Исповест српског логораша: Најгори је био дан који сване

Велимир Павловић (96), интернирац у Норвешкој, уочи 75 година од прогона Срба у ову земљу. Од 5.000 српских заробљеника у логору „Карасјок“, у првој години њих 72 одсто брутално убијено

У Норвешкој се следећег месеца обележава 75 година од доласка српских ратних заробљеника у ту земљу. Од 4.268 идентификованих мученика који су на северу континента правили држави Норвешкој пут ка Финској и ка Поларном кругу (данашњи пут Е 6), вратило се само око 1.000. У првој години од јуна 1942. до истог месеца 1943. на најсвирепији начин побијено је 72 одсто доведених! Такву стопу смртности нису имали ни најозлоглашенији нацистички логори.

Велимир Павловић (96) последњи је у Београду из тог строја мученика. У свом стану на Петловом брду окружен је сликама норвешких пејзажа, који га подећају на дане проведене у тој земљи. Данас не зна има ли још живих његових сапатника. На питање када је било најгоре у ропству, одговора:

– Најгори је био дан који сване!

На почетку исповести за „Новости“, Илић вели да односи између заточених Срба и Норвежана током Другог светског рата нису били пријатељски на самом почетку. Он открива да је „братимљење“ настало тако што су Срби заточени у логору на Поларном кругу по капитулацији Рајха отерали немачке стражаре, а затим се упутили у оближња села са позивом Норвежанима да дођу у госте у српски казамат. Дочекали су их закуском из пакета Црвеног крста и позоришном представом „Кавалерија Рустикана“.

Када су у питању немачки војници и официри који су чували преосталих 1.000 логораша, наш саговорник наводи да освете није било. Наиме, последњи управник логора био је „пристојан“ Немац и зато су му дозволили да се са својом војском током ноћи извуче и оде.

– Последњи, а први пут после Другог светског рата, у Норвешкој сам био 2013. године – почиње Павловић. – Домаћини су били сјајни. Држали су нас као мало воде на длану. Међутим, нисам много препознао из тог крајолика. Логорске бараке су срушене, природа је освојила терен али остали су споменици нашим земљацима на „Крвавом путу“, где смо робовски радили. Гледајући пут „губилишта“, поново сам све преживљавао.

Животна драма тада двадесетогодишњака из Малче крај Ниша, почела је марта 1942. године, када је крећући на посао код ауто-механичара Стојана Делића где је шегртовао, ушао да доручкује у бурегџиницу у граду. Вели, тог јутра на њега су скочила два човека из нишке полиције који су се крили унутра и повели га право на испитивање. Касније се испоставило да је син од газде био у скојевском покрету, а догодила се провала те су хапсили млађе који би ушли унутра.

– Нисам признао у полицији јер нисам ни знао те људе. Ипак, завршио сам у логору „Црвени крст“. Наша група од око 400 у Нишу похапшених, упућена је вагонима у непознато.

Људи који су на овај начин пребачени у Норвешку нису имали статус ратних заробљеника већ робова. Баш као и њихови земљаци из Топлице које су Бугари 1915. покупили и отерали да граде пругу Истанбул – Багдад. Били су предвиђени да умру.

Како даље сведочи саговорник, пут до Норвешке је трајао данима. Вагони су били затворени споља и конвој живих мртваца из Србије дошао је у Немачку, а затим су их, после неколико дана, упутили ка луци на Северном мору. Потрпани су под палубу теретног брода.

– Ту пловидбу не могу да заборавим. Били смо у утроби пловеће немани данима – наставља Велимир. – А онда је брод налетео на мину. Немци и норвешки морнари напустили су пловило у чамцима за спавање. Нас 400, полумртвих, остали смо да тонемо. Ипак, Бог није дао…

Мина је разнела машинско одељење лађе које је било, срећом, херметички затворено. Задњи део брода потонуо је скоро до краја док се прамац држао високо. Један од морнара се вратио и објаснио да изгледа неће доћи до потонућа и Немци су неком радио-везом позвали тегљач, да одвуче брод до Трондхајма.

– Када смо после стигли у Норвешку на прво одредиште, у град Карасјок, сећам се да су многи ускоро закукали што нису заувек остали у морским дубинама – присећа се Павловић. – Одмах по уласку у логор, СС-јединица, састављена од Норвежана, постројила је придошле, а командир је одабрао петорицу. Одвели су их на страну и стрељали.

– Овако ће проћи свако ко се буде опирао дисциплини и забушавао на раду, речено им је!

Прву деоницу „Крвавог норвешког државног пута“ група из Ниша градила је у Карасјоку. Норвешке стражаре заменили су Немци из СС и почело је озбиљно страдање. Људи су одвођени по групама на радилиште где су рукама или дрвеним колицима вукли камење или табали пут. За радни дан добијали су комад хлеба ујутру, а увече, када се врате, комад хлеба, кромпир и парче маргарина.

СРПСКА ВИКЕНДИЦА

Нису све групе робова из Србије 1942. упућене на изградњу „Крвавог пута“. Један број њих био је лоциран у средишњој Норвешкој, где је успео да успостави комуникацију са домаћим становништвом. У дневницима ти људи сведоче да су им ови бацали храну када год су могли. Чак су у планини направили „српску викедицу“, скровиште за оне који покушавају да беже. Заузврат, у Горњем Милановцу никла је Норвешка кућа.

– Свако јутро СС официр би нас постројио и загледао како изгледамо – прича Велимир. – Оне који би му се учинили да тај дан неће физички издржати, одвајао је на страну и они су стрељани! Сваки дан, два-три човека. Остали би ишли на рад и трудили се да изгледају чило.

После само шест месеци, на овој деоници од 250 од 400 људи који су депортовани из Ниша је убијено. Остало их је 150, али се Немцима и овај број учинио велик. Пред одлазак у други логор, у оближњи Корген, одабрали су још 50 њих и хладнокрвно стрељали. Остали су упућени на другу деоницу.

ДРУГИ СТАТУС ОД 1943.

Тек негде средином 1943. српски сужњи стекли су статус ратних заробљеника и били пријављени Црвеном крсту. Војници регуларне армије понашали су се углавном коректно, а почели су и да стижу пакети Црвеног крста са намирницима. Те среће Павловић се сећа на овај начин:

– У пакетима смо добили и цигарете. Нешто раније СС стражари су имали обичај да баце опушак пред нас заточенике и да посматрају да ли ће неко да се полакоми и онако полулуд од муке да се сагне. Ко је то учинио – убијен је аутоматски. Пошто смо добили дуван, ускоро смо почели да нудимо и Немце.

УБИСТВА У ШУМИ

Нацисти у Норвешкој имали су и друге системе ликвидације. Један од њих је био, како сведочи Павловић, одлазак интернираца у шуму по дрва.

– Уколико се стражару учинило да нисте узели највећи трупац, него сте „бирали“ мањи, убијао је на лицу места – сведочи наш саговорник. – Уколико би му се, рецимо, учинило да немате снаге да довучете оборену брезу до логора, он би намерно „одмагао“ мученику стајући му на гране. Када би овај тако заостао, уследио би хитац на који нисмо смели да се осврћемо.

Аутор: Драган Вујичић

Извор: НОВОСТИ