Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Исповијест Бањалучанке која је преживјела стријељање 1944: За гробовима мајке и сестре трага већ 73 године

Датум објаве: среда, 3 маја, 2017
Величина слова: A- A+

Бањалука – Бањалучанки Живани Радосављевић (80), која је као седмогодишња дјевојчица преживјела стријељање током Другог свјетског рата и истог дана остала без читаве породице, туга и бол за најмилијима и данас раздиру срце и душу.

Живана Радосављевић
Живана Радосављевић

Сјећања на страдање родитеља и сестре деценијама су жива у срцу ове старице, а неописив бол је њен вјерни сапутник, јер ни до данас није сазнала гдје су сахрањене њена мајка и сестра. Радосављевићева, која већ годинама живи у Београду, наводи да је остварила готово све своје снове, нагласивши да јој је једина неостварена жеља да се поклони најмилијима и након 73 године коначно сазна гдје су сахрањени.

– У јануару 1944. године стајала сам испред њемачког нишана заједно са мајком, сестром и комшијама у дворишту једне зграде у близини Народног позоришта. Мајка и сестра су убијене, а ја сам била рањена на два мјеста и преживјела захваљујући мајци, која је пала преко мене. Тога дана њих 19 је убијено – присјећа се ова храбра жена.

Навела је да су те зиме Нијемци у Бањалуци због одмазде партизанској војсци спроводили масакр над недужним грађанима, упадајући у куће и дворишта и убијајући жене, дјецу и старије становништво.

– Тога дана сатима сам рањена стајала испред наше кућице. Спасио ме један породични пријатељ, који ме је одвео код часних сестара да ме његују, а наш први комшија Нијемац, којег смо познавали врло добро, са супругом је стајао мирно наслоњен на плот и посматрао ме – прича Радосављевићева.

Додаје да су је након овог трагичног догађаја усвојили тетка и тетак, а прича о њеној породици била је табу тема.

– Љубави ми није недостајало, али нико од њих никада није помињао моју породицу и трагедију. Када сам кренула у школу, почела сам сама свакодневно након наставе да обилазим гробља по граду и тражим гробове са именима мајке и сестре. Међутим, трагања су била безуспјешна – истиче ова старица, која је 1941. посматрала и очево стријељање.

Годинама касније одласком у матичну канцеларију сазнала је да сестра и мајка нису ни уписане у књигу умрлих.

– Распредале су се свакакве приче да су бачене у Врбас, закопане у заједничку гробницу на војничком гробљу у Борику, у коју су били сахрањивани сви за које се није знало ко су. Ни послије седам деценија не могу повјеровати да комшије нису идентификовале моје најмилије и да нас је таква судбина задесила – прича Радосављевићева и додаје да је Бањалука имала обавезу да обиљежи мјесто страдања 19 убијених грађана, али да то никада није урађено.

Радосављевићева је замолила све који знају било шта о овом случају да јој се јаве и наводи да су имена њене мајке и сестре Радмила и Љубица Ђурић.

– Иако улазим у девету деценију живота, наставићу да трагам за њиховим гробовима, јер је породица, била жива или мртва, најважнија. Када бих нашла мјесто гдје су сахрањене, то би било велико олакшање за мене – каже Живана Радосављевић.

Живанина пјесма мајци

Мајко,

Ти си најмилија особа у мом животу.

Хвала Ти што сам Твоје дете.

Никада нећу престати бити.

Дала си свој живот да би спасила

живот Твоје цурице.

Оставила си ме саму.

Тражила сам Те и звала ноћима,

цело моје детињство и младост

да ти кажем колико ми недостаје

твоја љубав, нежност, разговор, осмех.

Хвала Ти, мајко,

за све Твоје патње, љубав,

страхове, жртве, храброст

које си преживела последње три

године твога живота.

Хвала, драга мајко,

за Твој последњи загрљај, додир и

држање за руку.

 

Аутор: Анита Јанковић

Извор: Глас Српске




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top