Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Иво Голдштајн: МЕЧ ПРОТИВ УСТАША И ПЈЕСМА ИЗ “МАЛЕ ФЛОРАМИ”‘ У ПАКЛУ ЈАСЕНОВЦА

Датум објаве: среда, 14 новембра, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Знате ли ко је био једини заробљеник који је Шакићу смио у лице рећи да је фрајлица?

Књига Иве Голдштајна ‘Јасеновац’ несумњиво је најопсежнији истраживачки пројект о највећем усташком логору у Независној Држави Хрватској.

Фото: Јутарњи.хр

На готово хиљаду страница, Голдштајн објашњава зашто су усташе основале Јасеновац, износи статистичке податке, међутим, прије свега, описује свакодневицу, живот и смрт логораша, али и њихових крвника, од Макса Лубурића и Љубе Милоша до психопатских убојица попут Драгутина Пудића-Парализе или Хинка Пичилчилија.

Јасеновац је био царство зла, али унутар логора, постојале су хиљаде људских судбина, често међусобно испреплетених на начин који је непојмљив у нормалном животу. Приче о овим судбинама темељ су Голдштајнова ‘Јасеновца’.

Доласком Ивице Бркљачића за заповједника Јасеновца  III Циглане “процвао” је “културни” и “спортски” живот логораша јер су се, уз позоришне представе и концерте, логораши смјели у слободно вријеме бавити и спортом: одбојком и фудбалом.

У литератури, поготово у оној ревизионистичкој, културне и спортске активности у јасеновачком логорском комплексу наводе се као аргумент тврдњи да је у логору, ето, било посебних слобода. Но, то није истина. Не ради се ни о каквој јасеновачкој специфичности. Оркестри су свирали и представе су се давале и у другим логорима, онима под управом СС-а, чак и у логорима смрти. Примјерице, у Аушвицу је постојало више оркестара, као и у Берген-Белсену и у Терезијенштату. Приређивале су се и представе.

Утакмице против усташа

Све су то логораши чинили у жељи да преживљавање учине подношљивијим, па и да ангажманом у тим активностима избјегну или барем одгоде одлазак у плинску комору. У том погледу имали су исти интерес као и логорске управе које су жељеле, стварајући наизглед бољу атмосферу, отупити жеље и настојања логораша да организују побуну.

Баш као и у неким другим аспектима, Јасеновац је слиједио своје нацистичке узоре. Вјероватно је и ово “побољшање” било смишљено и реализовано на темељу познавања праксе у Рајху. Дакле, био је то тек привид “либерализације”. А и усташе су у свему томе имали свој интерес – многи су радо играли и гледали фудбал, а очито их је много мање било заинтересовано за позоришне представе и концерте, иако је било и таквих.

У Логору III Циглана усташе су “натјерали логораше да образују ‘дилетантску групу’, једну музичку и једну фудбалску секцију”. За одбојку је уређено игралиште на “булевару слободе”, а на “тргу пуре” уређено је примитивно и неравно фудбалско игралиште. Ту су се сваке недјеље играле утакмице за првенство логора. Готово свака радна група имала је своју  фудбалску екипу .

Но, није то био неки фудбал- чак је и фудбалска репрезентација састављена од играча из свих радних група била врло слаба. Момци су у начелу били изгладњели, али су чак и такви морали једном наступити против екипе усташке посаде.

Логорашки оркестар био је састављен од шест виолина, чела, хармонике, клавира, Б-кларинета, саксофона, двије трубе и бубња. Испочетка га је водио Натко Девчић (1914.), пријератни учитељ у Средњој музичкој школи Државног конзерваторија у Загребу (данашња Музичка академија). Ухваћен је и депортован у Јасеновац 1942. због сaрадње с комунистима. Како је Девчић пуштен у децембру 1942., његово је мјесто преузео Елиша (Еrich) Самлаић, композитор, хоровођа и диригент (1913.), одрастао у Земуну.

