Између Степинца блаженог и Вукашина јасеновачког

Процес канонизације Алојзија Степинца, контроверзног загребачког надбискупа из периода НДХ и потоњег кардинала, а самим тим и кандидата за самог папу, практично је започет 3. октобра 1998. године када га је папа Јован Павле  II пред 500.000 вјерника у Марији Бистрици прогласио блаженим. Тадашњи поглавар Римокатоличке цркве није се обазирао на негодовање врха Српске православне цркве и Степинца је уздигао на пиједестал блажених. Ипак, све су прилике да ће актуелни римски бискуп папа Фрањо уважити ставове СПЦ и неће прихватити аргументе Конгрегације за каузе светаца неопходне за коначну канонизацију. Уважавајући напоре представника СПЦ у заједничкој комисије Католичке цркве и СПЦ која је формирана на иницијативу патријарха српског Иринеја и уз благослов папа Фрање са циљем да укрсти историјске аргументе и расвијетли улогу кардинала Степинца у периоду НДХ, као и однос послијератних комунистичких власти према њему, СПЦ не треба претјерано да се противи коначној канонизацији Степинца. Без намјере да звучи злобно или злонамјерно, ево одговора и зашто?!

Наиме, од нешто више од стотину светих, светитеља, исповједника, преподобних, мученика и свештеномученика који су канонизовани за осам вијекова аутокефалности СПЦ и уведени у календар СПЦ, готово трећина је пострадала за вријеме НДХ. Неколико десетина православних великодостојника и свештеника убијено је на најгрозоморније начине и њихова имена се налазе у именослову и календару СПЦ. Директну улогу у њиховом страдању неријетко су имале њихове „колеге“ из Католичке цркве, као дио клера на чијем челу се налазио Алојзије Степинац.

Тадашњи митрополит дабробосански Петар страдао је након што је почетком маја 1941. године одбио налог усташког повјереника за Босну и римокатоличког жупника сарајевског Божидара Брале да нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом. Пошто је то одбио, митрополита су усташки полицијски агенти одвели у полицију, а послије неколико дана у Загреб, након чега му се губи сваки траг. Тачно мјесто гдје се налази гроб митрополита Петра Зимоњића, као ни тачан датум смрти до данас нису познати. У календару СПЦ он се празнује 17. септембра.

До данас се не зна ни за гробно мјесто игумана фрушкогорског манастира Шишатовац свештеномученика Рафаила Шишатовачког. Њега су усташе одвеле из манастира, а од посљедица мучења преминуо је 3. септембра (тог датума се и празнује), али се ни данас се не зна гдје је сахрањен.

Владику бањалучког Платона усташе су ухапсиле 5. маја 1941. године, убили и бацили у ријеку Врбању. Унакажено тијело владике Платона пронађено је Кумсалама покрај Бањалуке послије 17 дана. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а тек 1973. године његови посмртни остаци су пренесени у бањалучку Саборну цркву.

Свештеномученик бањалучки Платон обиљежава се 5. маја. Свети мученик јасеновачки Вукашин у календару СПЦ се обиљежава 29. маја. Нажалост, ријетки вјерници знају о коме је ријеч, иако је огромна већина чула за његово страдање, јер је лекција о томе била неизоставна на часовима историје посвећеним Јасеновцу. Свети мученик Вукашин је Вукашин Мандрапа из херцеговачког села Клепци, онај старац коме је усташа у Јасеновцу 1943. године понудио живот ако на глас викне „Живио Анте Павелић“, на што му је он узвратио са „само ти синко ради свој посао“. Усташа је исти одговор добио и након што је старцу из Клепаца одсјекао нос и уши, послије чега га је на смрт избо ножем. У житију Светог Вукашина се наводи да је усташа убрзо након злочина полудио прогоњен боговјерним Вукашиновим погледом.

Бранко Добросављевић је био православни парох у Вељуну поред Војнића. Заједно са још 500 Срба из Вељуна убијен је 7. маја 1941. код Хрватског Благаја у шуми „Кестеновац“ у догађају познатом као Вељунски покољ. Свештеномученик Бранко у календару СПЦ обиљежава са 7. маја. Парох нашички Георгије Богић страдао је 17. јуна 1941. године, а за његову смрт најодговорнији је католички фратар Сидоније Шолс.

Пароха Георгија усташе су тог дана по Шолсовом налогу одвеле у село Мартин код Нашица, гдје су га везале за дрво и сјекли уши, нос, језик и браду заједно с кожом. На крају су му ископали очи, распорили груди и цријева обмотали око врата. СПЦ га је прогласила за свештеномученика и његов дан се обиљежава 17. јуна.

Дамјан Граховски на почетку Другог свјетског рата био је свештеник у Босанском Грахову које су окупирале италијанске војне јединице. Крајем маја 1941. године, Италијани су се повукли и замијениле су их усташе које су 14. јуна почеле да хапсе виђеније Србе из тог краја. Међу њима је био и свештеник Дамјан који је одведен у Јадовно, гдје је жив одеран и бачен у јаму. Проглашен је за свештеномученика и његов спомен обиљежава се 31. маја.

Драгутин Васић био је први митрополит загребачки духовног имена Доситеј. Ухапшен је 7. маја 1941. године и држан у полицијском затвору у Загребу. Пред крај рата је преминуо од посљедица мучења и у календару СПЦ се светкује 13. јануара као Исповједник Доситеј загребачки.

Епископа горњокарловачког Саву усташе су ухапсиле 17. јула 1941. године заједно са српским свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом и утамничиле у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. Послије дводневног мучења, одведени су у Госпић и мучени до половине августа, када су са око 2.000 Срба одведени на Велебит, гдје су побијени и не зна се за њихове посмртне остатке. Епископ Сава проглашен је за свештеномученика и у календару СПЦ обиљежава се 17. јула.

Иако је лијепо што се СПЦ противи томе да Степинац практично стане у исту раван са набројаним Христовим новомученицима из православног именослова, управо због њих, нема разлога да се тако претјерано и грчевито бори против коначне канонизације Алојзија Степинца. Ако описани начин страдања митрополита Петра и Доситеја, епископа Платона и Саве, свештеника Бранка, Георгија и Дамјана, светог старца Вукашина и још неколико десетина православних свештеника уморених од стране Павелићевог режима нису довољан доказ да Алојзије Степинац не заслужује ореол светитеља, онда се томе не треба ни противити. Заговорницима Степинчеве канонизације, прије свега загребачком Каптолу треба да служи на част њихова горљива накана да у исту раван доведу оне који су страдали на најгрозоморнији начин са оним ко је био духовни пастир њихових убица.

На срећу, чини се да папа Фрањо неће дозволити да било ко буде већи католик од њега, а поготово не они који благонаклоно гледају на графите „За дом спремни“ и црне униформе у центру Загреба. Поглавар Римокатоличке цркве од сједања на трон светог Петра својим порукама и потезима побрао је симпатије и православних хришћана и ничим није заслужио да о њему било ко каже ружно слово. Па тако није заслужио ни малициозне коментаре типа „каква црква, такви и свеци“, каквих ће сигурно бити ако Алојзије Степинац од блаженог узнапредује у свеца. Амин!

Аутор: Дарко Момић

(Фронтал)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Цркве без договора о Степинцу

Ставови о Степинцу остали супростављени

Степинац може да посвађа Ватикан и Руску православну цркву …

„Степинац – духовни вођа елиминације Срба“ | Јадовно 1941.

СПЦ спремила доказе да је Степинац подржавао геноцид …

Још мало о разговорима о надбискупу Алојзију Степинцу

„Српска страна није доказала да је Степинац био злочинац …