Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ajmone Finestra, dugogodišnji član gornjeg doma italijanskog parlamenta i gradonačelnik grada Latine, u 90. godini se za Pressmagazin priseća kako je za vreme Drugog svetskog rata, na čelu srpskog četničkog odreda u Lici i Dalmaciji, bio nevoljni svedok ustaških zločina nad Srbima u Jadovnu
I pored dugogodišnje političke karijere – kao član gornjeg doma italijanskog parlamenta u dva mandata i dva puta izabran gradonačelnik Latine, grada u centralnoj Italiji – Ajmone Finestra danas voli da se predstavi kao bivši komandir četnika u Lici i Dalmaciji i borac za otkrivanje istine o zločinima ustaša i partizana nad srpskim narodom.
Vojnička sudbina i stravični prizori na koje je nailazio njega i njegove saborce doveli su na čelo Srba koji su se spontano okupljali u jedinice kako bi se odbranili i od ustaša i od partizana.
Iako ima punih devedeset godina, Finestra se i dalje aktivno trudi da u italijansku i svetsku javnost prodre prava istina o zločinima kojima su Italijani bili svedoci 1941. godine kada su ušli na prostor Dalmacije: kako su partizani i ustaše zajedno napadali Italijane, da su komunisti ubijali sve civile koji su dolazili pod italijansku zaštitu, a pogotovo istina o logoru „Jadovno“ koji je ovih dana u centru pažnje srpskih i hrvatskih medija.
Svedoci – Italijani su notirali sve ustaške zločine i na sve načine pokušavali da spasu Srbe
– Logor „Jadovno“ je zatvoren kada je naša vojska došla u Gračac i okolinu i kada smo naišli na stravičan prizor zakopanih leševa, žena, dece, starih. To je prizor koji ljudska svest ne može da zamisli. Prvo veliko etničko čišćenje u Evropi bio je pogrom Srba u Hrvatskoj – kaže na početku razgovora za Pressmagazin Ajmone Finestra. – To su bile jame u kojima smo nailazili na leševe zakopanih na samo metar dubine. U Jadovnom je stradalo preko 40.000 ljudi, ali to nije bio pravi logor. To je samo bilo mesto kroz koje su zarobljenici prolazili na putu do jama u kojima su ih zakopavali. Ubijali su po čitave porodice. Nama je to bilo neverovatno, zato je naša vojska zatvorila taj logor i proterala ustaše. Ustaše na teritoriji koju smo bi kontrolisali nisu smele da nose oružje. Sećam se prvog susreta sa lokalnim Srbima, bila je to četa vojnika, rekli su mi da su četnici, da su im pobili porodice i da hoće da se svete. Jedino sam mogao da odgovorim mi smo Italijani, čekajte da prođemo pa idite da se osvetite. Imali smo stalne sukobe sa ustašama. Međutim, ti ljudi su strašno bili ugroženi. Kada smo ušli u Gračac, sukobili smo se sa ustašama, okupirali smo njihovu kasarnu i oslobodili zarobljene srpske žene.
Finestra je bio poručnik u italijanskoj 6. regimenti, koja je poslata u Liku da smiri situaciju, jer kako kaže, italijanska komanda je bila upoznata sa zločinima nad Srbima i znala je da će Srbi da se pobune. Do sada je objavio nekoliko knjiga o partizanskim i ustaškim zločinima nad Italijanima i preko 350.000 proteranih domicilnih Italijana sa hrvatskog primorja.
Hrvati su, kako kaže, ionako dovoljno mrzeli Italijane, a činjenica da su im „krali Srbe s noža“ samo je pojačavala mržnju i želju za uništenjem italijanske vojske. Finestra kaže da je ova istina dugo skrivana ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u Italiji, jer svima je odgovarala priča o zločinačkim okupatorima.
– Mi nismo bili okupatori, mi smo se borili da sačuvamo srpske civile. Italijanska vojska je pribavljala pomoć u hrani za srpske porodice, a partizani su došli do spiska porodica kojima je namenjena pomoć i sve ih likvidirali. Srbi su samo hteli normalno da žive i prihvatali pomoć. Morali su da se okupe u jedinice, da se brane, jer su ih napadali i ustaše i partizani. Na čelu njihovih jedinica bili su italijanski komandanti. Te jedinice su sebe nazivale četnicima, ali nisu bile pod komandom Draže Mihailovića. Oni su bili pod direktnom komandom italijanske vojske – kaže Finestra.
