Улога Меморандума САНУ у српско-хрватским односима

Има ли код Првог Србина осећања кривице због учешћа његовог оца у доношењу документа који је на савршен начин осликао стање у Југославији 1986. године и колико то евентуално осећање утиче на данашњу службену политику Србије према Хрватској

Ако ме памћење добро служи било је то првих дана априла 1990. године. Националне страсти у Хрватској бујале су што отворено што испод жита, предизборна кампања за прве вишестраначке изборе (30. маја) разбуктавала се и стварала оквире из којих ће, већ средином лета те године, Хрвати и Срби изаћи дубоко подељени. Дух ендехазије и усташтва појављивао се на различитим местима и формама широм Хрватске.
Једног од тих, рекох, априлских дана седео сам у ресторану „Корнати“, у центру Загреба, у друштву где смо били пола-пола; двојица Хрвата, од којих је један универзитетски професор, Шегвић, ако се не варам, а на мојој страни, само у националном смислу, био је један загребачки Србин, пореклом из Далмације. Теме разговора, наравно, политичке: Хоће ли се Југославија распасти, има ли Хрватска право на самосталност, због чега су Срби уплашени, шта то ради Милошевић…?

ПРАВО НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ

Пре тога објавио сам у „НИН-у“ текст (најављен на насловној страни као тема броја) чија се суштина сводила на констатацију да ће се, у случају победе ХДЗ-а на предстојећим изборима, на простору Хрватске, где су Срби у већини, родити држава под именом Крајина. Тај текст био је повод окупљања у „Корнатима“ пошто је професор Шегвић, заиста нисам сигуран да ли се тако презивао, иначе познаник Србина из Далмације, тражио да се нађе и поразговара са човеком који спомиње некакву државу Крајину.
Хрвати започну разговор све нешто у рукавицама; те демократија, те европске интеграције, па право народа на самоопредељење…Србин из Далмације, бежећи од отвореног изјашњавања на чијој је страни, причу пребацује на неопходност суживота два народа. После другог пића један од оне двојице Хрвата убаци у причу Меморандум САНУ као, веровао је, кључни аргумент да је Србија крива за политичку кризу, да српски академици стоје иза Милошевића у пројекту „Велика Србија“ и да је све то у Меморандуму.
Питам, јесте ли ви читали Меморандум? Он се нешто мешкољи, као, зна он добро шта тамо пише, „то сви знају, објављено је у новинама“…и таман када је био зрео да призна да текст Меморандума никада није ни видео, огласи се онај професор: Ја сам читао Меморандум. И шта је тамо спорно, шта није тачно? -питам.
Углавном је све тачно, одговара Шегвић, на запрепашћење оног који је управо заћутао. А где је онда проблем, професоре-рекох. Проблем је младићу (тада сам имао 32 године, а он близу 60) што српски академици не схватају да заједничка држава звана Југославија може да постоји само у оном облику који се њима не свиђа и критикују га.
Ту се мој Србин, пореклом из Далмације, пресели на страну Хрвата и почне да критикује Меморандум, на тези да је тај документ у неким елементима рационалан али се, у оном делу где се спомиње Хрватска и Срби у Хрватској, предубоко иде у прошлост а то, био је резолутан мој сународник, добра донети неће.