“Провокација”

Самлаић је логорски оркестар довео до завидне висине. Једном је приликом оркестар одсвирао увертиру опере “Да сам краљ” (Адолфа Адама и неколико шлагера. Елиша Самлаић тада је “топлим тенором отпјевао носталгичну пјесму ‘Далеко је бисер мора’”, арију из Тијардовићеве оперете “Мала Флорами”. Послије се причало да је изведена читава оперета, што није тaчно.

Казалиштарци су извели “провокацију” кад су у импровизованој пантомими “Од колијевке до гроба” у посљедњим сценама приказали како човјек улази у Јасеновац, потом се слама под тешким радом, добива пјегави тифус, а оркестар свира Бетовенов “Посмртни марш”, 2. ставак Бетовенове Треће симфоније). Представа је након прве изведбе скинута с репертоара.

Кључна особа у организовању и вођењу логорске позоришне групе био је Славко Голдшмит/Златаровић (1905.), родом из Кутине. Тридесетих је година у Загребу имао адвокатску канцеларију, а истовремено је и глумио у Хрватском народном казалишту.

Након успоставе НДХ као Јеврејин је убрзо ухапшен и депортован у јасеновачки логор Крапје те потом у Логор III Циглана (цијела породица – супруга Хедвига, брат Мирко, отац Изидор и мајка Марта – страдала је у холокаусту). Међу логорашима је био познат под надимком Ћело. Голдшмит је свирао гитару, био је конферансје јасеновачких представа, изнимно духовит. “Смио је брбљати којешта. Једино је њему било дозвољено да зафркава Пичилија”, па чак и Динка Шакића. “Ћело је добро знао када смије брбљати и што смије брбљати. Никада није прекорачио границе.

Имао је част да буде можда посљедња дворска луда на свијету. Дворска луда на двору чудноватих господара.” У уводу једне од представа поздравио је “господу усташке часнике и дочаснике” па кад се нетко од логораша у публици насмијао на оно “господа”, Голдшмит је одговорио: “Зар сем кај бедастога рекел? Погледајте само нашега Динка.

Фрајлица Шакић

Кад га видите овако фино обријана и намирисана, испеглана и удешена, зар би тко могао и смио посумњати у његово господство?” А онда се Шакић диже, “тобоже наљућен и вади пиштољ”, на што му Ћело одговара: “Што, Динко, и ти се буниш? Макни ту кубуру, страх ме је, а ја ћу одмах демантирати што сам рекао. Не, заиста не, поштоване даме и господо, Динко Шакић није господин, он то никада није ни био, он је – фрајлица.” То је изазвало “салве смијеха”, не само логораша него и усташких официра, свједочи Милко Рифер.

Ни то Голдшмиту није било довољно, него је додао: “Но, фрајлица, буш макнула тега леворвера? Буш ми дала кушлец? Добро, али ја бум одредил куда”. Славко Голдшит није преживио Јасеновац, убијен је заједно са Самлаићем и другима.

И у Старој Градишци је организована позоришна група. Наиме, “Филиповић-Мајсторовић је организовао дилетантску групу с позориштем која је у великој соби постоларске радионе сваке недјеље и празником давала представе за затворенике”.

Првенствени циљ тог “казалишта” био је да “разоноди усташку стражу која није никуд излазила, а друго ради заваравања јавности. У тој дилетантској групи дошли су до изражаја особито они који су се камуфлирали као занатлије”, објашњава Алберт Маестро па додаје како је “Мајсторовић тако откривао заточеника који би својим знањем и талентом могао бити опасан при организовању отпора. Наравно да је и њих послије побио”.

Иако су сви били свјесни да су културне (и спортске) активности само неуспио покушај бијега од трагичне свакодневице, логораши су, док су гледали те представе, “са сузама у очима упијали у себе давно заборављене звуке културе”.

Или, како каже Рифер, “концерти и представе казалишне дружине били су једини моменти у којима су се логораши осјећали људским бићима и када су на час могли да се тргну и забораве панику логорског живота, која је сваког часа пријетила да ће им се срушити на главе у облику крвавог маља”.

Аутор: Роберт Бајруши

Извор: Jutarnji.hr

Везане вијести:

ИВО ГОЛДСТЕИН: Јасеновац

Иво Голдштајн: ЧЕТИРИ ‘М’ ИЗ ЈАСЕНОВЦА


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top