Затезало демантује Туђмана: У Јадовну су усташе убили 40.000 људи

СТУДИЈА др. ЂУРЕ ЗАТЕЗАЛА ОТКРИВА ПУНУ ИСТИНУ О ПРЕТЕЧИ ЈАСЕНОВЦА, УСТАШКОЈ ТВОРНИЦИ СМРТИ КОД ГОСПИЋА, ЈЕДНОЈ ОД ПРВИХ У ЕУРОПИ КОЈА ЈЕ “ПРОРАДИЛА” 1941, ПРИЈЕ AUSCHWITZA И BIRKENAU

У Хрватскоj се холокауст над Жидовима наjчешће повезуjе с логором за уништење Јасеновац, а притом заборавља његову погубну претечу – Јадовно, село поред Госпића, коjи jе 1941. с логорима на Пагу (Слано и Метаjна) чинио jединствени простор за усмрћивање у траjању од 132 дана.

Та jе творница смрти била jедна од првих у Еуропи, будући да jе Auschwitz II Birkenau с индустриjом убиjања започео 4. српња 1942. О њему се jе, унаточ томе, премало писало. Др. Фрањо Туђман jе у своjим неславнима “Беспућима повиjесне збиљности” (1989.) тврдио да масовних жртава у Јадовну уопће ниjе било, иако су “наступи” и ликвидациjе великог броjа ухићеника ту започели већ 24. липња 1941.

Осамнаест година након таквог Туђманова дицтума, др. Ђуро Затезало написао jе студиjу “Јадовно: комплекс усташких логора 1941.” у два тома, на 1727 страница великог формата. Од 11. травња до 25. коловоза, када су се због талиjанске реокупациjе усташе морале повући, таj се комплекс састоjао од концентрациjског логора Госпић у згради казнионице Окружног суда, Овчаре и сабиралишта на госпићкоj жељезничкоj станици, губилишта Јадовно, Рисове главе, Слане и Фурнаже (Паг), помоћног губилишта Ступачиново и женског логора Метаjна (Паг).

Жртве су одвођене и ликвидиране над велебитским jамама: Шарановоj, Орешковића станови, Кварте, Света Ана, Гргин бриjег, Мацола, Бадањ, Нездравка, Јарчиjа, Угљенача, Дулиба, Ошпорача, Двиjе jаме код логора, Ператова Драга, Близница, Голубњача, Руњевац, Јасеновац, Плоче, Павкуша, Крижаново брдо, Јамина, Киjевац, Дупчан, Шевић, Јама на Пагу, Бранзина, Чошић, Кулашева страна, Сњежњача, Думан те успутна губилишта до Јадовна.

Након што jе 1960. постао секретар Комисиjе за хисториjу котара Карловац, др. Затезало прикупља и обрађуjе архивску и мемоарску грађу, окрунивши кариjеру Хисториjским архивом у Карловцу, jедином новоизграђеном сувременом архивском институциjом у Хрватскоj.

Проучаваjући низ релевантних докумената: расне законске одредбе о терору над Жидовима, Србима, Ромима, Хрватима комунистима и љевичарима, заправо та се квалификациjа “комуниста” првотно користила за хапшење Жидова и Срба, што се Ромима ни уз наjгору вољу ниjе могло пришити, док се Србима послиjе радиjе лиjепила оптужба “четник”, архиве НДХ, воjних, полициjских и усташких органа, свjедочења жртава коjе су преживjеле злочин те налазе талиjанске воjске.

Насупрот Туђману коjи jе као кабинетски преписивач бринуо да прошлост прилагоди свом актуалном политичком гледању, Затезало jе теренски истраживач с ослонцем на провjерљиве чињенице. Резултат његова бављења страдалима гласи: убиjене су 40.123 особе, од тога 32.103 у Јадовну, а 8020 у логорима Слана и Метаjна на Пагу. Поубиjано jе 38.010 Срба, 1988 Жидова, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха, два Мађара, jедан Рус, jедан Ром и jедан Црногорац.

До краjа 1990. саставио jе попис жртава по именима, занимању, старости, вjери и нациjи, укупно 10.502 особе, jер jе рат на овим просторима 1991. онемогућио даљњу идентификациjу убиjених. Таj попис жртава, у неким случаjевима попраћен и фотографиjом, налази се у првом тому ове монументалне хрестоматиjе.

