Нећемо се одрећи својих светиња, Косово и Метохија ће увек бити део Србије

Косовска земља jе натопљена крвљу и сузама и немамо право да од ње одступимо. Поштуjемо Европу али она нам jе и много зла донела за разлику од Русиjе. Албанци настоjе да уклоне све трагове српског постоjања. Свет то види и, нажалост, толерише

КОСОВО и Метохиjа никада не могу бити ван Србиjе. Имамо довољно достоjанства и довољно разлога да свим средствима чувамо и бранимо наше Косово, коjе jе тренутно веома угрожено. Надам се да Србиjа и српска влада никада неће учинити ниjедан гест коjи би водио одрицању од jужне покраjине. Српски народ то никада неће прихватити. Наша историjа, култура и духовност нераскидиво везане за оваj простор. Косовска земља jе натопљена крвљу и сузама и ми немамо права да се ње одричемо.

Овако на Велики петак, дан страдања и смрти, али и очекивања Васкрсења и радости великог празника, у интервjуу за „Новости“ будућност КиМ сагледава патриjарх српски Иринеj. У мислима и молитвама Његове светости и наjтужниjег дана у години, био jе српски народ коjи живи на искушењима у jужноj покраjини, али и сви људи коjи страдаjу у сукобима од Украjине до Блиског истока.

Поглавар СПЦ поручуjе и да jе српски народ одавно већ у Европи, коjу поштуjемо, али и да морамо да чувамо наше место у породици словенских народа. Патриjарх наглашава да морамо да се окренемо себи и негуjемо богато културно наслеђе коjе jедино може да нам обезбеди достоjно место међу другим народима.

* Више пута сте у своjим беседама истицали да би Срби у пловидби ка будућности требало да „своj мали чамац привежу за велики руски брод“. Ниjе ли то супротно државном курсу усмереном ка ЕУ?

– Српски народ и наша држава одавно имаjу своjе место у Европи. Наша култура и историjа део су европске цивилизациjе. Срби, наравно, припадаjу и великоj словенскоj породици где jе наjвећи руски народ. Немамо право, нити разлог, да се одричемо Русиjе. Са њом нас везуjу многи историjски догађаjи и то не од jуче, већ jош од доба Немањића. То jе наjбоље показао Свети Сава, када jе напустивши очев дом изабрао руски манастир да се у њему замонаши. Наши односи од тада су постали jош jачи и битниjи. Да не говоримо шта jе за нас учинила Русиjа у прошлости. Довољно ће бити само да се присетимо заслуга цара Николаjа Романова за спасење српске воjске у Првом светском рату. Ми поштуjемо Европу, али она jе нама донела и много зла. Са Русиjом, хвала Богу, то ниjе никада био случаj. Зато не видим ниjедан разлог зашто бисмо били против Русиjе.

* Помињано jе да би у наставку разговора између Владе Србиjе и власти у Приштини требало да се разговара и о формалном статусу Српске цркве у покраjини. Постоjи ли могућност добиjања међународних гаранциjа за мисиjу и имовину СПЦ у покраjини?

– Надамо се да ће Србиjа да учини све што jе могуће да би Цркви била враћена њена имовина на Косову и Метохиjи. Очекуjемо да у томе добиjе и подршку Европе. То подразумева, наравно, и враћање свих осталих добара коjа су данас узурпирана од стране Албанаца, без обзира на то коме припадаjу. Реч jе о неправди коjу трпе Срби, али и сви остали народи коjи живе у покраjини. Српска црква на Косову имала jе велике поседе и обjекте, коjе су jоj даровале владаjуће лозе, као и сви коjи су сматрали да треба да jе помогну. Сетимо се само Немањића и њихових задужбина. Комунистичка власт одузела jе наjвећи део ових добара. Данас када jе сишла са историjске сцене било би нормално да се то имање врати. Очекуjем да и Брисел подржи враћање црквене имовине на КиМ.

* У домаћоj jавности све чешће се наjављуjе промена Устава Србиjе. Страхуjете ли да би у средишту измена могла да буде преамбула и чланови коjи гарантуjу да jе Косово и Метохиjа саставни део Србиjе?

– Не знам шта jе циљ промене Устава, нити да ли ће се то догодити. Без обзира на то да ли се наjвиши правни акт мења и у ком обиму, Косово не би смело да се одваjа од Србиjе. Уколико би се нешто тако догодило то би била вечита jабука раздора између нас и наших суседа, што никоме ништа добро не би донело. Српски народ никада се неће одрећи своjих светиња – Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… У покраjини данас су Албанци у великоj већини. Знамо како jе дошло до српског напуштања покраjине. Нико ниjе бежао од доброте и колача, већ од невоља и мука.

* Пада у очи да се током досадашњих разговора о будућности КиМ врло мало говорило о повратку наjмање 200.000 Срба расељених из покраjине. Има ли уопште више тамо за њих места?

