(И)сторија жртве нације

Горњи Милановац не заборавља академика Драгишу Васића. Издат роман „Црвене магле“ из 1922.

Како је појам сопствене жртве за нацију, без пренаглашеног национализма а камоли шовинизма, био централна тема целокупног књижевног и политичког рада академика Драгише Васића (1885-1945), тако је и сам Васић постао жртва – за нацију. И жртва нације, у смислу политичких забрана учења о Васићевим заслугама.

Завичајни Горњи Милановац покушава да се одужи свом знаменитом суграђанину. Овог пута, издањем његовог романа „Црвене магле“ према Васићевом оригиналном тексту из 1922., коме је додат и његов касније написан „Епилог“. Издавач је Библиотека „Браћа Настасијевић“, у едицији „Завичајни писци“.

Ново издање кратког Васићевог романа подстиче нове контроверзе о његовом животу, политичком деловању и још неразјашњеној смрти.

Трагика српског народа прелама се преко његове судбине, и обрнуто. Учесник оба балканска рата па Првог светског, а у Други светски рат је отишао у 56. години живота. Био је противник свирепог Мајског преврата 1903. кад се на српски трон вратила династија Карађорђевић, па је кажњен војним службовањем на албанској граници. Био је разочаран формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јер је краљ Александар Карађорђевић бивше аустроугарске официре Хрвате и Словенце унапређивао, а српске запостављао.

– Васић је друговао са писцима својим савременицима: Тином Ујевићем, Крлежом, Црњанским… – подсећа Дејан Ацовић, уредник новог издања „Црвених магли“.

– Као либерални грађански демократа и републиканац, рано је доспео у сукобе са тадашњим државним естаблишментом, нарочито као противник режима Николе Пашића и самог краља. Као адвокат, бранио је на судским процесима најзначајније противнике тог режима. Зато је многе чудила његова одлука да се по капитулацији Краљевине Југославије прикључи Југословенској војсци у отаџбини, једином легитимном остатку пропале државе. Републиканац у ројалистичком покрету?! У њему, то јест у четницима Драже Михаиловића на Равној гори, био је „Чича број два“.

Након конгреса књижевника 1946. Васић је избрисан из лектире, библиотека, САНУ, иако је био признати академик, и са свих литерарних хоризоната… Ту кампању против њега водили су Милован Ђилас и Радован Зоговић.

Васићева „Историја Равногорског покрета“ је нестала. Чува ли је још Удба, односно њена наследница БИА у својим архивима? Васић је судски рехабилитован 2009. о чему српска јавност мало зна.

– „Црвене магле“ су роман о људској души, питању смисла живота, спремности за сопствену жртву. Дубок је то увид у психолошко стање војника, у жеђ за животом и слободом. Назив романа је више симболички него идеолошки, као боја крви проливене за туђе идеале. И крв жене страдалнице… Цивилизацију је Васић гледао као маскирано уништавање свега вредног. Кроз микро-

-сцене приказује промене у друштву, катарзу која се рађа кроз трагедију – истиче Милица Вучковић, докторанд на Групи за језик и књижевност Београдског универзитета.

КАКО ЈЕ НАСТРАДАО?

Званична верзија, скројена у доба Титове владавине, гласи да су Драгишу Васића 1945. убиле усташе на превару у Старој Градишци или Јасеновцу, при повлачењу четника из Босне у Словенију. По сведочењима, које је ексклузивно „Новостима“ пренела његова кћи Тања Васић, убила га је Озна код Бањалуке. Драгишино убиство и тајну сахрану у тамошњем насељу Паприковац (самоиницијативно, или по директиви Врховног штаба НОВЈ, можда самог Тита?!) наредио је Небојша Гребенар, тада шеф ОЗНЕ за ту област. Пред крај рата Васић, политички саветник Драже Михаиловића, с њим се разишао и придружио Павлу Ђуришићу, с његовим групама четника повлачио се кроз Босну у намери да доспу до Словеније и Аустрије.

КРЛЕЖА

Писац Мирослав Крлежа био је сведок многих етапа деловања Драгише Васића у доба између два светска рата. Током боравка у Горњем Милановцу шездесетих година прошлог века, Крлежи су се замерили локални, али и политичари СФРЈ, кад је тражио да му покажу Васићеву кућу, а она је била отета од његове фамилије и претворена у салон намештаја.

СПОМЕНИК

У доњем делу обелиска, надгробног споменика Драгишиним родитељима Христини (рођеној Зисић) и Вићентију Васићу, на гробљу Брдо мира у Горњем Милановцу, касних деведесетих година уклесано је и његово име и презиме, те године живота 1885-1945. Иако он ту није сахрањен, нити се још поуздано зна где му почивају кости.

МАСОН И РУСОФИЛ

Васић је, као човек широких схватања, био припадник братства Слободних зидара, масона. У старијим масонским изворима, интерним ложинским часописима недоступним широј јавности, стоји да је он између два светска рата, са др Иваном Рибаром и још неким каснијим Титовим функционерима, припадао групи југословенских слободних зидара који су често деловали под утицајем – Коминтерне! Иначе, Васић је био изразити русофил.

Аутор: Милорад Бошњак

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Злочини комуниста против Бога и српског народа… (Видео …

Александар Чотрић: Уведимо и дан сећања на злочине …

Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе …