Повјесничар за којег не постоји ниједан доказ да је логор Јасеновац био стратиште

Интервjу с повjесничаром и архивистом, католичким свећеником др. Стjепаном Разумом, обjављен у задарскоме Хрватском листу, у само два дана преузет jе и пренесен на више портала у Хрватскоj и изван ње, а проширен jе и електронском поштом. Таj одjек jе разумљив већ и због наслова: “Вриjеме jе да срушимо великосрпски мит о Јасеновцу”.

Јасеновац и Блеибург, као парадигме, нису избjегли мистификациjи. Докинути их као мит (односно митове) и вратити их међу чињенице макар демографски, дакле утврђуjући броj и структуру жртава, настоjао jеВладимир Жерjавић. Јасеновац фактографски настоjе дефинирати ин лоцо, на Спомен подручjу. С коjим успjехом и у коjу сврху?

Нема жртава

У том интервjуу др. Разум одбиjа тако прибављене резултате, jер он види утврђивање повиjесних чињеница као судски процес англосаксонског типа, гдjе jе с jедне стране оптужба коjа гусли само своjу тезу, а неправедно би било “да судац у неком поступку прихвати обтужбу као коначну истину”. Стога “Дужност jе хрватских повjесничара, света дужност циjелога овога нараштаjа, да каже риjеч обране, jер jе од стране комунистичке обтужбе обтужена цjелина хрватскога народа.” Он оспорава податак о 81.000 поjединачно утврђених жртава jер “вишедесетљетном промичбом jасеновачкога мита доведени смо у стање да ми данас морамо доказивати да масовног броjа жртава ниjе било”.

Та броjка, глас jе др. Разума, “нема никаквог упоришта у стварности”. Многи су отпремљени у Њемачку, каже он, па то онда, испада, нема везе с усташком државом коjа их jе дала у добре руке.

Нема стратишта, вели даље др. Разум.

Поред тога, “не треба заборавити на познату свирепост побjедника коjи своjе властите злочине приписуjу своjим неприjатељима”. Наравно, риjеч jе о побjедницима 1945, нипошто о побjедницима 1941. (или 1990), “зна се” коjи су свирепи. Јасеновцу су приписали и жртве у Србиjи, вели Разум.

Уосталом, вели др. Разум (вишекратно осуђуjући насиља било на коjоj страни, особито против невиних људи), треба знати тко jе почео. А почели су, суди он, четници побуном у српњу 1941. против законите хрватске власти.

Претходно донесене расне законе те власти уопће не спомиње, Жидове спомиње само као “покровитеље jугобољшевика”, Роме ни случаjно.

“За дом спремни” jе, међу кршћанским и домољубним поздравима, за њ “jедан од љепших”, па “ако таj поздрав некоме смета, онда му смета обитељ као таква, као и домовина хрватскога народа”.

Др. Разум jе специjалист за средњовjековну црквену повиjест, докторирао jе тезом о загребачком бискупу из XV. стољећа Осзвалду Тхúзу де Сзентлáсзлó, стручно се бави архивистиком, а у повиjест XX. стољећа залиjетао се углавном апологетски интонираним животописима.

Демографски прорачуни

Прочелник jе VIII одjела у Хрватскоме државном архиву, а то jе Надбискупиjски архив, чиjег прочелника ХДА именуjе, али уз сугласност надбискупа. По уговору из 1997. држава плаћа трошкове Надбискупиjског архива, има спрам њега дужности и никаква права (на сличан jе начин у ХДА узглобљена и Метрополитана). Уосталом, гледишта др. Разума нису изнимка у Надбискупиjи – често их проноси и Глас Концила. Заправо их ондjе нитко не оспорава. Ниjе, дакле, посриjеди инцидент, него став. И то с континуитетом: “Ако jе блажени Алоjзиjе Степинац у разговору с Јосипом Брозом, почетком липња 1945. године рекао да би било добро кад би у нову владу били укључени и поштени усташе, то значи да за Степинца они нису били кољачи и злочинци, као што их jе комунистичка промичба приказивала и jош увиjек приказуjе у свим своjим jавним написима, говорима и књигама”, поентира др. Разум.

