Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
„У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Сву српску гамад од 15. година па навише ми ћемо без грижње савјести поубијати, а њихову дјецу смјестити у обитељи која ће их одгојити као добре католике. Узмимо стројнице у руке и таманимо их све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“
Аутор: Иво Анић Извор: tacno.net ;
НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.
Тим говором Дионизије Јуричевић свештеник у вјерском одсјеку НДХ поздравио је дјецу с крваве Козаре која је након двадесет пет дана и ноћи још увијек одјекивала пуцњима и рафалима.
На Козару и мање од четири хиљаде партизана, у обручу су кренуле елитне трупе Wehrmachta и СС-а, њих око једанаест хиљада, око двадесет хиљада усташких здружених снага потпомогнутих домобранским дивизијама и двије хиљада четника Драже Михајловића. Све мушкарце затечене на Козари у борби стрељати на лицу мјеста, сво становништво похватати и спровести у сабирне центре, жене и дјецу отпремити у Јасеновац, гласила је изричита наредба Фирера коју је особно потписао Анте Павелић уз пригодну бесједу:
„ Из слободне и Независне Државе Хрватске биће искоријењен коров што га је туђинска рука посијала, и нема те методе коју ми као усташе нећемо употријебити да начинимо чистом ову земљу, да је очистимо од Срба.“
Током маја 1941. када су почеле прве депортације Рома и дјеце са подручја НДХ, па до маја 1945. када је задња композиција са Србима, Јеврејима и Ромима стигла у логоре смрти, сматра се да је погубљено око четрдесет хиљада дјеце у доби до седамнаест година. Деветнаест хиљада и двоје прецизно је евидентирано само у Црној књизи логора Јасеновац.
Свако четврто дијете било је с Козаре.
Према документима с „Опатијског протокола“ , генерал – штаб њемачких оружаних снага, по наредби самог Фирера одлучено је да се „устаничком покрету на Козари дефинитивно сломи кичма“, а за ту операцију задужен је од стране Анте Павелића био Макс Лубурић. Смјернице за ову операцију стигле су из Берлина, због порасти партизанске дјелатности на простору Бања Луке – Приједора и Босанског Новог. С тим циљем формирана је и посебна борбена скупина Кампфгрупе Вестбосниен коју су чиниле елитне јединице СС-а и усташких специјалних здругова. Циљ офанзиве био је јасан, као и њен финале, који је био помно разрађен јер се очекивало да ће с Козаре бити поприличан број заробљеника, од којих ће бити велики број дјеце у доби до пунољетности.
Међу дјецом у доби до осам година била је и Радославка Бановић која је након рата, као живи свједок догађаја записала:
„ У сам залазак сунца дошле су усташе. Када су нас истјерали почели су с клањима. На гомиле лешева почели су бацати и дјецу, још живу. Вриску и крике те дјеце чујем и дан данас. Пала сам од ударца ножа, али нисам изгубила свијест. Најстрашније је било гледати како ми убијају мајку, па дјецу из села. Мог брата Бошка од двије године усташе су натакле на бајунету, а млађу сестру Дару запалили у креветићу. Усташе су мог брата набијеног на бајунет дале мојој мајци којој је срце препукло од ужаса. Дотукли су је на гомили кундацима. Нису примијетили да сам још жива, јер су били забављени мајкама које су присилили да гледају како им дјеца још жива горе у креветићима. Осталу дјецу угушили су кречем у јамама. Момира Галића, мог сусједа заклали су у дворишту пред кућом.”
Од тридесет фамилија, тридесет мајки са двадесет и једним дјететом из села Цикоте, у које је ушла злогласна Прва усташка бојна потпуковника Симића, преживјела је само дјевојчица Радославка са двадесет и девет убодних рана. Село Драгеље, у подкозарју, спаљено је као и остала села до темеља. Како није било одраслих мушкараца који су се борили, усташе су бијес искалиле на женама и дјеци. Пет стотина и педесеторо дјеце звјерски је побијено у неколико дана иза офанзиве, а засеоци Дракулићи, Мотике и Шарговац у потпуности су спаљени до темеља заједно са мјештанима.
50. усташку Павелићеву тјелесну бојну предводио је лично фра. Мирослав Филиповић – Мајсторовић, капелан самостана у Петрићевцу познатији и као Фра Сотона. Преживјели тврде да је лично потицао усташе да убијају дјецу уз покличе како све њихове гријехе, као свештеник, лично узима на своју душу.
Крвави пут дјеце с Козаре водио је у концентрационе логоре Стару Градишку и Јасеновац.
О тим догађајима из 1942, Скендер Куленовић као партизански пјесник ће записати у својој најпотреснијој поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“ :
„Сва три сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене …
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!“
У самом Јасеновцу читав простор логора тих је дана био испуњен женама и дјецом с Козаре. Усташе су раздвајале дјецу од мајки, уз јауке и запомагања.
„Ужасни крици људског бола, крици које људско ухо не може чути од избезумљености. Мајке су се бацале на бајунете да скрате себи муке. Дјецу су одводили и пописивали у великог логорској згради. У малим собама натискали би и до педесеторо дјеце у најранијој доби. Ужасни крици, јауци и плач одзвањали су цијелом зградом. Дјеца су се превијала од болова, глади и хладноће, жеђи, дозивали су мајке. Како није било мјеста рушили би се једни преко других. Руке, ноге, главе, уста на живим ранама других. Дјеца су умирала у незамисливим мукама. Усташе би ујутро само ушли у собе с декама и купили мртву дјецу. Остале би тровали, или их пустили да умиру од заразних болести. Када су били пијани убијали би дјецу маљевима или их клали у дворишту.
У љето 1942. празнили су ужурбано логор због све веће појаве болести међу дјецом. На једној чистини логора вршили су разврставање и трпали преосталу дјецу у камионе. У просјеку би до двадесеторо од те дјеце умрло дневно. Анте Врбан, заповједник логора стајао је с пиштољем и вршио ликвидације над оном дјецом која се нису могла успети у камион. Исте вечери дјецу која су остала, угушили су плином у камиону који је остао у логору“, прича Мара Вејновић – Смиљанић која је као логорашица гледала агонију дјеце с Козаре.
У мјесецу јулу 1942. Анте Павелић и Андрија Артуковић доносе одлуку да се оснују три засебна логора за дјецу с Козаре. Један од њих смјештен је у Горњој Ријеци код Крижеваца у којој је у раздобљу од јула до септембра од тифуса умрло преко двесто дјеце с Козаре. Дјечјим логором у Јастребарском руководиле су часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски и сматра се да је кроз ту институцију прошло око три хиљаде и тристо тридесеторо дјеце, а према хроници самостана, али и свједочењу чувара гробља у Јастребарском, у том раздобљу сахрањено је седамсто шездесет и осмеро дјеце с Козаре.
Најзлогласнији логор дјеце у НДХ ипак је био онај у Сиску.
Сматра се да је Антон Најжер, равнатељ те институције лично вршио егзекуције дјеце с Козаре затрованим инекцијама. Усташе су тај логор звали „логор у пеленама“ јер су дјеца углавном била предшколске доби. Часна сестра Барта Пулхерија била је најзлогласнија особа тог времена, јер је кроз њену институцију прошло више од три хиљаде дјевојчица и дјечака с Козаре, од којих је остало мање од хиљаду за размјештај и покрштавање у хрватске породице које су исказале жељу за тим.
Сазнавши за помор те дјеце, грађани се организују у љето 1942 и преко Црвеног крста извлаче дјецу те их размјештају по породицама у Загребу. Само из Старе Градишке и Сиска извучено је више од шест хиљада малих Козарчана. У три мјесеца те драматичне битке живот је изгубило преко три хиљаде малишана с Козаре.
Козара и дан данас тражи преко хиљаду и седамстотина изгубљене дјеце с Козаре, а на ову ме причу и ово истраживање понукао данашњи разговор на Хрватском радију 3 између „угледног“ историчара и још „угледнијег“ водитеља емисије који су за вријеме трајања приче у више наврата констатовали како примаран циљ усташа нису била православна дјеца, већ изричито јеврејска и ромска, те како се велики дио дјеце с Козаре ипак успио спасити великодушношћу хрватског народа који их је удомио и збринуо.
Угасио сам радио и било ми је савршено свеједно што ће угледни двојац наставити. Од свих страхота које су прошли ти људи, та дјеца, најважније је да нису била примарни циљ. Наставио сам свој живот уз Cohena и мислио сам само о једном, што је тим несретним људима у главама и што им је у срцу?
Што је доврага са свима нама и како смо успјели сви постати тако бешћутни, тако монструозни, да нас и овакве приче не могу више дирнути. Приче дјеце заувијек заборављене у времену.
Приче дјеце с Козаре.
Oh, the wind, the wind is blowing
Through the graves the wind is blowing
Freedom soon will come
Then we’ll come from the shadows
Leonard Cohen – Partisan
Везане вијести:
Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их …
Нож за клање српске дјеце са Козаре | Јадовно 1941.
One Response
Kozara se mora istražiti . Nisu merodavni samo Titoistički podaci o tom događaju , kad danas imamo podatke iz Nemačkih arhiva da su Partizani sarađivali u to vreme sa Nemcima.