Др Милош Ковић / историчар / – Пре него нас униште, прогласиће нас канибалима

Зашто се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткуjу злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуjа“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца?

Главни узрок ревизиjе српске историjе jе у жељи и намери да се пацификуjе и колонизуjе земља jедног непослушног народа, дуге историjе и снажних националних традициjа. Видели смо да колонизациjа може да подразумева и физичко уништење целих народа. Пре него што их уништите, прогласићете их канибалима и убицама. Зато се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткуjу злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуjа“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца“, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историjе на Филозофском факултету.

Да би оспорили Србиjу као ослободиоца у Првом светском рату, Берлин, Беч и муслиманско Сараjево Гаврила Принципа проглашаваjу за терористу, а Франца Фердинанда за невину жртву. Коме jе заправо на почетку 20. века требао Први светски рат?

Фриц Фишер jе утврдио да су рат хтели водећи представници немачких политичких, воjних, привредних и академских елита, jер су сматрали да реалан утицаj и моћ Немачке не одговараjу њеним воjним, економским и културним потенциjалима. Тражили су за Немачку, како су говорили, „место под сунцем“. Цар Вилхелм II и његови генерали, на челу са Фон Молткеом, знали су да су Француска и Русиjа брзо довршавале своjе воjне реформе и да ће за неколико година Немачка изгубити своjу воjну предност. Зато су, по Фишеру, 8. децембра 1912, поводом кризе настале због захтева Аустро-Угарске да се Србиjа повуче из северне Албаниjе, Вилхелм II и његови генерали одлучили да Аустро-Угарскоj пруже сву помоћ и да што пре крену у општи рат. Рачунали су, наравно, да ће Британиjа остати неутрална. У Сараjевском атентату видели су сjаjан изговор.

Фишер jе, међутим, потпуно се посветивши Немачкоj, потценио одговорност Аустро-Угарске. Од Хермана Канторовица и Луиђиjа Албертиниjа до Хjуа Строна, генерациjе истраживача уочиле су да jе Аустро-Угарска била та коjа jе Немачку свесно и плански увлачила у своj обрачун са Србиjом, са пуном свешћу да Русиjа, а уз њу и Француска, неће остати неутралне. Нека од наjбољих дела српске историографиjе посвећена су овоj теми. Поменимо само радове Владимира Ћоровића, Димитриjа Ђорђевића, Андреjа Митровића, Милорада Екмечића, Михаила Воjводића, Драгољуба Живоjиновића. Почевши од децембра 1907. Беч jе био одлучан у намери да, милом или силом, уништи Србиjу. Главни заговорник ратног обрачуна са Србиjом био jе Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба, потом министар спољних послова Лекса фон Ерентал и jедна група млађих чиновника у бечком Министарству спољних послова. Они су свесно радили на увлачењу Европе у општи рат. О томе постоjи огромна документациjа, коjу су, делом, обjавили сами Аустриjанци. Аустро-Угарска jе, захваљуjући подршци Немачке, била стекла навику да са Русиjом и Србиjом комуницира ултиматумима и да их сваком погодном приликом понижава, по цену европског рата  (1909, 1912, 1913). То што већ тих година ниjе дошло до рата у Бечу jе схваћено као пропуштена прилика. Зато су одлуку о рату против Србиjе, 28. jула 1914. ту сви дочекали са олакшањем и одушевљењем, од Фон Хецендорфа до Сигмунда Фроjда и млађаног Карла Попера. Чињеница jе да су савезници Немачке – Аустриjа, Хрватска, Мађарска, Бугарска – после пораза у два светска рата третирани као жртве, а не као саборци Немаца. Због тога су, за разлику од Немаца, избегли репресалиjе, кривицу и одговорност. Хитлер ипак ниjе био Прус; он и Павелић су рођени и сазрели у Аустро-Угарскоj; Аустриjанци су, у инат целом свету, изабрали Курта Валдхаjма за председника (1986); сетимо се уиграности и слоге Алоjза Мока и Ханса Дитриха Геншера у разбиjању Југославиjе; погледаjте рецидиве фашизма у данашњоj Хрватскоj и Мађарскоj…

У књизи под називом Месечари, Кристофер Кларк тврди да се после Сребренице о Србима не може писати као раниjе. Колико овакве тврдње могу утицати на ново ишчитавање историjе?

