Исповест: Нису дочекали Светог Николу

Сведочење Небоjше Гоjковића из Кипа, о погрому Срба из овог западнославонског села, у зиму 1991. Ексхумиран и идентификован само Илиjа Даноjевић. Од осталих 18 jош ни трага

Небоjша Гоjковић / Фото:
Н. ФИФИЋ

Све је као што бива у српској, домаћинској кући која слави свог Светог Николу. Икона, свећа, славски колач, босиљак и тамјан. Али, ништа није исто. Од зиме 1991. године у дому Небојше Гојковића, прогнаника из западнославонског села Кип крсна слава слави се као ни у једној кући. Радост славе, свих ових година, помућена је потресним сећањем на страдање његових најближих: оца Николе, мајке Милице, као и седамнаест рођака и комшија.

Небојша Гојковић славу обележава у Параћину, где је са породицом нашао уточиште и спас, пре двадесет једну годину.

– Уместо радости, данас осећам немерљиву тугу због страдања најдражих. Да барем знам где су им кости да их пренесем и достојно сахраним. Иста је патња и других потомака деветнаест страдалника из Кипа, који осим Илије Данојевића још нису ни ексхумирани, па не могу да буду ни идентификовани. Траже од нас, кобајаги, ДНК налазе, али никаквог одговора – прича Небојша. – То нас убија, а животима су платили жељу да остану на свом, на нашем кућном прагу, у нади да ће зло брзо проћи, а ми се вратити. Томе су се надали и моја супруга и деца, па су у збег према шумама Папука понели само најосновније.

НОВИ ЖИВОТ

Небојша Гојковић каже да се у Параћину скућио, али да је у ослобађању траума и стресова његове породице, деце понајвише, помогла породица Драгана Којића из овог града. – Овај племенити човек ми је нашао посао, помогао да се наша деца која нису добро знала ни ћирилицу, адаптирају. А треба савладати градиво. Наши Којићи позову школу, замоле наставнике… „Имајте разумевања, то су деца добрих људи“. Захваљујући њима наша деца су данас своји људи, а ми у свом дому.

Док окреће колач, у мислима му је страшна судбина родитеља. Рођака и комшија. Деветнаест их је страдало у новембру 1991. Сви су одведени од својих кућа, у зору, и уморени у Марину Селу, у Пакрачкој пољани, у западној Славонији.

Погром је почео 12. новембра. Тога дана Мерчепови војници затекли су тројицу Срба како копају склониште за народ. Искуство из претходног рата било им је опомена да се припреме на најгоре. Био је то повод да их оптуже да копају – ров! Уследила је, после три дана, хајка на село. Тражило се оружје, или је то био изговор. И ко год је од Срба затечен код куће, одведен је. Последња станица – Марино Село, Пакрачка пољана.

Небојша Гојковић наводи:

– Покупили су људе. Утоварили у камион који је возио комшија Мирослав Маћек. Сироче, кога су отхраниле српске породице у Кипу. Није било године да он не буде гост на славама неког од тих породица… А Марјан Шега, исто наш комшија, показивао је где, ови што су дошли да хапсе и одводе, треба да уђу. У чију кућу.

Одвели су Мерчеповци тог јутра, 15. новембра, мог оца Николу, наше рођаке Филипа и Мију Гојковића, Илију и Димитрија Данојевића, Јову Симе Поповића, Јову Теје Поповића, Мију и Јову Крајиновића (оца и сина), Петра Науковића и Звонка Бунчића. Нико се није вратио, а о злочину у Марину Селу се дуго ћутало.

Нас су наши родитељи тешили и уверавали да им се ништа не може догодити лоше – сећа се Небојша.- Говорили су: са комшијама смо увек лепо живели, заједно и на славама и на рођенданима.

После сазнања да му је одведен и убијен отац Никола, Небојша Гојковић се суочио са још једном, страшнијом вешћу.

– Убрзо после страдања оца, моју мајку Милицу запалили су на тавану стаје, на сену (показује снимке угљенисаног тела мајке), али то није била и прва њена смрт. Доживео сам нову, када су после обдукције, у налазима, доставили да је реч о остацима тела животињског порекла, да би се касније та страшна инсинуација донекле исправила: „реч је о спаљеним остацима НН лица“. Како год, ране су у мени непреболне. И ја док живим трагаћу за починиоцима и тражити да их стигне заслужена казна, јер ни време, ни било какве нагодбе и погодбе које су у међувремену постигнуте, не могу да у заборав потисну страдање Срба из Кипа. Пред нама су, посебно у овом дану, наши страдалници. Нјихове муке. Безимени гробови. И наша туга за отетим завичајем и успоменама.

Аутор: М. МАРКОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. децембра 2012. године.