Издајник до последњег дана

Било да узоре у настанку „Збора” виде у нацистичкој Немачкој или фашистичкој Италији, саговорници „Политике” кажу да је његов оснивач био највернији савезник окупатора у Другом светском рату

Колико заправо знамо о Димитрију Љотићу (1891–1945) и његовом покрету „Збор”, односно љотићевцима?

Било да узоре у настанку „Збора” виде у нацистичкој Немачкој (која га је и финансирала), фашистичкој Италији или покретима у другим земљама, саговорници „Политике” кажу да је у току окупације Љотић био квислинг и колаборациониста, чије су паравојне формације гушиле устанке и учествовале у прогону Јевреја и српских цивила. Тиме је постао највернији савезник немачког рајха у окупираној Србији.

Овај Смедеревац из угледне грађанске породице, учесник балканских и Првог светског рата, правник школован у Солуну и Паризу, по стицању факултетске дипломе улази у Народну радикалну странку 1920. године. Из ње излази 1926, а пет година касније, у јеку шестојануарске диктатуре, постаје министар правде у влади Петра Живковића. Положај ће напустити те исте 1931, јер је одбијен његов нацрт устава који, како каже историчар Дејан Ристић, садржи сва будућа Љотићева становишта: замисао о унитарној, ауторитарној, недемократској држави без политичких странака, уз поделу друштва на сталеже који би кандидовали посланике.

„То је било анахроно и антипарламентарно до те мере, да је краљ Александар Карађорђевић, иако није био претерани демократа, то одбио”, истиче Ристић.

Љотић 1935. оснива и предводи Југословенски народни покрет „Збор” (Здружена борбена организација рада), кроз који ће отворено заговарати савезништво с нацистичком Немачком, уз антисемитизам и веровање у наводни јеврејски план за владавину светом.

„Љотић је све време био антидемократа и антилибералан, уџбенички пример клерофашисте, отворени антисемита и ксенофоб, а залагао се за интегрално југословенство. Презирао је индивидуализам. Сматрао је да је напредак могућ у етничкој, верској и идеолошкој заједници”, наводи Ристић.

Истичући да су неке идеје, попут сталешке државе, сродније италијанском фашизму, историчар др Миле Бјелајац каже да је Љотић заговарао и отклон према капитализму и бољшевизму, повратак селу, природи, и традиционалним вредностима, као и религиозност, која је варирала од традиционалног хришћанства до православног мистицизма.

Хапсили ђаке у Крагујевцу 1941.
„Уз хапшење Јевреја, љотићевци су с Немцима 1941. у Крагујевцу учествовали и у хапшењу цивила и ђака који ће бити стрељани”, каже Дејан Ристић.
„Када су међу цивилима које су ухапсили Немци препознали неке од својих присталица, брзо су похапсили ромске дечаке – чистаче ципела, понудивши их у замену. Немци су пристали, јер им је било битно само да се квота попуни. О томе сведочи фотографија из Крагујевца, на којој ромски дечак пред стрељање чисти ципеле немачком војнику”, каже Ристић.

Присталице је имао међу сељаштвом – чему је допринело и Љотићево подржавање сеоских задруга – и деловима свештенства. Међу главним сарадницима био му је Николај Велимировић, који ће му 1945. одржати и посмртни говор. Бјелајац подсећа и да је „Збор” био наследник Југословенске акције, формиране као „пандан врло конзервативној и десничарској француској акцији”.

„Оба покрета ће окончати судбину у сарадњи с Немцима под окупацијом”, каже он.

У Љотићевом случају, додаје он, та сарадња датира од 1937, када „Збор” запада за око Алфреду Розенбергу, који је у нацистичком руководству био задужен за сарадњу са сличним покретима у Европи. Иако политички маргиналан – на изборима 1935. и 1938. освојио је по један одсто гласова – „Збор” је био познат по јавно испољаваном физичком насиљу.

„Од Португалије до Румуније тога доба, да не помињемо Немачку или Италију, одлика таквих покрета је било и формирање партијских дивизија, под фирмом обезбеђивања страначких активности и простора. Али, то су често били батинашки одреди који су прогонили политичке противнике, па и новинаре. Омладина ’Збора’ се на универзитетима сукобљавала са демократски или левичарски оријентисаним студентима, при чему је било и фаталних случајева”, напомиње Бјелајац.

После једног таквог сукоба 1940. године, влада ће забранити „Збор”, који ће се реактивирати већ идуће године, с почетком немачке окупације. Те исте 1941, Љотић покреће новине „Наша борба”, предлаже Милана Недића, иначе свог рођака, за председника квислиншке владе и оснива Српски добровољачки корпус. Под фактичком командом Немаца, СДК делује до краја рата, без Љотићевог непосредног учешћа у дејствима.

„Љотић је био квислинг и колаборациониста првог реда, идеолошки лојалан сарадник, па и верник тог ’новог поретка’ до последњег дана. И Недић никад није имао такав углед, статус и поверење код Немаца”, наводи Бјелајац.

О томе сведоче наводи немачке команде у Србији из 1943. године о „уској сарадњи СДК с дивизијама Вермахта”, при чему се „Збор” описује као „националсоцијалистичка партија”. С делом СДК, Љотић 1944. бежи у Словенију да би ујединио остатке поражених снага, али гине у саобраћајној несрећи у априлу 1945. године код Ајдовшчине, после чега је сахрањен у Горици.

Због свега овога, Дејан Ристић сматра да је употреба појмова из тридесетих година прошлог века и Другог светског рата у савременом политичком контексту ругање жртвама нацизма и фашизма уз злоупотребу појмова.

„Историју не треба злоупотребљавати, јер је та учитељица живота посебно строга према понављачима”, закључује Ристић.

Аутор: ДИМИТРИЈЕ БУКВИЋ

Извор: ПОЛИТИКА