УСТАШКИ НАСТРОЈЕНИ

Од тада је ево прошло двадесет година. Не знам где су ти људи данас, јесу ли живи, али знам да ниједан Хрват, од Туђмана до Пуховског, за све ово време, у свакој причи о распаду бивше заједничке државе није пропустио да спомене Меморандум САНУ. То је опште место, питање на којем међу Хрватима – били они социјалисти, либерали, усташки настројени – нема разилажења, супротног мишљења.
За време овогодишњих новембарских сећања на пад Вуковара у том граду, у Загребу, Сплиту, Осијеку, оглашавали су се разни типови; од драговољаца, преко аналитичара, новинара, министара, па све до Јадранке Косор и Иве Јосиповића. Нико од њих није пропустио да спомене две у Хрватској неупитне поставке: Меморандум САНУ и агресију на Хрватску. То су догме у које се не дира. О овоме у Хрватској нема расправе; „Меморандум је припремио распад Југославије, а Србија је напала Хрватску, сходно плану изнетом у Меморандуму“.
Меморандум САНУ (написан 1986. године, никада није постао службени документ Академије) најпре су оцрнили Срби, српски комунисти у Београду, тражећи обрачун са академицима, ауторима текста. То за српске комунисте није изненађење, њима је увек приоритет борба против свега што има српски предзнак и призвук, али да то овога пута ипак оставимо по страни и подсетимо се шта то пише у Меморандуму САНУ, што је тада било и данас је болно за хрватску политику.
Пре свега аутори Меморандума констатују да је према попису из 1948. године у Хрватској живело 543.795 Срба, или 14, 48 одсто. На попису 1981. године њихов број се смањио на 531.502. Шта се то догодило да у мирнодопско време, када је Југославија бележила снажан економски раст и развој, опадне број Срба у Хрватској? Аутори Меморандума као разлог спомињу неразвијеност подручја Лике, Кордуна и Баније, на којима су Срби апсолутна већина, а скоро да и нема значајнијих улагања државе, што за последицу има миграцију Срба према Србији. Додаје се да су у другим деловима Хрватске, где су мањинска популација, Срби изложени асимилацији која се проводи рафинирано и врло делотворно.
Томе је, каже се у Меморандуму, претходила административна забрана свих српских удружења и културних установа у Хрватској, са богатом традицијом из времена Аустро-Угарске и међуратне Југославије.
У Народноослободилачкој борби – стоји даље у Меморандуму – и непосредно по њеном окончању, национални живот Срба у Хрватској интензивно се развијао у посебним политичким, културним и образовним институцијама. Тако је одлуком Извршног одбора ЗАВНОХ-а, од 10. новембра 1943. године најпре основан, а 12. јануара 1944. године у ослобођеном Оточцу и конституисан Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а као национално и политичко водство српског народа у Хрватској. По окончању рата, на иницијативу Српског клуба, 30. септембра 1945. године, у Загребу је одржан Први конгрес Срба у Хрватској, на којем је преко 30.000 учесника образовало Главни одбор Срба у Хрватској као „широку политичку организацију јединственог српског народа у Хрватској“- стоји у Меморандуму.

СРАМНО ЋУТАЊЕ

На основама ових политичких тела Срби у Хрватској крећу у процес оснивања културних установа и утврђивања праваца националне просвете. На рушевинама глинске цркве, у којој је извршен страшни усташки покољ Срба са Баније и Кордуна, основано је Српско пјевачко друштво „Обилић“, а већ следећег месеца, 18. новембра, опет у Глини Српско културно друштво „Просвјета“. То друштво имало је своју штампарију, издавачку делатност, велику распрострањеност и огроман утицај међу Србима.
Почетком јануара 1948. године у Загребу је основана Централна српска библиотека и Музеј Срба у Хрватској. За време рата покренута „Српска ријеч“, штампана на ћирилици, наставила је у мирнодопским околностима да излази под именом „Просвјета“. Одмах после рата НОП је српској деци у школама обезбедио ћирилични буквар, а Председништво ЗАВНОХ-а, одлуком од 18. јула 1944. године, гарантовало је равноправност ћирилице и латинице, уз првенство ћирилице у школама са српском већином.
Све ово, треба ли уопште подсећати, Срби у Хрватској нису добили на поклон већ су то платили великом, огромном ценом, кроз свој допринос антифашистичкој борби на просторима Хрватске, где су били неупоредива већина у односу на Хрвате. Да не спомињемо страшне погроме Срба од стране усташке државе Хрватске.
И онда се догађа нешто што ни до данашњега дана, у технологији процеса није у потпуности објашњено, мада још има живих актера тих догађања као што је, на пример, Душан Драгосавац. Дакле, за само десетак година, одлукама надлежних органа Хрватске, све споменуте установе укинуте су и забрањене. Последње је забрањено Српско културно друштво „Просвјета“, одлуком републичке службе унутрашњих послова Хрватске од 23. маја 1980. године.
Србима би, бар данас, после свега кроз шта су прошли, требало да буде јасно да је тих педесетих година у Загребу припремана дезинтеграција Југославије, о чему је моја маленкост писала у „Печату“, средином ове године.
Зато је разумљиво што и данас службени и неслужбени Загреб шкрипи зубима на свако спомињање Меморандума САНУ, текста од капиталног значаја, материјала где је на бриљантан начин постављена дијагноза тадашњег стања у Југославији, са антиципирањем догађаја пред нама.
Није то био никакав план „Велике Србије“, нити српска претња, не, ту се радило о првом, свакако храбром покушају описивања околности у држави која је, управо због тих околности, срљала у пропаст.
Има ли председник Србије Борис Тадић лични проблем са Меморандумом? Да ли се Борис према Хрватској понаша овако како се понаша због, претпоставимо, гриже савести јер је његов отац Љубомир Тадић један од твораца Меморандума? Да будем крајње отворен, мисли ли Борис Тадић о Меморандуму САНУ из 1986. године исто што и Хрвати?
Ту се, опет, по ко зна који пут у овом серијалу „Печата“ враћамо на питање свих питања: Ко је крив за распад Југославије и грађански рат у њој? Или, да ли је дошло време за потпуну рехабилитацију Меморандума и прекид сада већ срамног двадесетогодишњег ћутања Српске академије наука и уметности.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић