Исповест Славољуба Закића: Још траје рат четника и партизана

Потомак сам Михаила Закића, предратног официра Југословенске војске, а затим команданта Ибарске бригаде артиљеријског дивизиона Другог косовског четничког корпуса.. Од баке Руже сазнао за сва злодела према Закићима

Потомак сам Михаила Закића, предратног официра Југословенске војске, а затим команданта Ибарске бригаде артиљеријског дивизиона Другог косовског четничког корпуса. Поносан сам на све што су он и Машан Ђуровић од 1941, а од 1943. са Александром Марковићем, урадили у одбрани Ибарске долине, Копаоника и Рашке од злочина Албанаца и потурица. Званична историја прећуткује чињеницу да не би било живог народа у косовским селима на падинама Копаоника да није било четника, јер су партизани у ове крајеве дошли тек 1943. године. Истина је да се све више расветљавају дуго скриване истине, а историја добија и други угао. Своју породичну четничку драму и трагедију слушао сам од баке Руже. Од ње сам сазнао за сва злодела које су партизани учинили Закићима.

Овако, за „Новости“, своју исповест почиње Славољуб Закић, чији се деда-стриц борио у редовима четника, штитећи Србе са Ибарске долине од тамошњих муслимана, који су како каже, још тада увелико маштали о „великој Албанији“.

– Срећан сам што могу да испричам истину о својим прецима, о делима које су чинили, али дубоко несрећан због свега што је нашу фамилију снашло, као и уосталом друге четнике, чији се гробови до данас не знају – каже Славољуб. – Старе фотографије и предања моје баке сведоче да је почетком рата седиште четника долине Ибра било на Локвици, а да су за обуку користили зараван Крстиште. Око 1941. године, борбе са Албанцима водиле су се код Митровице код Церањске ријеке. У то време су Албанци поставили границу са постајом код села Земаница, а коју су уклонили четници.

Како наш саговорник каже, војска од око 2.000 Албанаца је током рата палила сва српска села и убијала српски народ од Пазара до Рашке, уз песму „доручак у Рашкој, ручак у Краљеву, вечера у Београду“. У тој групи били су Шабан Полужа, Иса Бољетинац, Џемо Коничанин, Браћа Дрешевић, а све их је координирао Аћиф-ефендија.

– Исти Аћиф-ефендија коме су муслимани подигли спомен-плочу у Пазару, а наша држава то толерише – каже Закић. – Међутим, Рашку су одбранили четници, које су водили мој деда Михаило Закић и Машан Ђуровић. У тој бици код места Мерћез погинуло је 12 четника, којима је 1942. године народ подигао споменик. Седамдесетих година га неки локални комуниста склања, па се деценијама није знало шта је са спомеником. Данас се налази у Цркви Кончуљ код Рашке.

Како породично предање каже, али и бројни историчари, до 1943. године партизани и четници имали су заједничку команду у Рашкој. Пошто почиње да бесни и грађански рат, а две стране које су у почетку сарађивале, постају највећи непријатељи, долази до партизанске одмазде и потраге за Михаилом Закићем.

– Наводно је мања група Ратка Дражевића, кога многи знају као управника „Авала филма“, који се за живота хвалио да је по Крцуновој наредби убио 2.000 људи, вршљала по селима у околини Ибра тражећи четнике – каже наш саговорник. – Почетком 1945. године опколили су село Синчиште, заселак села Остраће и за одмазду према одметнутом четничком команданту Закићу, одвели у правцу Лешка два његова братанца и стрељали их. Синови Михаиловог брата Војислава, који се у то време налазио у немачком заробљеништву, Првослав и Милош, имали су тада 17 и 16 година. Старији стриц Косто их је, по бакином причама, скинуо са вешала.

Породичну кућу Закића, по сведочењу нашег саговорника, партизани су спалили, а из ње на снег избачена колевка са најмлађим стрицем Милосавом. После рата, педесетих година, саграђена је на истом месту друга кућа, у којој се родио и Славољуб.

– Михаило Закић опкољен је у мају те године у месту Јошаница, код Лепосавића, а са њим је све време био и енглески официр. Пошто га је издао јатак који му је доносио храну, отровао се да не би пао жив партизанима у руке. Када су га партизани нашли, из обести су га распели на крст, терали Албанце да мокре по њему и три дана га јавно излагали порузи испред хотела „Јадран“ у Косовској Митровици. Тело је завршило поред митровачког гробља. И док се год не зна где је гроб мога деде, где је гроб Драже Михаиловића, као и још много четничких гробова, рат између партизана и четника није завршен. Историју су писали партизани, па затим њихови потомци. Време је да се историја пише и из другог угла и да се више не прећуткују истине.

Како каже, Михаилово троје млађе деце, Даринка, Константин и Ананије, избегли су стрељање партизана.

Аутор: Бојана Царановић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

„У Југославији су била два покрета отпора – четнички и …

Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића није онакав …

Четник коме су партизани подигли споменик | Јадовно 1941.