Иронија хашке судбине

Имаjући у виду да до сада ниjедан злочин на териториjи Хрватске
ниjе квалификован као злочин геноцида, нити jе међународни кривични
трибунал иjедно лице, по индивидуалноj одговорности, и на jедноj и на
другоj страни, оптужио за такав злочин, може се очекивати неуспешност
тужбе Хрватске и противтужбе Србиjе пред Међународним судом правде.

То не значи да суд не може и другачиjе да одлучи. Ово кажем с обзиром
на дате квалификациjе злочина геноцида у досадашњоj пракси Међународног
кривичног трибунала и Међународног суда правде, где jе дата предност
ширем тумачењу одредаба из дефинициjе злочина геноцида (измештеност и
протеривање становништва, етничко чишћење и геноцид, злочини против
ратних заробљеника и геноцид итд.), што прошируjе тумачење злочина
геноцида по Конвенциjи од 1948. године. Злочини етничког чишћења у
операциjи ,,Олуjа”, као и у ,,Бљеску”, имаjу, због своjе масовности,
метода како су вршени и jасно изражене намере, извесне елементе злочина геноцида инкриминисане одредбама поменуте конвенциjе о геноциду.

Они се настављаjу и понављаjу, то jест имаjу основу и сличност са
злочинима почињеним против српског народа у време НДХ. Нажалост, злочини
из 1941–1945. у Јасеновцу и другим стратиштима нису међународноправно
одговараjуће процесуирани у Нирнбергу 1946. и касниjе. Ирониjа jе
судбине за ратне генерациjе из Другог светског рата да доживе да
Хрватска тужи Србиjу за геноцид. Сувише има, на штету Србиjе,
jедностраних одлука и ставова међународних органа и других држава,
изjава у медиjима о ратним злочинима и одговорности у оружаним сукобима
на тлу Југославиjе. Примењивани су различити стандарди у истоветним
ситуациjама. У интересу jе будућих генерациjа да се региструjу сва
непочинства учињена на обема странама и добиjу одговараjућу судску
оцену.

Не делим у потпуности мишљење професора Тибора Варадиjа о умањеном
значаjу за исход спора укључивање у противтужбу злочина геноцида над
српским народом у време ,,Независне Државе Хрватске” 1941–1945 (jедног
од наjвећих злочина геноцида у историjи прошлог столећа, поред оних над
Јерменима у Првом и Јевреjима и Ромима у Другом светском рату. Не
поричем неретроактивност примене Конвенциjе о геноциду од 1948. године и
омеђен предмет суђења за период 1991–1995. Ипак, ближи сам оним
мишљењима коjа оваj спор стављаjу у шири контекст. Нека веза у
догађаjима између 1941–1945 и 1991–1995. постоjи.

Као што треба имати у виду и то да jе Хрватска поднела тужбу
Међународном суду правде против СР Југославиjе 2. jула 1999, што jе, по
мом мишљењу, био вид притиска у време вођења поступка по тужби СРЈ
против десет, то jест осам држава НАТО за оружану агресиjу од 24. марта
до 10. jуна исте године. Норме се мораjу поштовати, али се и живот коjи
их jе произвео не може занемаривати. Такође,нисам сагласан са проценом
да се сврха овог суђења исцрпла тиме што ,,ниjедан од актера из оног
времена ниjе на сцени”, или пак да не треба отварати ,,старе историjске
ране” (Аjвор Робертс, ,,Политика”, 1. децембар 2013). С тим у вези
подсећам да су САД после Другог светског рата годинама оклевале да
jугословенским властима изруче усташког министра унутрашњих послова НДХ
на основу Конвенциjе о изручењу криваца, закључене између САД и
Краљевине Србиjе 1903. Изручен jе у последњи час, потпуно сенилан и
физички неспособан за суђење.

Напомињем, на краjу, и то да странке у спору могу у било ком тренутку
до изрицања пресуде да се споразумеjу и обуставе поступак започет пред
судом 4. марта 2014. (члан 88 правилника суда).

Пише: Професор међународног права и међународних односа на Правном факултету БУ, у пензиjи, Стеван Ђорђевић

Извор: Политика