Na čelu jedne od takvih jedinica zatekao se i Ajmone Finestra. U Kistanju. Kaže da su to bili najhrabriji vojnici sa kojima je bojevao. A u Kistanju se, kako priča nalaže, i zaljubio – u Srpkinju Nadu.
– Ušao sam u pravoslavnu crkvu u vreme liturgije i čuo neverovatan glas kakav ne može da se čuje u katoličkim crkvama. Video sam devojku koja je pevala. Momentalno sam se zaljubio u nju. Posle kapitulacije Italije 1943, povlačio smo se sa svojom vojskom u Zadar. Tamo su još bili stacionirane italijanske snage. Svojim vojnicima Srbima nisam dozvolio da spuste oružje, naredio sam da budu organizovani u povlačenju. Ustaše su nas napadale s jedne strane, a partizani s druge. Partizani i ustaše su često zajedno napadali četnike. Ne znam za slučaj da su ratovali među sobom. Govorio sam im „ako spustite oružje, gotovi ste, ubiće vas“. Došli smo u Zadar, ali „moji“ četnici su želeli da se vrate kućama – priča Finestra.
Odao poštu svim žrtvama – Srbima, Jevrejima, Romima i ostalima… Predsednik Srbije Boris Tadić
To je bio međuperiod, kada su se povlačile italijanske snage, a Nemci još nisu zauzeli italijanske položaje. Ustaše su koristile to vreme da se osvete Italijanima. Finestra kaže da je oslobodio svoje vojnike svih obaveza prema njemu kao komandantu (imao je čin poručnika) i obezbedio da ih naoružaju najbolje što su mogli u tom trenutku. Kako kaže, čak im je dao svoje lično naoružanje, pošto je imao najbolje oružje.
– Podelili su se u dve grupe. Jedna četa je upala u partizansku zasedu i sve su ih izmasakrirali. Druga grupa je uspela da se spoji sa Đujićevim četnicima. Ostao sam u Zadru kako bih odbranio grad od ustaša i partizana. Jedan nemački oficir mi je doneo pisamce, Nada mi je poslala pismo. Uzeo sam dopust i krenuo sam ponovo u Kistanje po nju. To je bio period kada su već došle nemačke trupe, i Nemci su me uhapsili. Hteli su da me streljaju, mislili su da sam partizanski komandant. Kod nekoliko partizana koje su zarobili našli su moju sliku. Za mnom je bila raspisana poternica, moja glava ucenjena. Na kraju su me pustili, uzeo sam Nadu i preko Gračca sam se vratio u Zadar – govori Finestra.
Tada su, priča naš sagovornik, došle naoružane ustaše i imenovale svog prefekta.
– Poslali su nas u Italiju. Došli smo do granice i trebalo je da idemo za Blajburg, ali su nas vratili. Posle nekog vremena uspeo sam da uđem u Italiju. Nada se prijavila za Crveni krst, ali je otkriveno da ima galopirajuću tuberkulozu – priseća se bivši četnički komandant. – Ja nisam hteo da se predam partizanima. Borio sam se do kraja. Svi smo bili veterani iz Dalmacije, a partizani su nas se bojali, nisu smeli otvoreno da nas napadnu. Rekli smo im da ćemo da se predamo Amerikancima. Završio sam u američkom logoru, gde sam dobio vest da je Nada umrla.
