Италијан сенатор и четнички командант

English

Аjмоне Финестра, дугогодишњи члан горњег дома италиjанског парламента и градоначелник града Латине, у 90. години се за Прессмагазин присећа како jе за време Другог светског рата, на челу српског четничког одреда у Лици и Далмациjи, био невољни сведок усташких злочина над Србима у Јадовну

И поред дугогодишње политичке кариjере – као члан горњег дома италиjанског парламента у два мандата и два пута изабран градоначелник Латине, града у централноj Италиjи – Аjмоне Финестра данас воли да се представи као бивши командир четника у Лици и Далмациjи и борац за откривање истине о злочинима усташа и партизана над српским народом.

Воjничка судбина и стравични призори на коjе jе наилазио њега и његове саборце довели су на чело Срба коjи су се спонтано окупљали у jединице како би се одбранили и од усташа и од партизана.

Иако има пуних деведесет година, Финестра се и даље активно труди да у италиjанску и светску jавност продре права истина о злочинима коjима су Италиjани били сведоци 1941. године када су ушли на простор Далмациjе: како су партизани и усташе заjедно нападали Италиjане, да су комунисти убиjали све цивиле коjи су долазили под италиjанску заштиту, а поготово истина о логору „Јадовно“ коjи jе ових дана у центру пажње српских и хрватских медиjа.

– Логор „Јадовно“ jе затворен када jе наша воjска дошла у Грачац и околину и када смо наишли на стравичан призор закопаних лешева, жена, деце, старих. То jе призор коjи људска свест не може да замисли. Прво велико етничко чишћење у Европи био jе погром Срба у Хрватскоj – каже на почетку разговора за Прессмагазин Аjмоне Финестра. – То су биле jаме у коjима смо наилазили на лешеве закопаних на само метар дубине. У Јадовном jе страдало преко 40.000 људи, али то ниjе био прави логор. То jе само било место кроз коjе су заробљеници пролазили на путу до jама у коjима су их закопавали. Убиjали су по читаве породице. Нама jе то било невероватно, зато jе наша воjска затворила таj логор и протерала усташе. Усташе на териториjи коjу смо би контролисали нису смеле да носе оружjе. Сећам се првог сусрета са локалним Србима, била jе то чета воjника, рекли су ми да су четници, да су им побили породице и да хоће да се свете. Једино сам могао да одговорим ми смо Италиjани, чекаjте да прођемо па идите да се осветите. Имали смо сталне сукобе са усташама. Међутим, ти људи су страшно били угрожени. Када смо ушли у Грачац, сукобили смо се са усташама, окупирали смо њихову касарну и ослободили заробљене српске жене.

Финестра jе био поручник у италиjанскоj 6. регименти, коjа jе послата у Лику да смири ситуациjу, jер како каже, италиjанска команда jе била упозната са злочинима над Србима и знала jе да ће Срби да се побуне. До сада jе обjавио неколико књига о партизанским и усташким злочинима над Италиjанима и преко 350.000 протераних домицилних Италиjана са хрватског приморjа.

Хрвати су, како каже, ионако довољно мрзели Италиjане, а чињеница да су им „крали Србе с ножа“ само jе поjачавала мржњу и жељу за уништењем италиjанске воjске. Финестра каже да jе ова истина дуго скривана не само у бившоj Југославиjи него и у Италиjи, jер свима jе одговарала прича о злочиначким окупаторима.

– Ми нисмо били окупатори, ми смо се борили да сачувамо српске цивиле. Италиjанска воjска jе прибављала помоћ у храни за српске породице, а партизани су дошли до списка породица коjима jе намењена помоћ и све их ликвидирали. Срби су само хтели нормално да живе и прихватали помоћ. Морали су да се окупе у jединице, да се бране, jер су их нападали и усташе и партизани. На челу њихових jединица били су италиjански команданти. Те jединице су себе називале четницима, али нису биле под командом Драже Михаиловића. Они су били под директном командом италиjанске воjске – каже Финестра.

На челу jедне од таквих jединица затекао се и Аjмоне Финестра. У Кистању. Каже да су то били наjхрабриjи воjници са коjима jе боjевао. А у Кистању се, како прича налаже, и заљубио – у Српкињу Наду.

