ПОВЕЉА КУЛИНА БАНА ДИО ЈЕ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

Повеља Кулина Бана

У Србиjи се мора повести рачуне о томе да се у школама jезички споменици попут Повеље Кулина Бана, Мирослављевог jеванђеља, стваралашта Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића проучаваjу као дио српске културне баштине, сматра Рада Стиjовић из Института за српски jезик Српске академиjе наука и уметности (САНУ).

„Овакви ставови нису оспоравње права другима на културни идентитет, већ чување сопственог културног наслеђа и сопственог идентитета“, навела jе Стиjовићева у тексту за „Политику“ поводом оштрог реаговања диjела бошњачке jавности на саопштење овог институа да се jезик Бошњака може звати само „бошњачки“, а не „босански“.

Она сматра да jе термин „босански jезик“ неприхватљив не само из лингвистичког разлога, већ и стога што jасно сугерише да њиме говоре сви становници БиХ, а у краjњем исходу да су сви становници БиХ jедна „босанска нациjа“.

Стиjовићева jе истакла да, као што jе Бошњацима и другим народима дато право да заjеднички књижевни jезик, чиjе jе извориште претежно српско, именуjу своjим именом, исто тако право се не смиjе узети онима коjи су се у прошлости изjашњавали да пишу српским jезиком и ономе што jе написано српским jезиком.

Она jе поновила став Института за српски jезик да се jезик бошњачког народа може назвати само „бошњачким jезиком“, а не „босанским“ и негирала да jе Повеља Кулина Бана писана „босанским jезиком“ на коjи се позиваjу заговорници тог jезика.

Стиjовићева jе цитирала мишљење комптетентног несрпског научника Ватрослава Јагића, коjи jе навео да jе ова повеља из 1189. године „наjстариjе, што писано би ћирилицом, а србским jезиком“.

Она наводи да ћирилица коjом jе писана ова повеља ниjе „босанско писмо – босанчица“ коjа jе, у ствари, само вариjанта српског ћирилићног брзописа, пренесеног за вриjеме краља Твртка Првог Котроманића из Србиjе у Босну.

Стиjовићева jе подсjетила да jе брзописном ћирилицом почеткм 17. виjека Матиjа Диковић штампао своjе књиге и назвао jе „српским писмом“, што су чинили и други босански фрањевци, док се приватна преписка на ћирилици обављала до почетка 20. виjека и у беговским породицама у БиХ, гдjе jе за њу забиљежен назив „стара Србиjа“.

Она подсjећа да се, према турским изворима, на турском двору у средњем виjеку учио српски jезик, те да у библиотеци џамиjе Сулеjманиjе из тог jезика постоjи четвороjезични уџбеник за учење страних jезика – арапског, персиjског, грчког и српског, као и да jе султан Мехмед Други jош као млад учио арапски, персиjски, латински, грчки и српски jезик

Извор:

Везане виjести:

КЛАЈН: „БОСАНСКИ ЈЕЗИК“ НЕ ПОСТОЈИ – Jadovno 1941.

Од Кулина бана до фалсификаторских дана – Jadovno 1941.

Мр Горан Латиновић: Средњовjековна Босна без Срба (1 …

Др. РУДОЛФ ХОРВАТ: ЛИКА И КРБАВА – Jadovno 1941.