Grobnice su krili od javnosti
Arhive italijanske vojske iz Like i Dalmacije 1941. doskoro su krile istinu o strašnoj sudbini srpskih civila u logoru Jadovno. Novi dokumenti koji su u Italiji izazvali burnu reakciju javnosti, jer potpuno menjaju istorijsku ulogu italijanske okupatorske vojske, za Srbe su važni jer u potpunosti urušavaju sve pokušaje da se relativizuju ustaški zločini u Jadovnu, ali i „partizanske teorije“ da su Titovi vojnici izvršili pritisak zbog kog je logor zatvoren. Mila Mihajlović, novinarka Rai TV, došla je do dokumenata u kojima su italijanski vojnici zabeležili ustaške zločine i objavila knjigu „Italijanski izvori – dokumentacija o masakru Srba u Dalmaciji, Lici i Kninskoj Krajini 1941-1943″. Ona kaže da su Italijani pedantno beležili i fotografisali sve grobnice na koje su nailazili, ali se to – u kontekstu pobednika koji su pisali istoriju – decenijama krilo od šire javnosti. – Italijani su zatvorili logor na Pagu istog dana kada su preuzeli vlast od Hrvata i uspeli da preuzmu vlast. Spasli su život zaostalim logorašima, iskopali su zatečene jame, ostatke su spalili i taj pepeo dostojno sahranili. To je zabeleženo i u dokumentu iz septembra 1945. godine, koji je Italijanima služio na Mirovnoj konferenciji 1946. u Versaju, a koji je u to vreme još bio zaplenjen i od tada mu se gubio svaki trag. Ti dokumenti nisu važni samo za nas Srbe već i za Italijane, zato što menjaju čitavu istoriju uloge italijanske vojske u Dalmaciji. Vojska koja prvi dan zatvara koncentracioni logor, spasava ljude, iskopava ubijene, brine za prehranu ugroženih. Ljudima je bio obezbeđen mir, a partizani su napadali Italijane kako bi proizveli represalije Italijana prema Srbima. Ali do toga nikada nije dolazilo – kaže Mila Mihajlović za Pressmagazin. Prema dostupnim podacima, za samo 132 dana koliko je postojao logor „Jadovno“, sa područja NDH u logor je dovedeno 42.246 muškaraca, žena i dece od kojih je 40.123 ubijeno. Među žrtvama je bilo 38.010 Srba, 1.999 Jevreja i 88 Hrvata.
U taj američki logor italijanski partizani poslali su spisak onih koje žele da im Amerikanci predaju ne bi li ih poslali na narodni sud. Njegovo ime se, naravno, našlo na tom spisku. Jedan podoficir je čistio kancelariju i video papir sa tom naredbom. Došli su na neverovatnu ideju: zameniće identitet.
– Promenili smo odeću, a na prozivci sam se predstavio kao on. Pustili su me. On je posle rekao da on nije Finestra i da je neka zabuna, i to je kod Amerikanaca prošlo. Iz američkog logora u Novari otišao sam u Rim, međutim tamo su me prepoznali i odveli me u italijanski zatvor. Sudio mi je preki sud.
Trebalo je da mu presudi Oskar Luiđi Skalfaro, koji će kasnije biti predsednik Italije.
Tuga – Posle Jasenovca, najveće stratište u NDH
– Pre mene je sedam momaka osudio na smrt. Skalfaro je, međutim, kao poslanik tog dana imao sednicu konstitutivne skupštine. Iako je napisao optužnicu za smrtnu kaznu, imao sam sreće da ga je zamenio humaniji sudija. Bio sam odlikovan ordenom za hrabrost pa sam s te strane imao pravo na primenu opštih olakšavajućih okolnosti. Osudili su me na 16 i po godina zatvora, ali posle žalbe Vrhovni sud me je oslobodio optužbe. Na kraju sam završio sa tri i po godine zatvora – kaže Finestra.
U decenijama kasnije, kao desničarski političar, uspeće u više navrata da dobije poverenje glasača. Deset godina je proveo kao gradonačelnik Latine, a bio je i senator i sa tog mesta upozorovao je da je – Kosovo srce Srbije.
– Na skupštinskom zasedanju, pred punim parlamentom, ispričao sam celu istoriju Kosova. Tamo niko nije tu istoriju poznavao. Ispričao sam im o Kosovskoj bici, da je tamo razbijena srpska vojska koja je branila hrišćanstvo, da su posle toga Turci došli do Beča i Budimpešte. Bili su iznenađeni, jer nisu očekivali da će neko to da kaže. Rekao sam da će biti greška ako Italija ne podrži Srbiju.
Danas priča samo najbolje o četnicima, jer su bili antikomunisti kao i on.
– U knjigama želim da pokažem istinu o ulozi italijanske vojske u Dalmaciji, o četnicima i ustašama, o partizanima ne govorim. Ni u svojim knjigama, ni u svom životu.
Veljko Miladinović
Izvor: Press Online