Кристофер Кларк у своjоj књизи тврди да jе Србиjа, свесно и намерно, „балканизовала“ Антанту увлачењем Русиjе и Француске у фаталне балканске сукобе. Једини допринос његове књиге постоjећоj литератури jесте укрштање увелико познатих података са антисрпском медиjском хистериjом нашег доба. Кларк ниjе било ко – он jе професор на Кембриџу и писац врло успешне књиге о Прускоj (Гвоздена Краљевина). Не треба посебно наглашавати да су Месечари муњевито преведени на немачки jезик. Ангела Меркел се похвалила да jе ову књигу понела на своj годишњи одмор. Бивши региус професор историjе на Оксфорду, Роберт Еванс (нека врста старешине свих тамошњих професора и студената историjе, кога поставља влада) у престижноj The New York Review of Books написао jе да jе то наjзанимљивиjа књига коjа се до тада (фебруар 2014.) поjавила на тему Првог светског рата. Региус професор историjе на Кембриџу, Ричард Еванс, иначе познат као борац против постмодернистичког релативизовања чињеница и релативизовања нацистичких злочина, прогласио jу jе, у листу New Statesman, наjбољом књигом у 2012. години. Коначно jе, у анкети BBC-а, пре неколико дана, Ричард Еванс „преломио“ и изjавио да jе Србиjа одговорна за избиjање Првог светског рата. Чуjем да се жали да његове речи ту нису тачно пренесене; и Кларк понавља да своjом књигом ниjе желео да увреди Србе…

Остали историчари коjе jе BBC анкетирао сложно тврде да су за Први светски рат криве, или наjкривље, Немачка и Аустро-Угарска. То охрабруjе. Али, када су Срби у питању, овде jе важно нешто друго. Кларкова књига сасвим се уклапа у постоjећи тренд ревизиjе српске историjе, коjи jе до сада већ увелико заокружен. Таj тренд прати jавну сатанизациjу Срба, коjа на Западу траjе већ преко две децениjе. У поглављу Менталне мапе, Кларк дословно понавља оно што се данас, у западноj историографиjи, сматра утврђеним каноном: Срби су своjом историjом предестинирани на то да тероришу околне народе и изазиваjу светске кризе.

Недавно сте написали да су на делу покушаjи да се историjа Србиjе сведе на историjу етничког чишћења. Ко су инспиратори оваквих тежњи?

На Србима, коjи се третираjу као нациjа коjа jе извршила злочине, а затим jе праведнички кажњена прогонима, убиjањем и пљачком имовине српских цивила, примењуjе се сличан систем као на Немцима после 1945. Потребно jе да се на целу српску историjу, како jе то Кларк отворено рекао, гледа из перспективе Сребренице.  И онда се у српскоj „политичкоj култури“ (то jе поjам посебно чест у овоj врсти историографиjе) и њиховоj историjи од Косовске битке до данас, проналазе злочиначке традициjе. Чак и у делу данашње руске историографиjе говори се о српскоj „конфликтноj култури“, коjа jе више волела да ратуjе него да спроводи спасоносну „модернизациjу“. Прочитаjте са каквом се погромашком страшћу на српску историjу обара jедан од наjугледниjих француских стручњака за историjу Првог светског рата, Жан-Жак Бекер, коjи понавља „утврђене чињенице“ о убилачком српском национализму. Или Ноел Малколм, jош jедан стручњак са Оксфорда. Затим, ту jе деловање пропаганде суседних народа, с коjима су Срби доскора ратовали; у томе су нарочито успешне књиге Небеска Србиjа: од мита до геноцида Бранимира Анжуловића и Национално питање у Југославиjи Иве Банца, бившег професора Јеjла, дело коjе jе титоистички дискурс о великосрпскоj хегемониjи у Краљевини Југославиjи успешно пренело у данашњу науку. Црногорац Срђа Павловић, професор на Универзитету Алберта, прославио се књигом посвећеном, како каже, „анексиjи“ Црне Горе од стране Србиjе 1918. године, речитог наслова: Балкански Аншлус. Коначно, такво виђење српске историjе влада у делу српске историографиjе, доминира значаjним делом српског jавног мњења и улази у изборну понуду неких српских странака. Неће, дакле, бити да су нам Немци за све криви. Уверен сам да jе присуство оваквих идеjа у српскоj jавности последица колонизациjе и „идентификациjе с агресором“. Али занимљиво jе да се у делима jедног дела руских историчара и, на пример, у Историjи Србиjе Холма Зундхаузена примећуjе утицаj српских историчара овакве ориjентациjе. То jе последица чињенице да у произвођењу идеjа ове врсте сами Срби показуjу изузетан ентузиjазам, марљивост и креативност.

