Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србиjе
1937. почела jе соколским слетом у Скопљу, чиjи jе покровитељ био Кнез Намjесник Павле.  У прогласу слетског одбора истиче се : „Риjетко коjе мjесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад ниjе гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцjене творевине
Немањића…“.

Прослава ослобођења траjала jе три дана, а завршила се поворком
кроз Скопље, дугом три километра.(1) На V покраjинском слету у Скопљу учествовали су
соколи из целе Југославиjе. Наjвеће заслуге за успех слета имао jе Велимир
Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (2)

Краjем октобра 1937. одржане су прославе Кумановске побjеде и ослобођења
Скопља. Лист Срба католика „Дубровник” од 23 октобра
1937. подсетио jе да jе тог дана и наредног (23 и 24) 25-годишњица  битке на Куманову. Подсетио jе да jе 90.000
српских бораца извоjевало победу одлучну за исход целог рата на
македонско-косовском боjишту. Командант I српске армиjе био jе престолонаследник
Александар.  Лист „Дубровник” истакао jе значаj те победе за Приморjе : „Кумановска побjеда силно jе била одjекнула и све нас испунила чврстом
надом ослобођења од мрске туђинске власти, те и уjедињења са нашим славним  Пиjемонтом хероjском Србиjом. Сад нам обнавља
успомену оне големе радости и одушевљења коjе jе онако силно било обузело у оно
доба Дубровчане, а коjе сада испуња срца наjдубљим поштовањем и захвалношћу
прерано отргнутоj наjвећоj нашоj узданици, непрежаљеном Витешком Краљу нашем
Александру I Уjединитељу. … те и сачувати прекрваву нашу течевину од свих унутрашњих
и вањских душмана и злотвора !”(3)

Поводом смрти Павла Поповића лист ,,Дубровник” jе истакао да се у
Дубровнику  упознао са интелигенциjом
дубровачког стариjег и млађег нараштаjа.
У своjим сjећањима у листу ,,Дубровнику” В. М. Вукмировић jе истакао :
,,Давно, jош пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посjету
многи угледни Србиjанци. Ми, ондашњи дjечаци, у њима смо гледали Србиjу Краља
Петра, коjа има да поведе крваво коло ослобођења. … Међутим Павле ниjе
долазио у Дубровник jедино због нашег Архива. … Долазио jе он к нама и тражио
живе људе. Дум Иван каноник Стоjановић, Фабрис, Пасарић, … Од млађих jе
двоjицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. … Када сам
му казао да сам дошао да наставим школовање на београдском универзитету, било
му jе риjетко мило:,,Нека и овдjе код нас неко буде из дубровачке гимназиjе”!
… Наиме београдски универзитет jе већ био прикупио доста велики броj
Сриjемаца, Личана, Босанаца и Херцеговаца, а да и не помињем доста jаке групе
оних коjи су долазили из Старе Србиjе и Маћедониjе”. Студент Влад. М.
Вукмировић jе на препоруку Ђилда Јоба и Јовице Перовића приман у Народноj
Одбрани  са наjвећим повjерењем.  У своjим сjећањима обjављеним у листу
,,Дубровник” В. М. Вукмировић jе истакао : ,,Долазе људи из свих краjева
данашње Југославиjе на виjећање, савjетовање. Курири, нарочито из jужних
краjева, долазе и одлазе. Капетани Милан Васић и Милан Прибићевић врше
даноноћно дужност секретара. Потребно jе свакога примити. … Као и све раниjе,
и ову сам одлуку донио брзо. … И за то jеднога дана саопштим капетану Васићу
да сам мишљења да би било потрбно да и jа напустим Београд и да се пребацим у
Стару Србиjу, пошто бих, приjе тога свршио потребни курс ,,баратања оружjем” у
Врањи”. Вукмировић jе хтео да се поздрави са своjим професором Павлом
Поповићем. О том разговору : ,,Нимало се ниjе зачудио када сам му казао гдjе
идем. ,,Знам, казао ми jе том приликом, ако скоро не кренемо доље, пола ће нам
универзитета опустjети!”.(4)

У листу „Дубровник” Вукмировић jе писао о прослави:
„Тако jутрос, када сам из царског Скопља преко Куманова стигао на Сртевицу да
обиђем гробове мртвих другова и да им са сродницима запалим воштаницу сjећања,
…као да сам их jуче посљедни пут био посjетио, док jе међутим пуних двадесет
и пет година од дана када смо баш ту сачекали били напад Кара-Саид пашиних
армиjа, тукли их и потукли. … на Сртевици, гдjе jе легендарни Воjвода Вук са
своjим, неумрлим у слави, четницима сачекивао нападе турских табора и сам
прелазио у напад, без предаха 36 сати, … пjевале пjесму наше младости : „Крвав се барjак развио, Маћедониjо!” … велебни споменик коjег бивши
ратници подигоше мртвим друговима на Зебрњаку. …. Зебрњак и споменик на њему,
види се из даљине од неколико десетина километара.  Зебрњак већ jе сав прекриљен од народа. Сва
села кумановска и она из Скопске Црне Горе слегла су се jутрос ту. … „Здраво, живо !” — jедини jе поздрав jутрос.” (5)  Козjачки одред Воjина Поповића (воjвода
Вук)  jе у Кумановскоj битци на Сртевици
спречио обухват левог крила српске Прве армиjе и тиме обезбедио успех
операциjе. Вукмировића jе рат 1912. затекао на терену. Његов одред jе формирао
претходницу Прве армиjе. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп,
прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албаниjу. Са своjим
одредом борио се  у Првом светском рату.
После Сувобора, при гоњењу аустриjских трупа, срео се са своjим професором
Павлом Поповићем коjи му jе рекао . ,,До виђења у Дубровнику, али овога
пута  сигурно.” (6)

