Ironija haške sudbine

Imajući u vidu da do sada nijedan zločin na teritoriji Hrvatske
nije kvalifikovan kao zločin genocida, niti je međunarodni krivični
tribunal ijedno lice, po individualnoj odgovornosti, i na jednoj i na
drugoj strani, optužio za takav zločin, može se očekivati neuspešnost
tužbe Hrvatske i protivtužbe Srbije pred Međunarodnim sudom pravde.

To ne znači da sud ne može i drugačije da odluči. Ovo kažem s obzirom
na date kvalifikacije zločina genocida u dosadašnjoj praksi Međunarodnog
krivičnog tribunala i Međunarodnog suda pravde, gde je data prednost
širem tumačenju odredaba iz definicije zločina genocida (izmeštenost i
proterivanje stanovništva, etničko čišćenje i genocid, zločini protiv
ratnih zarobljenika i genocid itd.), što proširuje tumačenje zločina
genocida po Konvenciji od 1948. godine. Zločini etničkog čišćenja u
operaciji ,,Oluja”, kao i u ,,Bljesku”, imaju, zbog svoje masovnosti,
metoda kako su vršeni i jasno izražene namere, izvesne elemente zločina genocida inkriminisane odredbama pomenute konvencije o genocidu.

Oni se nastavljaju i ponavljaju, to jest imaju osnovu i sličnost sa
zločinima počinjenim protiv srpskog naroda u vreme NDH. Nažalost, zločini
iz 1941–1945. u Jasenovcu i drugim stratištima nisu međunarodnopravno
odgovarajuće procesuirani u Nirnbergu 1946. i kasnije. Ironija je
sudbine za ratne generacije iz Drugog svetskog rata da dožive da
Hrvatska tuži Srbiju za genocid. Suviše ima, na štetu Srbije,
jednostranih odluka i stavova međunarodnih organa i drugih država,
izjava u medijima o ratnim zločinima i odgovornosti u oružanim sukobima
na tlu Jugoslavije. Primenjivani su različiti standardi u istovetnim
situacijama. U interesu je budućih generacija da se registruju sva
nepočinstva učinjena na obema stranama i dobiju odgovarajuću sudsku
ocenu.

Ne delim u potpunosti mišljenje profesora Tibora Varadija o umanjenom
značaju za ishod spora uključivanje u protivtužbu zločina genocida nad
srpskim narodom u vreme ,,Nezavisne Države Hrvatske” 1941–1945 (jednog
od najvećih zločina genocida u istoriji prošlog stoleća, pored onih nad
Jermenima u Prvom i Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu. Ne
poričem neretroaktivnost primene Konvencije o genocidu od 1948. godine i
omeđen predmet suđenja za period 1991–1995. Ipak, bliži sam onim
mišljenjima koja ovaj spor stavljaju u širi kontekst. Neka veza u
događajima između 1941–1945 i 1991–1995. postoji.

Kao što treba imati u vidu i to da je Hrvatska podnela tužbu
Međunarodnom sudu pravde protiv SR Jugoslavije 2. jula 1999, što je, po
mom mišljenju, bio vid pritiska u vreme vođenja postupka po tužbi SRJ
protiv deset, to jest osam država NATO za oružanu agresiju od 24. marta
do 10. juna iste godine. Norme se moraju poštovati, ali se i život koji
ih je proizveo ne može zanemarivati. Takođe,nisam saglasan sa procenom
da se svrha ovog suđenja iscrpla time što ,,nijedan od aktera iz onog
vremena nije na sceni”, ili pak da ne treba otvarati ,,stare istorijske
rane” (Ajvor Roberts, ,,Politika”, 1. decembar 2013). S tim u vezi
podsećam da su SAD posle Drugog svetskog rata godinama oklevale da
jugoslovenskim vlastima izruče ustaškog ministra unutrašnjih poslova NDH
na osnovu Konvencije o izručenju krivaca, zaključene između SAD i
Kraljevine Srbije 1903. Izručen je u poslednji čas, potpuno senilan i
fizički nesposoban za suđenje.

Napominjem, na kraju, i to da stranke u sporu mogu u bilo kom trenutku
do izricanja presude da se sporazumeju i obustave postupak započet pred
sudom 4. marta 2014. (član 88 pravilnika suda).

Piše: Profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu BU, u penziji, Stevan Đorđević

Izvor: Politika