У шта треба да нас увери историjа Холма Зундхаузена?

Ова књига прочула се у Србиjи само зато што jе преведена, али она jе само jедан пример, добар узорак онога што се о историjи Срба данас пише. Ни Зундхаузен ниjе било ко: он jе професор, jедан од наjзначаjниjих стручњака немачког говорног подручjа за Југоисточну Европу и своjе наjплодниjе године провео jе као професор престижног Слободног универзитета у Берлину. На Србима jе применио све оно што се примењуjе на немачкоj историjи, намерно или ненамерно релативизуjући немачке злочине. „Посебан пут“ Немачке, коjи jу jе одвео ка Хитлеру, у српском случаjу, по Зундхаузену гласи овако: Косовска битка и Завет, као почетак традиционалног српског неприjатељства према муслиманима и начелне српске склоности ратовима и убиjању; хаjдучка традициjа из доба османске власти, коjа jе у српском народу замаглила границу између jунаштва и разбоjништва; Вук Караџић, коjи jе своjим списом Срби сви и свуда обележио териториjе на коjима ће Срби, у будућности, вршити етничка чишћења; Гарашаниново Начертаниjе коjе jе оваj програм политички уобличило; Његошев Горски виjенац коjи jе свему дао уметничку форму; Јован Цвиjић коjи jе овоj убилачкоj идеологиjи дао квазинаучно оправдање и расистичку боjу; Никола Пашић и Драгутин Димитриjевић Апис, коjи су све то коначно почели да спроводе у пракси. Слика Балканских ратова се, у западноj историографиjи, па и код овог писца, углавном свела на српска протеривања и убиjања албанских цивила.  Кларков научни учинак jе у томе што jе овоj причи додао српску кривицу и за Први светски рат.

Коjи су кључни извори данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историjе?

Промена парадигме jе општа и свеобухватна а њено европско тежиште налази се у тумачењу историjе Немачке, нарочито у историjи два светска рата. Ревизиjа српске историjе само jе део ове приче.

Ако желимо да укажемо на кључне изворе данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историjе, потребно jе, наиме, да се сетимо да и историографиjа, као академска дисциплина, има своjу историjу. Она се не може разумети и тумачити ван времена у коjем jе настала. Ревизиjа историjе, о коjоj данас разговарамо, настала jе у добу огромних геостратешких промена, упоредивих са временом Наполеона или Хитлера. У исто време завршио се Хладни рат и срушио Версаjски систем. Нестала jе равнотежа снага, или „равнотежа страха“ како се, због свеопште нуклеарне опасности, таj поредак звао у време Хладног рата. Као толико пута у историjи, победник jе пожурио да попуни „вакуум моћи“, настао повлачењем пораженог неприjатеља. Таква времена су у међународним односима наjопасниjа. Пjер Ренувен jе, рецимо, узроке Првог светског рата тражио у поремећаjу светске равнотеже снага после пораза Русиjе у рату са Јапаном 1904-1905 године, када су Аустро-Угарска и Немачка, у намери да искористе прилику, jурнуле, преко Србиjе, ка jугоистоку. САД и НАТО су, тако, после 1989, пожурили да попуне простор настао повлачењем и распадањем Совjетског Савеза и Варшавског пакта. „Вакуум моћи“ се, међутим, не попуњава само воjном силом и куповином, односно отимањем материjалних добара. Мишел Фуко jе показао да се данас моћ остваруjе пре свега успостављањем идеолошке превласти, уверавањем побеђених да jе нужно да, милом или силом, усвоjе вредносне ставове и тумачење стварности победника. Та поjава, опет, има дугу историjу и наjбоље се сажима у поjмовима „колонизациjе“ и „идентификациjе са агресором“. У тумачење стварности спада, погађате, и тумачење историjе. Оно jе, штавише, кључно. Не каже се случаjно да „онаj ко контролише прошлост контролише будућност“. На питање „ко сам“ или „ко смо“ по правилу одговарамо враћањем у прошлост. Реч jе, дакле, о традиционалноj тежњи, амбициjи колонизатора да колонизованима наметну своjе виђење прошлости, садашњости и будућности.

