U logoru Dahau jednoga dana, patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj, nosili su na podužoj motki, zatvorsku kiblu punu ljudskog izmeta, da je isprazne. Patrijarh, budući snažniji, primicao je kiblu bliže sebi, pošto je vladika bio bolešljiv i iznemoćao.
Tako, noseći preko zatvorskog kruga, Nikolaj posrne i padne na kolena, kibla udari o zemlju, pljuskajući se. Nemci, koji su se zadesili u krugu, smejali su se govoreći:” Vidite, vidite šta rade srpski popovi“.
Oficir Nemac, koji ih je pratio, opominjao je bičem i ironično zapitao – Kako vam je? Patrijarh se unese u lice Nemcu, govoreći: “Slepče, zar ne vidiš da ste propali!“[[1]] Nemac stavi ruku na pištolj i zapita vladiku: “Šta kaže ovaj?”
Nikolaj, kao iz rukava, reče: “Dobro nam je, samo se čudi, vama kulturnima, da ste nas stare odredili na ovakav posao”. Nemcu se to svidi i od tada više nisu nosili kiblu.
– Da sam preveo tačno patrijarhove reči, bili bismo obojica ubijeni, jer u Dahau je čovek bio mnogo jeftiniji od revolverskog metka – kazao je vladika.
(Lelić, 1997)
_______________
Ovo se dešavalo pri samom kraju Drugog svetskog rata