Истина Косановић Душана и Стевана

У жељи да истина о трагичноj смрти моjих оца и стрица (Косановић Душана и Стевана) остане траjно забиљежена као искрено свjедочанство кроз моjе скромно сjећање достављам Вам кратак животопис за обоjицу, те дешифроване дописнице коjе jе у ратноj голготи сачувала моjа маjка.

Бит ћу неизмjерно сретан ако Вам ови документи послуже у грађи коjу обрађуjете  за евентуалне потанкости увиjек сам на располагању.

1. – школска спрема Душана Косановић дjеце: Симица шумарски техничар; Самуило дипл. инг. Шумарства; Душанка, основна школа; Драгомир дипл. инг. Шумарства

2. Стриц Стеван ниjе имао дjеце

Биографиjа

Косановић Душан рођен jе 1892. године у селу Кунић бр. 56, опћина Плошки Котор, Огулин, од оца Владимира и маjке Симице, а брат Стево рођен jе 1898. године.

Оба брата завршила су основну школу, а Душан послиjе завршава и трговачку школу. 1909. године Душан одлази у Америку на рад као и многи људи из ових сиромашних краjева. Већ 1910. године повлачи и брата Стеву. Радили су у талионици челика, а Душан jе био врло марљив те jе уз рад учио енглески jезик.  Тако jе 1912. године постављен за пословођу у смjени, а самим тиме повећана му jе сатница те jе обављао лакше послове.

Како jе почео I. Свjетски рат, већ 1915. и 1916. године почела jе агитациjа у SAD-у за регрутирање и слање добровољаца на солунски фронт. Српска воjска се jе послиjе тешких борби и губитака те повлачења из Србиjе преко Албаниjе стационирала на Крфу, гдjе су такођер на овом тешком путу претрпjели велике губитке (глад, болести, напад током повлачења).

Србиjа jе у овим околностима ван властите земље тешко могла попуњавати са људством борбене jединице. У помоћ су стизали добровољци из Сjеверне Америке и Русиjе. Поткраj 1916. године стигао jе први контигент од два транспорта добровољаца око 2000 директно у Солун и одмах су укључени у борбене jединице. SAD су задржале неутралност све до 06.01.1917. године, а до тада су добровољци из Сjеверне Америке слати у сабирне кампове Сен Луj (можда Сант Луис) у Канади, а одавде бродовима пребацивани преко Атлантика у Сjеверну Африку – Тунис – Бизерту. Овдjе су проводили око 3 мjесеца на обуци, а након тога бродовима упућени за Солун те одавде директно у борбене jединице на фронт. До краjа рата кроз прихватни логор у Бизерти прошло jе око 9000 добровољаца.

Са тим добровољцима у Бизерту стигли су Косановић Душан и брат му Стево.(П. у.Фотографиjа десно снимљена jе у Бизерти)

Оба брата су прошли сву голготу солунског фронта преко Каjмакчалана до коначног слома Централних сила.

По нама непознатим околностима, након капитулациjе Централних сила оба брата су се нашла у логору у Италиjи. Душан се из тога логора вратио 1919. године, а Стево 1920. године. Обоjица су као добровољци добили по 8 к.j. земље у Бачкоj – Сента.

По повратку Душан jе обновио стару пилану поточару у Кунићу, коjа jе могла прозрети око 5 м3 трупаца за 8 сати. Поред ове пилане постоjала jе и пилана у Плашком, на врелу риjеке Дретуље, а била jе у дионичком друштву (тзв. Редовници), гдjе jе Душан имао 65% удjела (власништва). Та пилана jе била капацитета 10-15 м3 дневно. Брат Стево jе био лугар (чувар шума). Душан се оженио 1928. године са супругом Маром, рођеном Буњевац, имали су четверо дjеце: Симица 1931, Самоjло 1932, Душанка 1934. и Драгомир 1936. године. Брат Стево се оженио са супругом Стаменом рођеном Радоjчић, а дjеце нису имали.