Лиjепа 143 милиметра износи ширина хрпта тисканог пописа са 72.193 поименично наведене жртве Јасеновца. У међувремену jе поименични попис жртава Јасеновца нарастао на 82.129, што сватко може провjерити на Интернету (URL: http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618 ).

То се приближава Жерjавићевим демографским прорачунима (око 83.000 убиjених у Јасеновцу).

Свjедочење Шиме Клаића

Примjедба са стратиштима завређуjе бити размотрена. По исказу Љубе Милоша, своjедобног заповjедника Јасеновца (коjу треба узети с резервом, jер jе у записнику процеса на коjему jе осуђен на смрт), броj заточеника у Јасеновцу био jе мање-више константан, око 3000. Евентуалан вишак jе убиjан одмах при доласку, о чему има свjедочења и некомунистичких заточеника Хрвата (од Илиjе Јаковљевићанадаље). Памтимо што jе Шимо Клаић свjедочио, и на телевизиjи. Из вагона из коjега jе први пут утекао нитко ниjе записан да jе стигао у Јасеновац, али ниjе ни нађен жив послиjе (тог) рата.

Тjелеса коjа jе Сава доносила сjећа се и Бреда Калеф, оперна пjевачица, коjа се попут других београдских дjевоjчица купала на Ади Циганлиjи, у љето 1941. А у зиму 1942. Сава их jе ваљала на стотине, можда и тисуће – новински архиви jош чуваjу фотографиjе. Те 1942, по поименичном попису жртава, у Јасеновцу jе убиjено (укључуjући и уморене глађу, мукама, нелиjеченим болештинама итд.) 55.813 особа.

Критериj убоjстава jе развидан по учесталости: укупно 46.771 Србин, 16.131 Ром, 13.019 Жидова, 4210 Хрвата итд. Ужасан jе податак да jе међу њима било 19.991 диjете (до навршених 14 година). Када се диже глас против биомедицински потпомогнуте оплодње као угрозе достоjанства особе и народа, не би требало заборавити ни збир ликвидиране дjеце. Или jе и то морални релативизам, супротан духу догматског апсолутизма на коjи нас имплицитно прикиваjу?

На Интернету ћемо наћи многе коментаре коjи су сугласни с тезама др. Разума (за разлику од њега, углавном анонимни, регби: “глас народа, глас…”). Кажу, на примjер (дословце): “На том поименичном попису налезе се броjне жртве четничких покоља, ту се налазе они коjи су стотинама километара од jасеновца убиjени у борбама, као и они коjи су страдали од партизана, на том попису се чак налазе и неки дан данас живући људи, све су бандити утумбали на таj попис То jе невиђена перверзиjа коjу су ти jугобољшевици под покровитељством жидова склепали за властите потребе (…)”.

Ствар интерпретациjе

Што jе истина? И коjа истина? Религиjска Истина (изведена из вишег циља) или материjална истина? Ту би се повjесничари и новинари морали наћи на истоj страни, поимаjући истину, макар на извjеститељскоj (и извjесноj) разини као адаеqуатио реи ет интеллецтус, како jеАристотела сажео Исаац Исраели, прихватио Тома Аqуински, а разрадио чак Алфред (Теителбаум) Тарски. Тек након тога, интерпретираjући, могли бисмо се питати не само о чему, него и по чему jе нешто исто са спознаjом о томе, па се назива истином. Али, врага, нађу се и повjесничари, на разним странама, коjи примjећуjу да jе повjесница резултат интерпретациjе, па jе, ето, субjективна, па стога чињенице служе тек за поткрепу тезе. А ако не поткрепљуjу? “Утолико горе по чињенице”, гласи одговор коjи се апокрифно приписуjе Хегелу.

 Људи вjеруjу оно што хоће. За поjедине нема доказа коjи би их разувjерили. Повjесничари нису изнимка. Па ни свећеници, чак и кад се иначе грчевито боре против “релативизма”, дакле за апсолутизам вjерске Истине мимо аристотеловске евидентне истине. Ето зашто нема граница не миту, него митовима (не само) о Јасеновцу.

Извор: JutarnjiList