Да ли пример САД наjбоље илуструjе да jе историjа jедан од наjважниjих медиjа колонизациjе?

Генерали и идеолози из САД победу у Хладном рату протумачили су као потврду свог система вредности. У економиjи и свакодневноj етици републиканаца то jе дивљи, грабљиви капитализам коjем свака друштвена солидарност, укључуjући бесплатну лекарску негу, мирише на комунизам. Или еуфорични људскоправашки индивидуализам демократа, коjем свако позивање на идеале предака заудара на национализам. У историографиjи САД имате уходан систем постављања погрешних питања или прећуткивања. У њиховоj култури постоjи, наиме, дуга традициjа представљања националне историjе као приче о победи демократиjе, људских права, прогреса, цивилизациjе и модернизациjе. Историjа ове земље почела jе, међутим, геноцидом и пљачком, отимањем целог континента од његових староседелаца. Не само у Северноj Америци него на целом америчком континенту званична идеологиjа на коjоj jе вековима почивала цела друштвена структура била jе расизам. Тамо су расе биле оно што су у Европи били сталежи. Ту jе и британска страна приче. У тамошњим елитним академским центрима, Оксфорду и Кембриџу, традиционално су се школовали управљачи британских колониjалних поседа. Чувени су савети историчара Томаса Бабингтона Маколиjа о томе како би школовањем требало Индусима усађивати „енглеске душе“. То су, дакле, културе са дугом праксом писања историjе као прикривања, и наметања сопствених тумачења колонизованим, побеђеним народима и социjалним групама. То су културе коjе су, у прошлости, некажњено уништавале целе људске популациjе, да би данас себе представљале као извор и утоку универзалних моралних вредности. Марк Мазауер jе у књизи „Хитлерова империjа“ утврдио да jе Хитлер третирао Европљане онако како су они третирали колонизоване, ваневропске народе и да се, у своjим плановима колонизациjе словенске Источне Европе, Хитлер угледао на америчку колонизациjу индиjанског Дивљег запада.

У коjоj мери jе оспоравање чињеница везаних за нацистичке злочине, а од стране „англонемачке историографиjе“, утрло пут новоj немачкоj „политици мешања у унутрашња питања земаља са насилним режимима“?

У сенци глобалних промена одиграло се, скоро као успутни резултат, уjедињење Немачке. САД jе третираjу као регионалног савезника, али она се све више показуjе као самосталан играч. То jе, први пут, показала бруталним наступом у разбиjању Југославиjе. Уjедињењем Немачке, уз подршку западних земаља, растурањем Совjетског Савеза, Чехословачке и Југославиjе распао се француско-британски Версаjски систем, коjи jе почивао на неповерењу у Немачку и њене савезнике и коjи jе чак успео да преживи и Други светски рат. Резултати Првог светског рата прво су поништени променом европских граница, у складу са интересима Немачке. Данас смо већ стигли дотле да jе Немачка господар ЕУ и да су њени савезници из два светска рата (Мађарска, Хрватска, Бугарска) експресно примљени у њу, уз много триjумфализма. Тамо већ мисле да jе ово данас потврда да су тада били у праву, да живимо краj историjе и да смо, ево, сви заjедно, коначно стигли у германску Валхалу. У исто време, Немачка своjе старе противнике, Србе, jавно понижава. Немачка jе учествовала у бомбардовању Србиjе; она данас даjе главнокомандуjуће и лавовски део окупаторских трупа на Косову, њене трупе батинаjу и пуцаjу на људе у Косовскоj Митровици. На Јутjубу можете да видите како немачки воjници убиjаjу Србе у Призрену.

На коjи начин Немачка утиче на историjску свест оних земаља коjе су у домашаjу њене економске и воjне моћи?

То се чини преко оснивања истраживачких, академских центара, додељивањем стипендиjа, али и непосредним притисцима, па се тако немачки званичници не устежу да jавно поруче Србима да ће морати да „промене свест“. Покушаj да нешто слично сугеришу Британцима, поводом обележавања стогодишњице од избиjања Првог светског рата, завршио се тако што су ови све пустили у медиjе и изазвали мали дипломатски скандал.

Да ли се променом парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата улази и у поље тековина нацизма и брисања Холокауста?

Своjу пресудну одговорност за избиjање Првог светског рата Немачка, у ствари, никада ниjе прихватила. Изузеци су биле историографиjа бивше Источне Немачке, и друга половина шездесетих и седамдесете године 20. века у Западноj Немачкоj. Тада jе значаjан део немачких историчара и jавности прихватио тумачења Фрица Фишера, коjи jе на немачким документима утврдио свесну намеру немачких елита да изазову Први светски рат. Канцелар Хелмут Кол jе, међутим, почевши од 1981, прегао да обнови националну самосвест Немаца, уз помоћ историчара какви су Михаел Штирмер, Андреас Хилгрубер или Клаус Хилдебранд. Ниjе се дуго морало чекати на ревизиjу историjе нацизма и Холокауста, у чему jе кључну улогу одиграо филозоф и историчар Ернст Нолте. У такозваноj „свађи историчара“ од 1986. до 1989, ови историчари су релативизовали ужасе Холокауста, проналазећи његове сличности са другим покољима у историjи и нарочито наглашаваjући да jе он за узор имао совjетски тоталитаризам.

Говорите о тенденциjи у европским политичким и научним круговима да се успостави паралела између комунизма и нацизма, Стаљина и Хитлера?

Поређења као метод нису спорна. Али Нолте jе писао о нацизму и Холокаусту као немачкоj реакциjи на бољшевизам и на реално постоjећу међународну jевреjску заверу против Немачке. То jе изазвало реакциjу филозофа и историчара са левице –  Јиргена Хабермаса, Ханс-Улриха Велера, Јиргена Коке и других. Они су, као и сам Фриц Фишер, тврдили да Хитлер ниjе био инцидент у немачкоj историjи, како су то тврдили њихови противници са деснице, него да jе он био логична последица дугорочних процеса, бар од уjедињења 1871. Колова странка, CDU, коjа jе и данас на власти, jасно се одредила према овим расправама тако што jе Нолтеу 2000. уручила награду „Конрад Аденауер“. Иза ове две велике свађе историчара, у чиjем средишту су два светска рата, остале су значаjне поделе унутар немачког jавног мњења. Занимљиво jе да jе Spiegel ту скоро обjавио да, што се тиче Првог светског рата, немачки консензус гласи: одговорне су све велике силе.

Чини се да нова историографиjа или њени тумачи учитаваjу нова значења у личност и улогу Николе Пашића. Шта су основи радикалских идеjа?

Пашић jе кључна реч у актуелноj ревизиjи српске историjе. Он и његови радикали су, тобоже, своjом сељачком, антиурбаном, егалитаристичком демагогиjом и политиком, спречили Србиjу да се „модернизуjе“. „Модернизациjа“ jе, наравно, друга кључна реч. Један увелико застарели поjам из америчке социологиjе средине прошлог века, српски, али и неки руски, па и немачки историчари претворили су у нову религиjу, jедини пожељан вид „историjског развоjа“. У њиховом тумачењу, он се своди на то да се што jе могуће више личи на Енглезе или Американце; сва одступања од њиховог „историjског развоjа“ тумаче се као дефекти српске „политичке културе“. Пашић jе, тако, уместо „модерне“, индивидуалистичке западне културе, у Србиjи устоличио руралне, колективистичке, великосрпске политичке обрасце. Наjосновниjи приручници историjе Европе у 19. веку, међутим, показуjу да су Пашићеви радикали били само jедна од радикалних, демократских странака коjе су у том добу, на либералноj левици, ницале широм Европе. Марк Мазауер и Маjл Ман су, такође, показали да jе управо она врста ауторитарне модерности за коjу се залажу ови тумачи српске историjе (ефикасна, нестраначка бирократиjа, развиjена технологиjа, (квази)научни уместо религиjског jавног дискурса) заслужна за велике геноциде 19. и 20. века, што се одлично види на примеру уништавања Индиjанаца у Америци 19. и Јевреjа у Европи 20. века.

Разговарала Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