Истином се супротставити неистини

За свега 132 дана, у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг, угашено је не мање од 40.000 живота, од чега 38.000 православних Срба. Комплекс ових логора у Хрватској своде на само једну, Шаранову јаму, доказујући да ни у њој нико није убијен

Пише: Др Душан Ј. Басташић*

Јасеновац – Доња Градина, неоспорно највеће губилиште Срба из периода НДХ, у јавности све присутније слови као парадигма целокупног страдања на том простору. Тиме неправедно остају непозната и заборављена многобројна друга места страдања, а жртвама и њиховим потомцима се ускраћује право на помен и памћење.

Лета 1941. године, на подручју Средњег Велебита, Личког Поља, Подвелебитског подгорја, Подвелебитског канала, Пашких врата и северног дела острва Паг, почињени су масовни ратни злочини. Оружане формације Независне државе Хрватске, предвођене усташким емигрантима, помогнуте локалним хрватским становништвом католичке и муслиманске вере, у озакоњеном злочину починиле су масакр без премца у Другом светском рату.

За свега 132 дана, у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг, угашено је не мање од 40.000 живота, од чега 38.000 православних Срба, међу њима и 73 свештенослужитеља Српске православне цркве. Већина жртава је убијена бацањем у крашке јаме, којима Лика и Велебит обилују, поклана на Пашком рту Слана или удављена у Јадранском мору.

Од похапшених, који су са целог подручја НДХ довожени до Госпића вагонима за стоку, мало ко се спасио.

Само захваљујући италијанској реокупацији овог подручја, злодела су престала око 20. августа, а мали број оних које злотвори нису стигли побити транспортован је пут Јастребарског и Јасеновца, чији су били први логораши.

Било би сасвим разумљиво да за догађања на овом страшном месту народ коме припадамо зна барем понешто. Не зато да би мрзели или се светили већ да би се достојно понели према својим прецима и сународницима пострадалим због имена српског и вере православне, него да би тај наук као наравоученије усвојили у сврху свог биолошког опстанка.

Било би национално одговорно да се о овоме учи у школама, да улице носе име жртава Јадовна и Пага, да су подигнути споменици жртвама, да овде долазе екскурзије, да у Београду и Бањалуци постоје музеји жртава покоља, геноцида почињеног над Србима од стране НДХ.

Мада је скривање трагова злочина почело још током постојања Госпићке групе логора, сведочимо да се управо у посљедњих неколико година у Хрватској захуктава кампања којом се жели исписати нека друга, нова историја дешавања у периоду 1941–1945.

То се чини извртањем истине, обесмишљавањем страдања, покушајима да се жртве злочина прикажу злочинцима, рехабилитацијом усташких челника и поздрава којим су се поздрављали они који су са злом намером осмислили, организовали и починили злочин.

Комплекс логора Госпић–Јадовно–Паг своде на само једну, Шаранову јаму, називајући је јама Јадовно. Остале јаме, а евидентиране су укупно 32, не помињу, као ни три логора на острву Пагу, као ни масовну гробницу на рту Слана, из које су италијански санитарци, почетком септембра месеца 1941, ексхумирали 793 леша, међу којима је било и 91 дете до 15 година старости.

Пројектом „Чисто подземље”, међу смећем са дна јама, које се одвози у спалионицу, нађу се и људске кости. Имамо документован један такав случај, а на већини јама, масовних гробница за којима трагамо, нашли смо спелеолошке алке и алатке.

Забрињава да неке од таквих пројеката финансира хрватска држава. Забрињава и вређа када неки од хрватских парламентараца, заступника у Хрватском сабору, отворено говоре, а на то готово нико не реагује, да у Шарановој јами нема људских костију, да у њој, дакле, нико није убијен.

Пошто је Шаранова јама, симбол страдања у Госпићкој групи логора, једино место где је подигнут споменик и постављено неколико спомен-плоча пре деведесетих, током протеклог рата све уништено па трудом потомака обновљено, настоји се потпуно оспорити мегазлочин који је овде почињен.

Ако се овим неистинама не супротставе истином, поред нас неколико удружења потомака и институције Србије и Српске православне цркве, у чијој је компетенцији изучавање геноцида почињеног над нашим народом и чување сећања и памћења на наше невино пострадале, оправдана је бојазан да ће лаж временом постати истина, а тиме жртве бити поново убијене.

*Председник Удружења потомака и поштовалаца жртава логора смрти НДХ Госпић–Јадовно–Паг 1941. године

У школама само 12 минута о страдању Срба у Другом светском рату

Да не би пандемијског зла које је условило ученике да наставу прате путем интернета или на ТВ екранима, не бисмо ни сазнали шта и колико деца уче иза затворених врата учионица.

Ученици осмих разреда основних школа у Србији тако су 6. априла 2020. на РТС-у из предмета историја пратили предавање „Други светски рат – ратна стварност и страдања”. Ова тридесетак минута дуга лекција готово у потпуности је била посвећена Холокаусту (са препоруком на крају да се погледају четири филма), дакле злочину почињеном над Јеврејима, па би било далеко исправније да је названа – образовање о Холокаусту.

Сутрадан, у лекцији исте дужине од 30 минута под називом „Ратна стварност у окупираној Југославији”, теми страдања Срба, али и Јевреја и Рома у НДХ, посвећено је – дванаест минута. Дванаест минута у читавом данашњем основношколском образовању у Србији на тему НДХ и злочина.

Зашто се поред четири препоручена филма на тему Холокауста ученици у Србији нису позвали да погледају документарни филм урађен у продукцији РТС-а, бриљантно остварење аутора Стевана Костића „НДХ – Страх – Понор – Мук”?

Нико пристојан и одговоран не може имати ништа против да се о Холокаусту, геноциду над састрадалним јеврејским народом учи у школама Републике Србије и Републике Српске. Али шта може за српског ученика бити специфичније, веће, болније, идентитетски препознатљивије од страдања његовог сопственог народа?

Др Душан Ј. Басташић

Оснивач и предсједник УГ Јадовно 1941.

Извор: ПОЛИТИКА