Иванишевић: Факти доказују геноцид у НДХ

Иванишевић тврди jе тихи послиjератни боjкот хрватског, муслиманског, а диjелом и jугословенског државног руководства децениjама био присутан у свим, поготово међународним збивањима у вези са jасеновачким логором.

Милиони људи су убиjени у броjним концентрационим логорима широм Европе. Од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетине других концентрационих логора? Та сулуда идеjа ниjе присутна у Европи, већ само на просторима бивше НДХ код потомака бивших господара jасеновачког логора, упозорава Иванишевић у интервjуу Срни.

Он као примjер релативизациjе геноцида наводи да jе у образложењу за формирање Информативно документационог центра у Сараjеву /коjе jе изостављено на саjту овог центра/ писало да jе Јасеновац „опасан примjер употребе жртава“ и да jе „србиjански режим користио броjке коjе никада нису биле jасно и поздано утврђене и темељене на именима жртава“.

„Можда им jе дошло до свиjести да jе Турска, скоро сто година послиjе погрома Јермена, оптужена од свjетске jавности за геноцид. Зашто то у догледноj будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у БиХ и Хрватскоj?“, пита Иванишевић.

Послиjе Другог свjетског рата, каже Иванишевић, усташке злочине су упорно покушавали да прикриjу или бар умање хрватски комунисти и власти, а државне и научне институциjе и поjедини истраживачи у Хрватскоj, без осjећаjа моралне одговорности, говоре о Јасеновцу као о безначаjноj епизоди из Другог свjетског рата.

„Они данас чак наступаjу и са дозом ниподаштавања тог случаjа. Да постоjи могућност негирали би и само постоjање овог логора. А то би можда и успjели да jе риjеч само о српским затвореницима“, наводи он.

Иванишевић оцjењуjе да су хрватски комунисти и касниjе хрватске власти настоjали да умање обим и карактер злочина, како би заштитили своjу државу и народ од оптужби за геноцид.

„То карактерише ставове и понашање свих значаjниjих Хрвата, од Јосипа Броза Тита и Мирослава Крлеже па наниже. То jе обjашњење што ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад ниjе доживjело пуну међународну афирмациjу попут осталих концентрационих логора у Европи“, сматра Иванишевић.

Он упозорава да су заборављене или намjерно заташкане друге jаме и стратишта Срба у НДХ, те да jе „невоља што се сва та стратишта налазе у државама гдjе jе већински народ онаj коjи jе наjвише одговоран за страдања Срба“.

Иванишевић наводи да jе на териториjи данашње БиХ 1910. године, према аустро-угарском попису, православаца било за 214.000 више него муслимана, а на краjу 20. виjека, попис из 1991. године показао jе да jе у БиХ било 535.000 муслимана више него Срба.

„Познато jе да су на почетку 20. виjека Срби у Хрватскоj чинили више од трећине становништва, а према посљедњем попису, било их jе свега 4,6 одсто укупног становништва. За сваког обjективног човjека ови показатељи су довољан доказ о томе да ли jе и над коjим народом извршен геноцид“, напомиње Иванишевић.

Он подсjећа да jе Краљевина Србиjа у Првом свjетском рату изгубила за своjе услове огромних 1.247.435 становника, или 28 одсто укупне популациjе, а у Другом свjетском рату страдало jе 1.607.000 Срба или 16,25 одсто укупне српске популациjе у тадашњоj Југославиjи.

У истом том рату Енглези су изгубили 0,8 одсто популациjе, Италиjани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Ниjемци 6,1 одсто, а СССР између 8,8 и 12,9 одсто своjих држављана.