Срби и Хрвати таоци прошлости

Нико никада ниjе обjаснио зашто партизанске jединице никада нису ни покушале да ослободе логор Јасеновац

Холокауст остаjе централни елеменат новиjе немачке историjе и jевреjског идентитета. Немци и Јевреjи у целом свету холокаустом су међусобно нераскидиво повезани. Је ли Немцима и Јевреjима то заjедништво довољно и за будућност заjедничког настоjања да се прошлост више никада не понови? Могу ли Срби и Хрвати функционисати на сличан начин, при чему не мислим да су Хрвати Немци, а Срби Јевреjи. Иако су Срби jедини народ, уз Јевреjе и Роме, коjи jе у Другом светском рату био жртва геноцида. Нико нема право ни морални ауторитет да коначно подвуче црту испод сваког разрачунавања са прошлошћу, jер jош увек има преживелих, осим тога прошлост се не може само тако избрисати. А са том прошлошћу се морамо суочити управо због будућности. Због будућих генерациjа. Нико не може побећи од истине, геноцид не можете да држите у кавезу, то питање ће се стално враћати у овом или оном облику, ако се све то jедном за свагда не рашчисти. Но, ако се истина криjе, сви смо таоци прошлости.

Дакле, Јасеновац jе ових дана опет узбуркао српско-хрватске односе, па и jавност у две државе. Неки свештеник и „историчар” у Хрватскоj изjавио jе то што jе изjавио, и кренула jе нова лавина лицитациjа око укупног броjа убиjених Срба у Јасеновцу. Овом приликом не бих о броjевима, чињеница jесте да jе логор Јасеновац био наjстрашниjи логор смрти у Европи током Другог светског рата, jер су у Јасеновцу живи људи спаљивани у Пицилиjевим пећима. Немци су Јевреjе прво убиjали гасом, па онда спаљивали. Ниjе спорно да jе у Јасеновцу било наjвише убиjених Срба, па Јевреjа, па Рома, па Хрвата комуниста, па и мањи броj Словенаца jугословенски ориjентисаних. И ниjе спорно да jе политички врх бивше Југославиjе намерно, у име братства и jединства, Јасеновац стављао у „други план”, а величале се Сутjеска, Неретва, Кадињача. При том ћу се jа увек клањати и хероjима Сутjеске, Неретве, Козаре, Кадињаче, Игмана, Похорjа…

Али jе и истина да су ретки били наjвиши jугословенски партиjски и државни функционери коjи су посетили или посећивали Јасеновац. Маршал Тито никада ниjе обишао простор логора Јасеновац. Та се тема избегавала у jавности, ниjе било ни научних скупова о тоj фабрици смрти. Нико никада ниjе обjаснио зашто партизанске jединице никада нису ни покушале да ослободе логор Јасеновац, зашто jе логор функционисао све до маjа 1945. године. Да ли се та фабрика смрти могла зауставити много раниjе? Једном сам читао неко обjашњење jедног нашег високог партизанског функционера како jе логор био смештен на изузетно незгодном терену између реке Саве и железничке пруге Београд–Загреб, по коjоj су стално ишли немачки и усташки оклопни возови и да би ослобађање логора изазвало велике жртве међу партизанима. Не знам колико такво обjашњење има аргументациjу у тадашњим приликама, тек код Срба jе остала сумња да неко из хрватског тадашњег партизанског покрета и ниjе био превише заокупљен могућом акциjом ослобађања логора Јасеновац. После jе дошло ослобођење и краj Другог светског рата, братство и jединство наших народа и народности, време када су се Срби међусобно љубили само два пута. Да се не разликуjу од других. Имам jедну фотографиjу из 1960. године, фотографиjу чиjу сам копиjу дао музеjу логора Јасеновац и коjа jе заведена у збирци спомен подручjа Јасеновац од 11. августа 2009. На фотографиjи jа као дечак седим на обичноj хумци на коjоj су венци и обична дрвена табла у облику људске фигуре са петокраком звездом на врху. На табли пише да jе то подигао месни антифашистички одбор села Јасеновац у знак сећања на 700.000 убиjених људи. И ништа више. Ни 15 година после краjа Другог светског рата нико ниjе хтео да се позабави наjстрашниjим логором из тог времена.

Ако су то избегавали хрватски политичари из бивше СФРЈ, ако су званичне посете Јасеновцу, па и на годишњицу пробоjа из логора, биле врло ретке, где су били тадашњи политичари из Србиjе, из Београда? Је ли то наjвећи грех некадашњих комуниста од Триглава до Вардара? Како то да се са доласком демократиjе на просторе Србиjе ништа ниjе променило у третману Јасеновца у српскоj политичкоj jавности, или елити. Ако комунистима можемо да пребацимо своjевремено ћутање око Јасеновца, шта рећи за наше демократе после 2000. године? Или су они само деца комунизма?

Где jе излаз из прошлости за Србе и Хрвате? Срби не би требало да унедоглед Хрватима затежу моралну омчу око врата због догађаjа из Другог светског рата. У хрватским школама историjа, или повиjест, требало би да почне са Грцима и Римљанима, а не са „великосрпском агресиjом”, jер Срби не би смели да буду први зли људи са коjима се хрватска деца сусрећу на часу повиjести. Јер то онда рађа осећање моралне надмоћи, што ниjе реално и ниjе добро за будућност. Пошто, када већ спомињем агресиjу, свака држава коjа jе 1999. дала своj ваздушни простор НАТО-у за бомбардовање СР Југославиjе 1999. jесте по међународном праву учесник агресиjе на СРЈ, па тако и Хрватска. Пошто употребу силе тада ниjе одобрио Савет безбедности УН. О томе како jе и зашто почео рат 1991. могло би се расправљати из више углова.

Грађански рат никоме не доноси победу, у њему поражени пуцаjу на поражене. А мржња и даље постоjи и постаjе сама себи циљ. Време jе да младе генерациjе Срба и Хрвата то коначно превазиђу.

Мирослав Лазански

Извор: ПОЛИТИКА