Затезало успоређуjе изjаве свjедока и прецизно реконструира проучавани догађаj, одбацуjући округле броjке, нпр. Растислава Петровића коjи jе без икакве документациjе у своjоj књизи “Завjера против Срба” тврдио да jе на Пагу убиjено 4500 Срба, 2500 Жидова и 1500 Хрвата.

Познатиjе жртве Јадовна били су члан ЦК КПХ Мартин Франековић, коjи jе као Хрват радиjе изабрао смрт са српским друговима него живот с усташама, те Жидов инг. Иво Голдстеин из Карловца, отац Славка Голдстеина и Даниjела Ивина, дjед повjесничара Иве Голдстеина.

Синдром Јосепха К.

Зашто су људи из свих краjева Хрватске, БиХ и диjела Воjводине коjи jе потпао под НДХ постали истокобници невjероjатног усташког садизма? Како jе шака убоjица могла увести такав геноцидни терор? Аутор указуjе на одговорност КПЈ, коjи jе ставовима о тамници народа у вриjеме Краљевине Југославиjе давао теориjски обол усташкоj политици, док су ХСС-ове полувоjне организациjе Хрватска сељачка заштита (200.000 људи) и Грађанска заштита (4.000 људи) пружале логистику лова на непоћудне.

Због чега 50 или 100 заточеника ниjе скочило на неколико усташа коjи су их водили на стратиште? Закључуjе да jе могући одговор на то мултидисциплинаран, увjерен да се то догађало и стога што већина ухићеника, похватана “у своjим кућама, ноћу на спавању, дању за обjедом, у цркви за вриjеме молитве, у школи за вриjеме наставе, на радним мjестима, на улици, на њиви – ниjе осjећала никакву кривицу за било што”!

И овдjе се ради о синдрому Кафкина Јосепха К. коjи се покушавао, као и Жидови у Јадовну, спасити невиношћу, не схваћаjући да jе његова, као и њихова “кривња” проистjецала из неприхватљиве националности па се ниjе могла избjећи поштовањем патолошког законодавства. Жидовски писац Sholem Asch jе уочи холокауста навиjестио jедан од традиционалних разлога: “Не моћ за памћење, него баш супротно, моћ за заборављање, нужна jе за нашу егзистенциjу.”

Трећу препреку избављењу могло би се потражити у игнорирању Nietzscheova: “Нада jе наjвеће зло jер човjеку продужуjе муку.” За разлику од невиних, кривци имаjу свиjест о кривњи па су спремниjи на властито избављење jер очекуjу казну и предвиђаjу потезе крвника. Како уопће разумjети геноцид, покушао jе обjаснити амерички повjесничар Daniel Jonah Goldhagen своjом недавно обjављеном књигом “Worse Than War” (“Горе од рата”).

Поткивање Владимира Боснића

Усташе су тjерали логораше на кревет од бодљикаве жице, потковали Владимира Боснића као коња и водили по граду, усиjаним жељезом дjеци палили очи, на положеним људима плесали коло. Срби су морали jести своjу заставу, разговор међу заточенима био jе забрањен под приjетњом смрти.
Жене и дjевоjке су силовали, а потом убиjали, у чему се jе безочношћу истицао 27-годишњи командант Метаjне Макс Очић. Ако их мацолом у главу или ножем под грло нису усмртили усташе, за то су се побринули дизентериjа, тифус и глад.

Невини су се надали избављењу, а били окружени крволоцима попут Љубе Милоша, коjи jе руководио транспортом до Јадовна, Миjе Бабића, Драгутина Пудића и Макса Лубурића, коjи jе на стратиштима Јадовна и Пага постављао темеље jасеновачког пакла, поставши шеф свих Павелићевих логора. Он jе 1942. казао да “не може издржати даље у Словачкоj” и да се мора вратити у Хрватску “jер jе жељан крви”. Тко ниjе могао клати, за њега ниjе био усташа него “усраша”.

