 11. априла 1941!

С нестрпљењем ишчекујући да видим сцену која ће приказати или макар поменути крвави пир окупатора – велику Рацију, у којој је, са својом супругом Олгом, убијен мој чукундеда Др Игњат Павлас, председник Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена, човек који је ујединио Војводину са Краљевином Србијом, остајем ускраћен, јер је прећутан такав злочин против човечности (или геноцид?!), а само у једној реченици стари Немац се обраћа сину и гостима, који причају о приступању своје деце у Културбунд, питајући зашто су му убили најбољег пријатеља Крауса и бацили га под лед, док му син одговара да он наводно није знао, већ да су то учинили Хортијевци. Нису ли они били Хитлерови савезници?!

Кулминација настаје када у дом Рудићевих улеће свештеник, који прича да је пребегао из Крагујевца, почиње да плаче и каже да су Немци утерали све његове парохијане у сеоску цркву и живе их спалили, а да се у Карловачкој богословији налази логор за избеглице!!! Да подсетимо, јер је моја породица и побегла и протерана из Јамене у Крагујевац, у Недићеву Србију, у Сремским Карловцима се тада налази опљачкани двор, матичне књиге спаљене, забрањен је српски језик и ћирилично писмо, а Срби протерани, покатоличени или убијени! Зашто би свештеник пребегао из Крагујевца у Хортијеву Мађарску, кад треба знати да се из Крагујевца после масакра није могло неко време изаћи из града, а камо ли прећи у другу државу?! Није згорег поменути да би требало прочитати роман Добрице Ћосића ,,Деобе“, тачније први део ,,Откриће“, јер је на Михољдан 12.10.1942. у селу Крива Река због Операције Копаоник у цркву утерано 120 људи и живо спаљено. Дакле, не у Крагујевцу! Иста сцена се може видети и у филму ,,Ужичка Република“, с тим што је тамо грешком стављена сцена у прву, а не другу годину окупације.

Искрено се надам да ће истина коначно изаћи на видело, јер, ако се прави серија која има одличну продукцију и за њу су издвојена огромна средства, не сме се историја извртати. Прво је потребно обавити озбиљно архивско истраживање, поразговарати са живим сведоцима, консултовати врсне историчаре, стручњаке који се баве тим периодом, па онда прионути на снимање. Једно је уметничка слобода, а друго истина!!!

Аутор: Јован Буковала

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top