Илустрациjа: Првои слет Српске Соколске Жупе у Дубровнику

Лист ,,Дубровник” пренео jе из Алманаха ,,Југославиjа” за 1939, у Чикагу
чланак В.М. Вукмировића тада савjетника Мин. Иностр. Послова, коjи као jедан од
наjмлађих четника суделовао четничком одреду Воjводе Вука. Описао jе узазак
четничке патроле у Охрид ноћу. Срели су се са општинским стражарима и
изљубили.Стражари су их повели код учитеља Тасића, првог председника ослобођене
охридске општине. Он их jе поздравио : ,,Не по шубарама, и по одиjелу и обући,
већ по брзометним вашим пушкама вас познаjем, браћо моjа, ослободиоци наши …
“. Док jе говорио истргао jе jедну пушку из руку наjближег четника и пољубио
jе. Позвао их jе у трпезариjу рекао домаћици : ,, … све што имаш, изнеси пред
госте, … коjе jе Марков Охрид пет стотина година чекао, да би их данас дочекао
!  — И воштаницу ону из Светог Наума,
што jе донесосмо, баш оне недjеље, када стиже виjест да су Краљеви Биjели
Орлови прешли границу, jер jе ово прва слободна Слава после Косова !”. У рану
зору стигао jе Воjвода Вук на челу одреда. (7)

Споменик на  Зебрњаку,
подигнут у спомен Кумановске
битке, саградио jе архитекта  Момир Коруновић а осликао
га jе сликар Живорад
Настасиjевић, члан Друштва уметника „Зограф“. Кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку било jе наjзначаjниjе Коруновићево дело.
Настасиjевић jе осликао фреске и на другим Коруновићевим грађевинама Мачковом камену, Спомен цркви у Крупњу и
Соколском дому „Матица“ у Београду.(8)

Лист „Дубровник”
пренео jе из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у
Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србиjе
сутрадан у Скопљу, била jе достоjан наставак оног духовног славља на Куманову.
Огромна jе то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са
дjецом на грудима, сокола, младих дjевоjака у народноj ношњи …”.(9)

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србиjе
1937. почела jе соколским  V покраjинским слетом у
Скопљу. На слету су учествовали соколи из целе Југославиjе. Лист Срба католика „Дубровник” истакао jе значаj Кумановске победе за Приморjе. Лист
,,Дубровник” пренео jе из Алманаха ,,Југославиjа” за 1939, у Чикагу чланак В.М.
Вукмировића из Дубровника, тада савjетника Мин. Иностр. Послова, коjи као jедан
од наjмлађих четника суделовао четничком одреду Воjводе Вука. Његов одред jе
формирао претходницу Прве армиjе. Водили су борбу на Куманову, први ушли у
Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албаниjу. Са
своjим одредом борио се  у Првом светском
рату. Споменик на  Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске
битке, саградио jе архитекта  Момир Коруновић.

Саша
Недељковић

члан Научног
друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене :

1.„Прослава
25-годишњице ослобођења Вардарске бановине”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937,
стр.3;

2. Душан Цветковић, „Соколи
и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 57;

3.„Сjетимо се”, „Дубровник”, бр. 39, 23 Октобар 1937, Дубровник,
стр.3;

4. ,,Жалост за пок. Проф. Павлом Поповићем”,  „Дубровник”,  Дубровник, 10 jуна 1939, бр. 23,стр. 4; В. М.
Вукмировић, ,,Сjећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник,
2 септембра 1939, стр. 3, 4;

5.Влад. М. Вукмировић:„На младом Нагоричану послиjе двадесетпет година”, „Дубровник”, бр. 43, 20 Новембар 1937, Дубровник, стр.2,3;

6.Удружење ратних
добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца, Београд, стр. 7; В.
М. Вукмировић, ,,Сjећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр.36, Дубровник, 9
септембра 1939, стр.3;

7.В.
М. Вукмировић, ,,Улазак прве српске патроле у Охрид дванаесте године”, бр. 4, „Дубровник”, Дубровник,
27 jануара 1939, стр. 3;

8.Зоран М. Јовановић, „Друштво
уметника Зограф“, Београд, 1998, стр.85;

9. „Прославе у Куманову и Скопљу”,„Дубровник”, бр. 43, 20 Новембар 1937, Дубровник,
стр.2;

Везане виjести:

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушаjима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославиjа у Дубровнику