У логору Дахау једногa дана, патријарх Гаврило и владика Николај, носили су на подужој мотки, затворску киблу пуну људског измета, да је испразне. Патријарх, будући снажнији, примицао је киблу ближе себи, пошто је владика био болешљив и изнемоћао.
Тако, носећи преко затворског круга, Николај посрне и падне на колена, кибла удари о земљу, пљускајући се. Немци, који су се задесили у кругу, смејали су се говорећи:” Видите, видите шта раде српски попови“.
Официр Немац, који их је пратио, опомињао је бичем и иронично запитао – Како вам је? Патријарх се унесе у лице Немцу, говорећи: “Слепче, зар не видиш да сте пропали!“[[1]] Немац стави руку на пиштољ и запита владику: “Шта каже овај?”
Николај, као из рукава, рече: “Добро нам је, само се чуди, вама културнима, да сте нас старе одредили на овакав посао”. Немцу се то свиди и од тада више нису носили киблу.
– Да сам превео тачно патријархове речи, били бисмо обојица убијени, јер у Дахау је човек био много јефтинији од револверског метка – казао је владика.
(Лелић, 1997)
_______________
Ово се дешавало при самом крају Другог светског рата