Кад год би отишао с Пага, море се црвењело од крви. Како су се од таквих звиjери могли обранити уграбљени поjединци, ако то ниjе успjело генералу Вокићу и др. Лорковићу, коjи су Павелићу тек 1944. предложили да побиjе те “расове” ако жели приjећи на страну савезника? Пошто jе био међу главним заговарачима отварања концентрациjских логора, Лорковићу се тако Лубурић о главу обио као бумеранг jер га jе као и Вокића ликвидирао и потом у емиграциjи поживио довољно дуго да инспирира Бушића и Туђмана на помирење свих Хрвата илити усташа и партизана.

Jean Améry, коjи jе преживио Buchenwald, Bergen-Belsen i Auschwitz, “помирљивост” жртава и крвника одбацуjе као потпуну промашеност.

Спаситељ Диjаманштаjн

Логоре jе покретала Усташка надзорна служба (УНС), чиjи jе Уред III био задужен да искуство хитлеровских мучилишта преноси у НДХ. На његову челу био jе Еуген Дидо Кватерник, коjи jе, кад му jе маjка Жидовка 1942. скочила у бунар, рекао да jе сретан што jе из обитељи нестао и посљедњи Жидов. Срећа злих израста из несреће добрих. Је ли уз таквог монструма могао функционирати свиjет неба и наде коjи су у себи носили ухићени Жидови?

Што су могли очекивати они Срби коjима се jамчило да ће “као католици моћи остати у своjим домовима”, а након тога теретним вагонима возило у Госпић на “хумано пресељење” у Јадовно? Ни дубровачким Србима, коjи су особно одабрали бити католици ниjе помогло да их не отму у Јадовно. Југославенски краљ Петар II. Карађорђевић jе 6. липња 1941. молио Roosevelta да заштити српски народ у Хрватскоj од истребљења, питаjући зашто се закон о Жидовима примjењуjе на Србе коjи су кршћани?

Убоjство Каjзера, првака на 400 метара

Тек су неки побjегли из Јадовна, шутке прелазећи бодљикаве жице или кад би их из логора водили на скупљање дрва. Једна маjка jе након ликвидациjе изашла из jаме, али ниjе успjела извући своjу дjецу. На Пагу jе била доведена циjела ногометна момчад жидовског “Макабиjа” и други спорташи.

Међу њима jе био и првак Југославиjе на 400 метара Каjзер, коjи jе с колегом Клаjном хтио побjећи, али су га усташе ухватили. Циjели су га дан без хране и воде држали на сунцу. Чекало се Лубурића, коjи jе стигао уjутро и наредио стриjељање.

Каjзер jе преко оштрог камењара крвавим стопалима достоjанствено корачао тих стотину метара и ниjемо се опростио од другова позваних да гледаjу његов краj. У том часу Жидове и Србе ниjе повезивао само страшан осjећаj да су изгубили своjу домовину, него jош страшниjи – да jе никада нису ни имали.

Како jе био могућ спас заточеника уз забрану обраћања властима!? Кватерник jе уз УНС контролирао и РАВСИГУР (Равнатељство за jавни ред и сигурност), голем полициjско-терористички апарат коjи jе на основи расних закона стварао неред и несигурност. Ако jе такав мозак имао вођа националне сигурности, онда jе лако замислити што jе било у главама “дивљих усташа” у логорским клаоницама. Када се то схвати, онда се не може осуђивати никога од заточеника ако jе вjеровао да се на било коjи начин може спасити.

Овдjе (Слана) започиње и своjу логорашку муку Жидов Бруно Диjамантштаjн, коjег ће усташе послиjе поставити за “интерног управника” Јасеновца. Премда jе погубљен након афере с усташким златом у коjоj jе судjеловао те од логораша био оптуживан за привилегирани положаj, Затезало наводи свjедоке коjи потврђуjу на коjи се начин борио да сачува живот људима у усташком инферну. Због пренатрпаности доласком нових логораша, усташе су ликвидирали док не би дошли до траженог броjа.

