Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Јосип Броз Тито jе уз помоћ наjутицаjниjих словеначких и хрватских комуниста намерно радио на рушењу СФРЈ и стварању независних република jош од почетка шездесетих година прошлог века, пишу хрватски медиjи, а преноси ‘Прес’.
‘Јутарњи лист“ jе као главну тему изнео тврдње из наjновиjе књиге наjпознатиjег хрватског историчара Душана Биланџића, где се по први пут у Хрватскоj не говори о концепту СФРЈ као о ‘великосрпском проjекту“, већ као о идеjи коjа jе имала за циљ да се границе на овом простору искроjе баш онако како jе замишљено у Јаjцу 1943. године на чувеном заседању АВНОЈ-а. Што значи, како пише лист, директно против интереса српског народа.
Сметали му Свети Сава и ћирилица: Јосип Броз Тито
Биланџић у својим открићима наводи да је Тито још 1962. схватио да Југославија као концепт не може да опстане и да је са два своја најближа сарадника, Словенцем Едвардом Кардељом и Хрватом Владимиром Бакарићем усмеравао Југославију према распаду – када то буду допустиле међународне околности.
Ова идеја је преточена у Устав СФРЈ из 1974. године, где је прецизирано да југословенске републике имају право на самоодређење до отцепљења. Бадинтерова комисија је почетком деведесетих година на основу тог устава
Распадање СФРЈ почело још 60-их година
Мома Павловић, директор Института за савремену историју, слаже се да је сада већ неспорна историјска чињеница да је распарчавање Југославије почело раних шездесетих година. Он Тита у томе види као човека који се задовољавао доживотном позицијом народног вође, али и подсећа да је основа комунистичког концепта Југославије антисрпска. – Треба разликовати позицију државе, партије и личност вође у тадашњој Југославији. Расправе које су вођене почетком шездесетих у врху југословенске државе, о којима говори Биланџић, показују да је Тито размишљао шта ће бити са земљом после њега и очигледно се одлучио да иза себе остави изворни комунситички концепт Југославије као скуп независних држава заснованих на антисрпској идеолошкој основи која гласи: „Када се сви други намире, оно што остане, то је Србија“. Та Титова теза је добила отелотворење током деведесетих година – закључује Павловић.
утврдила да југословенске републике имају право на међународно признање – без промене авнојевских граница.
Душан Биланџић је објавио тајне записнике са седнице Извршног комитета ЦК СКЈ од 15. до 17. марта 1962, чији повод је била вишегодишња блокада функционисања савезне владе. Тито је тада пред највишим државним врхом поставио питање одрживости Југославије као државе речима: “Човек се пита – па добро, је ли та наша земља кадра да се још држи док се не распаднемо. Поставља се питање да ли је та заједница зрела за живот или није…“
На тој седници сукобили су се концепт очувања јединствене Југославије који је заступао први српски комуниста Александар Ранковић, и концепт лаганог расформирања државе који је заступао Кардељ. Перо Симић, аутор књиге „Тито – тајна века“, каже да је 1962. Тито последњи пут званично подржао идеју целовите Југославије, али да је од тада “кренуо у другом правцу“.
– Он је тада декларативно подржао Ранковића. Али, Кардељ и Бакарић тада почињу да развијају своје амбиције које су несметано могле да се спроводе од 1966. и пада Александра Ранковића. Брионски пленум је у ствари значио и крај идеје о јединственој Југославији – каже Симић.
Јосип Броз је тада дефинитивно препустио да државу воде они којима није интерес њен опстанак. Како каже Симић, утицај Кардеља и Бакарића на уставно обликовање државе био је све већи. Тито им је поверио тај посао док се он посвећивао остваривању својих мегаломанских амбиција у светској политици.
– Кардељ је 1937. био творац програма “словеначко национално питање“, којим је Словенију предвидео као независну државу. Он је тај свој програм суштински реализовао Уставом из 1974. године, којим Југославија више не постоји. Хрвати и Словенци су у Југославију унели идеју о својим самосталним државама. Они се никада нису одрекли те идеје. Није случајно што је Кардељ Добрици Ћосићу 1958. године говорио да је Југославија за Словенце транзитна станица – каже Симић.
Сметали му Свети Сава и ћирилица
Тито је на седници Извршног комитета ЦК из 1962. као илустрацију нефукнкционалности Југославије навео полемику Добрице Ћосића и Словенца Душана Пирјевца, у којој Ћосић Словенца назива словеначким сепаратистом, а он Ћосића идеологом великодржавног централизма. – Тито наводи да у Београду кружи некакав манифест с паролом „спасавајмо ћирилицу испред опасности латинице“, глорификује се све из прошлости, па наводи како се чак и свеци проглашавају претечама социјализма, што се односило на Светог Саву – бележи Биланџић.
Наш саговорник истиче да су Тита касније многи “бранили“ од одговорности за Устав из 1974, са тезом да је Тито у последњем разговору са својим генералима рекао да је био насамарен и да је он против тог устава.
– Наводно је Тито говорио да је видео да то води распаду Југославије. Тај устав није могао да буде донесен без његовог парафа. Тито није желео да руши Југославију за свог живота, јер му је она гарантовала снажну позицију у светској политици. Наравно да није имао илузије да то неће вечно трајати. Тито је “де факто“ био гробар своје државе – каже Симић.
Извор: VESTI ONLINE
