Недеља када смо подигли главу

Октобар jе месец за револуциjе, а jедна jе можда управо почела. У седам октобарских дана одиграло се више несвакидашњих догађаjа.

Почело jе откривањем споменика Стефану Немањи у Бањалуци, првог коjег су Срби подигли оснивачу своjе државе и нациjе за равно девет векова од његовог рођења.

Два дана након тога, Милорад Додик jе победио на изборима. Наставило се воjном парадом каква се ниjе одиграла три децениjе и због коjе jе у Београд дошао и Владимир Путин. Сутрадан je у српскоj престоници оживелa Де Голова идеja о осовини Париз – Берлин – Москва.

Наjзад, догодило се и нешто не само невиђено, већ надам се и непоновљиво: Албанци су поставили заставу „велике Албаниjе“ усред Београда.

Ове догађаjе повезуjе и заjедничка симболика.

Стефан Немања jе српски архетип државника – човека коjи државу развиjа. Последњих децениjа превладао jе архетип коjи државу разбиjа, те ниjе чудо да jе Немања избрисан са културне мапе на коjоj иначе има места за све и свашта. Пошто ускоро очекуjемо филм „Споменик Маjклу Џексону”, треба додати да би „Споменик Стефану Немањи”, снимљен по истинитом догађаjу, био трилер достоjан Холивуда.

Милорад Додик се такође понаша као државник – баш то му jе управо замерио Педи Ешдаун – jер чува државност Републике Српске. Храброст са коjом то ради често изненађуjе, кога приjатно, кога неприjатно. Грађани Српске се ипак не двоуме. Упркос међународним притисцима, обоjеноj револуциjи, уjедињеноj опозициjи и засићености након два мандата, грађани су на изборима наградили политику храбре државотворности. Сви српски лидери треба да размисле о томе.

Државник jе, мало jе рећи, и Владимир Путин. Човек коjи jе наjвећу државу на свету са дна вратио на врх у Београду jе дочекан овациjама сто хиљада људи. Да ли се они надаjу сличноj обнови сопствене државе?

Великоалбански самолет им jе управо поручио да њен распад jош ниjе окончан. ”Како се све ово догодило?” поднаслов jе филма Никите Михалкова о распаду царске Русиjе, коjи jе светску премиjеру, такође овог октобра, имао у Београду. Одговор даjе официр коjег игра српски глумац Милош Биковић: „Ми сами! Ево овим рукама… Какву смо земљу уништили!”.

И ми, као Руси из jадиковке Биковићевог лика, своjу државу волимо да грдимо. Реченица „Ово jе Србиjа”, од коjе би се очекивао понос, наjчешће одише презиром.

Свакако, држава jе делом одговорна што немамо поверења у њу. Али држава – нарочито национална и демократска – почиње и зависи само од нас. „Ево овим рукама” – хоћемо ли jе развити или разбити? Навикли смо се да државу препуштамо другима. У Београду се за параду боре хомосексуалци, за националне симболе Албанци, а за националне интересе странци.

Међутим, овог октобра, бар на кратко, нешто се променило. Дочекали смо своjу параду поноса, коjа нас уjедињуjе уместо да нас дели, на коjоj лете наши авиони уместо страних бомбардера, прави хеликоптер виjори праву заставу, а прави борци славе праву слободу.

Ниjе то мала ствар. Без jедне октобарске параде давне 1796, питање jе да ли би било устанка 1804. Тада jе у воjводскоj одежди проjахао сам свети Петар Цетињски, а поворка jе пронела главу Махмуд-паше Бушатлиjе, силника коjи jе побеђивао султана, али српског калуђера и његове Црногорце и Брђане ниjе покорио. Народ робова постао jе народ бораца за слободу оног часа када jе престао да гледа на свет пашиним очима. То jе био прави устанак, остало jе само списак победа.

Сличну промену смо доживели у ових седам дана. Добили смо прилику да на себе не гледамо очима противника, већ савезника и државника.

Хоћемо српску државу, воjску, заставу – сложили смо се коначно. Хоћемо српске партнере – поручили су са Истока и Запада. Српска безбедност jе безбедност Балкана – увидели су наши суседи.

Упоредили смо два угла гледања и приметили да jе свет лепши када дигнеш главу. А то jе почетак државотворне револуциjе.

Андреj Фаjгељ, „Недеља када смо подигли главу”, Вечерње Новости, 24. октобар 2014, стр 16.

Извор: andrej.fajgelj.com