Диjамантштаjн jе чинио све да се “прекоброjни” заточеници пребаце у друге логоре и тако спасе од тренутачне смрти. Жртве су питале своjе крвнике зашто их не убиjу на лицу мjеста, већ их данима и ноћима транспортираjу у Јадовно? Одговор би могао бити – због Талиjана и Ниjемаца, коjи нису дозвољавали такву jавну и масовну бестиjалност. Усташе су стога након напуштања логора уништавали трагове злочина, што ће рећи да би убиjање у мjесту хапшења остављало превише доказа о холокаусту и геноциду.

Они коjи су неким случаjем доспjели у логоре под талиjанском или њемачком командом имали су доjам да су у рукама Црвеног крижа. Ипак, све што jе било у близини Јадовна било jе осуђено на истребљење. Већ 20. травња 1941. ухапшен jе директор госпићке препарандиjе Илиjа Опачић, уjедно и преводилац за Цравате Россе талиjанске дивизиjи Ре, заjедно са сином Александром, студентом високе тршћанске школе, превентивно учлањеним у фашисте.

Иако jе дио своjе куће предао талиjанскоj команди, успркос што jе пред њом била талиjанска стража, усташе су Опачиће одвели и убили зато што су били Срби. То jе класичан облик елиминационизма као суштине геноцида.

Будак: сприjечите звjерства

Тек након што jе у Лици у коловозу 1941. подигнут устанак, Талиjани су се ради своjе сигурности одлучили на затварање Јадовна и спасили 120 српских жена и дjеце из пашких логора коjе су приjе тога хтjеле побити усташе. Талиjанска воjска jе унаточ усташком уништавању доказа пронашла лешеве 407 мушкараца, 293 жене и 91 дjетета, у старости од 5 до 14 година. Све што jе у елаборациjи само истакнуо у првом, Затезало jе понудио ин еxтенсо, у 253 докумената, у другом тому коjи потврђуjу његову хисториографиjу трагедиjе Јадовна.

Ради се о свjедочењима преживjелих коjа имаjу потресну снагу тако да их се може читати и на књижевноj разини. Та “литература” надмашуjе описе комунистичке тортуре гулага или Голог отока jер су призори усташког демонизма неуспоредиви. Иако су се режимски злочини сакривали, хумани људи су им се противили чим би сазнали о страхотама губилишта.

Тако jе Карло Будак, 93-годишњи Хрват из Карлобага, апелирао на талиjанског генерала Рафаела Пелигра да сприjечи звjерства над Србима, ако не као заповjедник, онда као кршћанин или ће за то одговарати пред народом и повиjешћу свиjета. Данас се не пише о Карлу Будаку, него о Мили Будаку. Мостарски муслимани су 22. руjна 1941., а бањолучки 12. студеног 1941. покренули акциjу за престанак насиља.

Јеромонах Атанасиjе Јефтић jе написао да се покаjањем за учињено зло поново открива прави људски лик у себи. Покаjници су ипак риjетки. Посебно у jавности. Госпић се и у Домовинском рату с Норцем показао као град коjи се понавља. На овим просторима у 20. стољећу ниjе било већег зла од шовинизма и расизма. За усташки холокауст, геноцид и погроме нема оправдања, иако их ревизионисти желе ублажити паушалним статистикама или апокрифним обjашњењима.

Повиjесна се срамота и кривица за властито чињење и нечињење не смиjе пребацивати на другога. Нити се као национална баштина узимати само оно што jе у њоj било достоjанствено. Зло рата омогућуjе ратне злотворе. Послиjе 27. ожуjка 1941., чиме jе у Београду изазван распад старе Југославиjе, безглаво се призвао рат коjи jе донио и зло Јадовна.

Милошевић jе пак договорио распад нове Југославиjе и покренуо рат, омогућивши националистички реваншизам у Хрватскоj и ново децимирање Срба. Тако далеко у разматрању геополитичких узрока ових крвавих ратова Затезало ниjе ишао, емпатиjски усредоточен на конкретне жртве као посљедицу рата, слажући ову опомињућу књигу смрти са жељом да се злочин Јадовна “не понови нигдjе гдjе живи људски род”.

Поука 20. стољећа морала би гласити: како се нигдjе не би посезало за ратом – циjели се свиjет мора стално и унаприjед бринути за циjели свиjет.
Аутор: Данко Плевник

Извор: SLOBODNA DALMACIJA 10.04.2010. | 14:53