ISPOVEST POTOMKA NAŠEG SLAVNOG VOJSKOVOĐE: Mom pradedi Živojinu Mišiću selo i čast bili iznad svega

Đorđe Stojanac u razgovoru za „Novosti“: Moj pradeda svoje seljane stavljao ispred katedre na vojnim školama.

Mom pradedi su bili važniji njegovi seljani od katedre na vojnim školama, a u mojoj porodici se s kolena na koleno prenose njegove vrline – skromnost, čast i poštenje.

To u razgovoru, za „Novosti“, ističe praunuk slavnog vojvode Živojina Mišića Đorđe Stojanac, koji danas živi u Parizu.

– Rastao sam pored babe Olge koja mi je od malih nogu, od kako znam za sebe, pričala o svom ocu, o njegovom detinjstvu, ratovanju, golgoti preko Albanije. Živela je najduže od sve Živojinove dece, sve do 1977. godine. I kasnije, kada bih dolazio iz Francuske da je posetim, sve dok je bila živa, nastavljala je da mi prenosi uspomene.

A razgovori su tekli od malih, običnih stvari, pa do herojskih dana.

– Baki je otac jednom ispričao, a ona mi to prenela, kako je, kada je bio mali, u svom Struganiku, čuvao koze, pa zaspao, a one zalutale kod komšije i pojele kupus, zbog čega je posle dobio batine kojih se sećao celoga života. A iz rata je doneo ugled slavnog oficira koji je uvek branio svoje vojnike i pred najvišim autoritetima. Gledao je da ih zaštiti i pomogne im, makar se i s generalima sukobili. Iako se od seljačeta vinuo do načelnika generalštaba, ostao je skroman do kraja života.

Na tim vrednostima vaspitavana je cela porodica.

– U ono kratko vreme koliko je poživeo posle Prvog svetskog rata, zvali su ga da, kada mu obaveze to dozvole, održi predavanje na visokim vojnim školama u Francuskoj i Engleskoj, ali on je ostao veran svome selu. Čim bi imao malo slobodnog vremena, odlazio bi u Struganik da vidi svoje seljane i popriča sa njima.

Bio je na lečenju u Francuskoj, ali se vratio da poslednje trenutke provede u Srbiji. Dok mu je majka bila živa redovno je obilazio. Nije voleo pompezne proslave.

Sve to se duboko urezalo u Đorđevo pamćenje.

– Divan je osećaj kada još kao dečačić postanete svesni da je tako veliki čovek deo vaše porodice i kada tako uzbudljive priče slušate direktno od njegove kćerke, a svoje bake. Taj ponos nas je u teškim danima održao i ojačao.

A iskušenja je bilo, i to velikih.

– Moj otac Svetozar Stojanac je bio oficir kraljevske vojske. Bio je među Srbima iz Dalmacije koji su, pod terorom Hrvata, već tada, prešli u Srbiju. Rat ga je zatekao u Beogradu, a onda je premešten u Valjevo.

Bio je u Nedićevoj poljskoj državnoj straži. Kada su komunisti ušli u Valjevo, proglasili su ga za državnog neprijatelja, odveli negde i streljali. Nikada nam nisu dozvolili da saznamo gde je njegov grob, pa svom ocu ne mogu ni sveću da zapalim.

Gladovali smo. Preživeli smo samo zahvaljujući sestri moga oca Bojani Petrović koja je živela u selu Draginje, po imenu kraljice Drage, između Koceljeve i Vladimiraca. Džaba nam je bilo to što smo porodica vojvode Živojina Mišića.

Početkom šezdesetih pritisak je popustio, pa je Đorđe Stojanac upisao DIF, radio preko studentske zadruge, a onda, sa 23 godine, početkom novembra 1966, odlučio da i on pođe u tu Francusku.

VIĐAO LUJZU MIŠIĆ– PRADEDU, nažalost, ne pamtim. On je umro još 1921. godine na Svetog Jovana, a ja sam rođen 1943. Ali, njegova supruga, prababa Lujza, koja je preminula 1956, dolazila je iz svog stana u ulici Kraljice Natalije gde je živela sa kćerkom Anđelijom, kod svoje druge kćerke, moje babe Olge, kod nas, na Senjaku. Naša kuća se nalazi do one Arčibalda Rajsa. Nasledio sam je i čuvam je i danas – kaže Đorđe Stojanac.

– Bilo je to još vreme De Gola. Krenuo sam sa dva drugara. Bili smo članovi studentskog orkestra, a ja sam svirao gitaru. Električni uređaji su u ono vreme bili misaona imenica.

Padne nam na pamet da zbog toga odemo u Pariz. I tako sam ostao. Imao sam afinitet, znao sam francuski još pre nego što sam krenuo u školu. U mojoj familiji svi su govorili francuski.

Pokušao je da se zaposli u svojoj struci, kao profesor fiskulture, ali nije mogao da radi u državnim školama, pa je s prijateljima krenuo na moleraj.

Radio je i kao fizioterapeut, taksista, ali se ponovo vratio krečenju. Osnovao je i svoju firmu devedesetih. U penziju je otišao pre deset godina i od tada je često na relaciji Srbija – Franucska.

FAMILIJA ZA PONOS

– Živojin Mišić je imao tri sina i tri kćeri. Najstarije dete je bila kćerka Eleonora, a posle nje su se rodili moja baka po majci Olga, pa sin Radovan, kćerka Anđelija, sinovi Aleksandar i Vojislav. Baka Olga je bila udata za Milana Milovanovića, našeg slikara impresionistu iz Kruševca, koji je završio tri akademije, u Parizu, Beču i Beogradu. Imali su dve kćerke, Veru, moju majku, i mlađu kćerku Nadeždu – s ponosom ističe porodično stablo naš sagovornik koji u Parizu iz prvog braka ima sina Nikolu, vojvodinog čukununuka.

Autor: G. Čvorović

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Živojin Mišić u razgovoru sa prestolonaslednikom uoči stvaranja Kraljevine SHS

Bitka u kojoj je Mišić izveo taktiku za udžbenike

Vojvoda Mišić bio protiv povlačenja srpske vojske preko Albanije