Уз ове послове оба брата бавили су се пољопривредом и сточарством врло интензивно за оно вриjеме и на оскудноj земљи. Обновили су и изградили нове стамбене и господарске зграде, те набавили све пољопривредне строjеве и алате. Кроз све оно што су прошли и овакав рад, оба брата су постали напредни и поштовани на ширем подручjу ових краjева. Господарство и послови видно су напредовали све до 1941. године када jе почео II Свjетски рат. Из дневника Косановић Душана читамо:

…6/IV (1941 п.а) У Плашком – jутрос jе рано по њемцима нами обjављен рат, даjе радиjо – та нас несрећа ниjе могла мимоићи, опет жртве и крварити се за туђе интересе, све jе по сриjеди таj проклети капитал да се човjечанство неће моћи риjешити ти окова. Чуjем данас Београд бомбардирали и да њихове трупе надиру од Словениjе и Бугарске. Сређуjем своjе важне рачуне jер очекуjем сваки час позив за ратни распоред. Имам тврдо увjерење да ћемо ми, наша земља посље овог несретног рата изаћи побjедностно и постаће jедан нови живот кроз све слоjеве нашег народа, jер толике жртве мораjу дониjети плода…

… 9/IV у жаги у Кунићу, посље отишао у Врело – пили се и у њоj, сређуjем разне своjе забиљешке, нема човjек воље ни за рад кад видим ово зло незапамћено, ово jе збиља бич и покора свиjета…

…14/IV штиjам у врту рано, посље обрезуjем живицу цео дан – моjи саде крумпир у Јелику и код жаге, вjетар пуше, ова несретна воjска креће са свиjу страна провлачи се кроз шуме, лутаjу, басаjу, незнаjу пута, жалосно што се догоди са jедном воjском, коjа jе сматрана за непобедиву.

…3/V субота у Плашком у жаги Кунић, преко Вулића у Врело жага се и тамо, у Плашки на саjму обавиjо разне послове поjединачно дао капару за гратус и предуjмове, киша пада jако, кући на наjвећем пљуску, одмориjо се, послиjе у жагу отишао, обиjао jавор и помагао, коњи и воли у Капели свезли 1 балван…

..19/V Обавиjо послове и закључио са Биоттиjем и другим продаjу све робе, коjу сад имам испиљену по циjени од 875 пставно станица Плашки  – а за осталу робу у износу од м3 80 направићемо циjену према приликама, коjе буду владале, вечерас путуjем натраг кућу, пуни влакови стално талиjанска воjска брзо иде у свим правцима…

23/V Хтео сам синоћ ићи у Карловац па сам одустао, у шуми прегледао сjечину, имам неприлику са …… ……., узео од његова пок. оца м3 6 гратуса а сад ми враћа новац.

Душан jе одмах у почетку рата, 28.05.1941. године ухапшен по усташама у Огулину и заточен у кули у Огулину.  Брат Стево ухваћен jе код куће 10 дана након Душановог хапшења и такође бачен у кулу у Огулину. Ту су са осталим заточеницима мучени и након мjесец дана пребачени у злогласни логор Даница у Копривници. Овдjе су били до средине jула мjесеца 1941. године, повремено се jављаjући дописницама.

На jедноj допсници пише: Драга Маро!

Сигурно сте лист и карте примили од мене, поступите како сам вам рекао, хране што имате штедите и трошите у наjмањоj мjери jер не знате шта вас чека, трошите више млиjечне хране а крух у наjмањоj мjери. Ради нас тамо у недjељу ако би могла кума Стеве жена дониjети у корпу круха, мало сира и путра или смоке , наочале, ципеле, хлаче и блузу – теби могла натраг одниjети што ниjе потребно, исто нек донесе крпан jедан и деку, у погледу. Сланине насолите jер jе немате штедите новац. Грађа испиљена у Врелу и код куће нек се чува и добро покриjе, сад jе уопће неће продавати. Пишите што jе са коњем, по њега шаљите. У погледу другог рада урадите како наjбоље знате, пазите на све, будите паметни. Поздрав свима. Дjецу грле и љубе Душан и Стево.  

20. jула превезени су жељезничким  транспортом у теретним вагонима, коjи су били затворени и строго чувани, у Госпић. Одатле су спроведени до злогласне jаме Јадовно на Велебиту и живи бачени у jаму.

Послиjе ове трагедиjе од покоjног Душана остала jе супруга Мара са четверо дjеце коjа су споменута а од пок. Стеве супруга коjу су 18.12.1944. године заклале усташе. Сва имовина jе била спаљена.

Ово jе тужна истинита прича, не поновила се ником и никада на овоj планети.

Косановић Драгомир