Истина о хрватској борби против нацизма

Све учесталији и безобзирнији покушаји ревизије историје Другог светског рата захтевају да се неспорне чињенице не забораве, већ да уђу у колективно памћење. То се пре свега односи на геноцид који је над Србима извршила НДХ, коју је и идејом – уклонити реметилачки фактор, и делом – новим геноцидом, оствареним не само у „Бљеску” и „Олуји”, већ и целокупном потоњом политиком, наследила Република Хрватска, која се сада, без имало скрупула, жели приказати као највећи борац против нацизма.

Притом заборавља одушевљени дочек Загрепчана уз цвеће на Хитлеровим тенковима и панично масовно бежање истих пред падом Загреба, најдуже опстале престонице фашистичких држава, јер Тито није допустио да Стаљин испуни обећање дато Павелићу, нити је допустио прекаљеним првоборцима да освоје Загреб, већ је послао у смрт цвет Србије – 40.000 голобрадих младића, да без тешког наоружања јуриша на хрватске и немачке бункере. Јер партизани нису били ослободиоци већ освајачи, „ослободилац” је био Хитлер. Историја коју смо учили у школи је лаж коју је диктирао Јосип Броз, тобоже у име братског помирења.

А истина је да, поучени искуством из Првог светског рата, Хрвати нису „држали сва јаја у истој корпи”, већ је други велики син тог народа кројио и ратну и послератну историју према идеји НДХ. Зато су усташе побегле, али је идеја НДХ остала као традиција, која је још присутна у новим злоделима. Зато је у вешто ствараној обмани о Народноослободилачкој борби тешко сагледати истину, јер истина је да је с поразима Немачке било све више кукавичјих јаја у овој другој корпи. Али сам почетак, сам устанак у НДХ је кристално јасна и чиста очајничка борба српског народа за голи опстанак. Не против Немачке, већ против НДХ.

Вољом Тита, чији су опоненти пунили Голи оток, 27. јул је проглашен за заједнички Дан устанка Хрватске и БиХ, што је било не само увреда за српске жртве, већ и очигледна противречност, јер тада је постојала само НДХ и устанак је био само против ње, против геноцида над српским народом. После Титове смрти, вође и учесници устанка осмелили су се да кажу истину и саставили су целовиту слику стања на устаничком подручју – горњем току Уне с већинским српским сеоским становништвом – пре устанка, сам устанак и непосредно после њега. То је педантно и веродстојно забележио проф. Бошко Пилиповић у књизи „Цвјетнички цветови слободе”, где су поименично наведени и учесници и локације и термини у окршајима с постројбама НДХ.

Примера ради, навешћу неке делове из те документације, која се мора сматрати неспорном, јер су је писали сами учесници. Већ у мају је почео покољ Срба, прво у Мартинброду, а 1. јула хрватске постројбе су спалиле село Суваја и убиле 253 особе, углавном жене и децу, јер су мушкарци већ бежали у шуме. Припреме за устанак почеле су 20. јула, а 27. јула је 208 голоруких Срба из Великог Цвјетнића и околних српских села одлучило да је устанак једина могућност опстанка. На брду Сјеница, изнад Великог Цвјетнића, стајала је, скривена у шуми, све до „Олује”, скромна пирамида од балвана, једини спомен тог херојског и очајничког протеста. Прва акција је било протеривање жандара из српског Мартинброда у Кулен Вакуф, који је, настањен муслиманским живљем, био сигурно упориште хрватских постројби. Потом је освојен Боричевац, насељен Хрватима, који су у Боричевску јаму већ бацили више хиљада Срба – двојица су још била жива. Заузимање Кулен Вакуфа је било најважније, јер су хрватске постројбе из тог сигурног заклона све више нападале српска села, убијале и палиле. Не само да је Кулен Вакуф био добро утврђен, већ му је из Бихаћа стигла и сатнија са четири тенка. А из Госпића је требало да стигне чета са четири хаубице, али су устаници поставили заседу и убили више од 200 бојовника. Кулен Вакуф је освојен тек 6. септембра, а „усташе су побегле заједно са својим фамилијама”, како стоји у извештају Штаба герилских одреда.

Ове податке наводим из више разлога. Прво, зато што указују на веродостојност казивања преживелих учесника. Друго, показују масовност усташких злодела, која не би била могућа без сарадње са становништвом, које је Тито, после бекства истакнутих злочинаца, прогласио за хероје. Чак је и Загреб, у којем су једини испаљени меци били против партизана, проглашен за Град-херој. Зато је усташтво опстало – не само као политички покрет, већ као дубоко укорењено у народу, као традиција, не само у срамотним песмама, већ и у много срамотнијим делима, чим се за то указала прилика на европској сцени. Треће, НДХ је вршила геноцид српског народа и устанак је дигнут против ње – не против неких паравојних формација, већ против државе.

Тито је био у праву што је прогласио 27. јул за заједнички устанак у Хрватској и БиХ, али је пропустио суштину: да је то тада била НДХ и, што је много важније, то је био устанак против државе, те је апсурд да држава слави дан устанка против себе. То је делић истине о учешћу Хрватске у Другом светском рату и времену после тога.

Никола Пилиповић

Извор: ПОЛИТИКА