– Ушао сам у православну цркву у време литургиjе и чуо невероватан глас какав не може да се чуjе у католичким црквама. Видео сам девоjку коjа jе певала. Моментално сам се заљубио у њу. После капитулациjе Италиjе 1943, повлачио смо се са своjом воjском у Задар. Тамо су jош били стациониране италиjанске снаге. Своjим воjницима Србима нисам дозволио да спусте оружjе, наредио сам да буду организовани у повлачењу. Усташе су нас нападале с jедне стране, а партизани с друге. Партизани и усташе су често заjедно нападали четнике. Не знам за случаj да су ратовали међу собом. Говорио сам им „ако спустите оружjе, готови сте, убиће вас“. Дошли смо у Задар, али „моjи“ четници су желели да се врате кућама – прича Финестра.

То jе био међупериод, када су се повлачиле италиjанске снаге, а Немци jош нису заузели италиjанске положаjе. Усташе су користиле то време да се освете Италиjанима. Финестра каже да jе ослободио своjе воjнике свих обавеза према њему као команданту (имао jе чин поручника) и обезбедио да их наоружаjу наjбоље што су могли у том тренутку. Како каже, чак им jе дао своjе лично наоружање, пошто jе имао наjбоље оружjе.

– Поделили су се у две групе. Једна чета jе упала у партизанску заседу и све су их измасакрирали. Друга група jе успела да се споjи са Ђуjићевим четницима. Остао сам у Задру како бих одбранио град од усташа и партизана. Један немачки официр ми jе донео писамце, Нада ми jе послала писмо. Узео сам допуст и кренуо сам поново у Кистање по њу. То jе био период када су већ дошле немачке трупе, и Немци су ме ухапсили. Хтели су да ме стрељаjу, мислили су да сам партизански командант. Код неколико партизана коjе су заробили нашли су моjу слику. За мном jе била расписана потерница, моjа глава уцењена. На краjу су ме пустили, узео сам Наду и преко Грачца сам се вратио у Задар – говори Финестра.

Тада су, прича наш саговорник, дошле наоружане усташе и именовале свог префекта.

– Послали су нас у Италиjу. Дошли смо до границе и требало jе да идемо за Блаjбург, али су нас вратили. После неког времена успео сам да уђем у Италиjу. Нада се приjавила за Црвени крст, али jе откривено да има галопираjућу туберкулозу – присећа се бивши четнички командант. – Ја нисам хтео да се предам партизанима. Борио сам се до краjа. Сви смо били ветерани из Далмациjе, а партизани су нас се боjали, нису смели отворено да нас нападну. Рекли смо им да ћемо да се предамо Американцима. Завршио сам у америчком логору, где сам добио вест да jе Нада умрла.

У таj амерички логор италиjански партизани послали су списак оних коjе желе да им Американци предаjу не би ли их послали на народни суд. Његово име се, наравно, нашло на том списку. Један подофицир jе чистио канцелариjу и видео папир са том наредбом. Дошли су на невероватну идеjу: замениће идентитет.

– Променили смо одећу, а на прозивци сам се представио као он. Пустили су ме. Он jе после рекао да он ниjе Финестра и да jе нека забуна, и то jе код Американаца прошло. Из америчког логора у Новари отишао сам у Рим, међутим тамо су ме препознали и одвели ме у италиjански затвор. Судио ми jе преки суд.

Требало jе да му пресуди Оскар Луиђи Скалфаро, коjи ће касниjе бити председник Италиjе.

– Пре мене jе седам момака осудио на смрт. Скалфаро jе, међутим, као посланик тог дана имао седницу конститутивне скупштине. Иако jе написао оптужницу за смртну казну, имао сам среће да га jе заменио хуманиjи судиjа. Био сам одликован орденом за храброст па сам с те стране имао право на примену општих олакшаваjућих околности. Осудили су ме на 16 и по година затвора, али после жалбе Врховни суд ме jе ослободио оптужбе. На краjу сам завршио са три и по године затвора – каже Финестра.

У децениjама касниjе, као десничарски политичар, успеће у више наврата да добиjе поверење гласача. Десет година jе провео као градоначелник Латине, а био jе и сенатор и са тог места упозоровао jе да jе – Косово срце Србиjе.

– На скупштинском заседању, пред пуним парламентом, испричао сам целу историjу Косова. Тамо нико ниjе ту историjу познавао. Испричао сам им о Косовскоj бици, да jе тамо разбиjена српска воjска коjа jе бранила хришћанство, да су после тога Турци дошли до Беча и Будимпеште. Били су изненађени, jер нису очекивали да ће неко то да каже. Рекао сам да ће бити грешка ако Италиjа не подржи Србиjу.

Данас прича само наjбоље о четницима, jер су били антикомунисти као и он.

– У књигама желим да покажем истину о улози италиjанске воjске у Далмациjи, о четницима и усташама, о партизанима не говорим. Ни у своjим књигама, ни у свом животу.

Вељко Миладиновић

Извор: Press Online