– То jе заиста тешко рећи. Чињеница jе да и они коjи су се вратили живе са муком и немаjу елементарну сигурност. Они су лишени и наjосновниjег, а то jе слобода кретања. Србиjа би морала да учини све у борби да нашем народу у покраjини омогући пристоjан живот. Видимо да држава у последње време чини све да олакша живот оних коjи су остали да тамо живе. Србиjа, али и они коjи су учествовали у рушењу српских домова, требало би да покушаjу да их обнове и врате преостале Србе на њихова огњишта. Надам се да ће се они вратити своjим домовима, имањима и гробљима. Она су, нажалост, наjвише угрожена, jер Албанци настоjе да уклоне све трагове српског постоjања. То се дешава пред светом, коjи то види и нажалост толерише.

* Ове године навршава се век од почетка Првог светског рата, што jе прилика коjу низ западних историчара ниjе пропустио да одговорност за оваj сукоб пребаци на Принципа, Младу Босну, па чак и српски народ у целини. Докле ћемо трпети притиске „суочавања са прошлошћу“, са коjима се не срећу други народи и државе?

– Очигледно jе да се врши ревизиjа историjе, и то онако како то одговара ревизионистима. Јасна jе чињеница да Срби нису проузроковали Први светски рат. Многи везуjу његов почетак и узроке за атентат у Сараjеву, иако историjа и извори пак говоре да су се Аусторугорска и Немачка много пре тога времена спремале за рат. Од поjединих обjективних историчара нашег времена чуjемо и да би рата било и да се атентат ниjе догодио. Сасвим jе jасно да Срби нису кривци за Велики рат и веруjем да ће људи коjи се баве историjом имати храбрости да то jавно кажу како би свет то чуо.

* Важите за човека склоног диjалогу са представницима свих верских заjедница. Да ли ће процес проглашења за светитеља кардинала Алоjзиjа Степинца у Римокатоличкоj цркви, коjи jе пред окончањем, угрозити односе СПЦ и Ватикана?

– То jе изузетно деликатно питање. Довољно знамо о Алоjзиjу Степинцу, а на делу имамо покушаj да се он прикаже у бољем светлу него што jе де факто то био. Можда jе то донекле и разумљиво, jер jе он у своjе време био значаjна личност у Хрватскоj. Вероватно jе да наши односи са Ватиканом неће бити угрожени његовом канонизациjом, али ће то бацити сенку на Римокатоличку цркву. Добро jе познато какве су личности у прошлости проглашаване за светитеље. Сви другачиjи потези Цркву би чинили више политичком организациjом, а мање Христовом црквом, са наслеђем коjе jе добила од своjих оснивача светих апостола.

* СПЦ пуно jе изгубила смрћу митрополита загребачко-љубљанског Јована, коjи jе у наjтеже време управљао овом епархиjом. Какав курс очекуjете да заузме архиjереj коjи преузме бригу над православним верницима у овом делу Хрватске?

– Рад епископа зависи од његовог става, културе, погледа на свет и живот, али наjвише од става цркве коjоj припада. Ма ко дошао на место митрополита Јована, мора спроводити идеjе, живот и односе СПЦ. Наша црква jе увек била мирољубива, трудила се да успостави контакт и добре односе и са свим народима и верским заjедницама. Таj принцип мора бити присутан и код будућег епископа коjи буде дошао у Митрополиjу загребачко-љубљанску. Неоспорно jе да jе блаженопочивши Јован са доста мудрости водио Митрополиjу у изузетно тешким временима.

* Тренутно jе више епархиjа СПЦ без владика. У том кругу су и неке веома важне за српски народ, попут Митрополиjе загребачко-љубљанске, Жичке или Славонске. Да ли ће на предстоjећем пролећном заседању Светог архиjереjског сабора бити попуњени њихови тронови?

– Сигурно jе да то бити jедна од важних тачака на овогодишњем Светом архиjерском сабору. Тачно jе да jе упражњено више изузетно важних епархиjа. Таква jе на пример Жичка, коjа jе jедна од централних. На чело поjедних, међутим, не могу доћи млади епископи без искуства. Ситуациjа у њима захтева искусниjе архиjереjе, коjи ће знати да са пуно бриге приступаjу решавању проблема.

* Дежурним критичарима цркве сметаjу средства коjа СПЦ, као и друге верске заjеднице, добиjа из државног буџета. На удару дела jавности jе и имовина коjа jе враћена у реституциjи, изградња храмова, као и чињеница да верске заjеднице нису у пореском систему. Како одговарате на критике да jе СПЦ привилегована у српском друштву?

– Заблуда jе да изградња храмова има велики замах. Држави смо благодарни што и поред великих своjих економских тешкоћа издваjа део помоћи и за цркву. Када jе у питању реституциjа, СПЦ jе натраг добила око 40 одсто одузетог имања. Упркос труду, броjна су добра коjа никада неће бити потпуно враћена. Држави смо захвални што нам од недавно уплаћуjе минимум социjалног осигурања и што помаже црквену просвету. Али то добиjаjу и све друге верске заjеднице. Враћање одузете имовине значило би да Црква има своjа средства и не би морала да зависи од државе. Једино тако бисмо могли да испуњавамо обавезе коjе имаjу и други правни субjекти. Засада то ниjе случаj. Привилегиjе коjе имамо заиста су скромне, због чега критике ове врсте сматрам неоправданима.

* Наше друштво разара наркоманиjа, алкохолизам, много jе абортуса, самоубистава. Може ли Црква да буде активниjа у духовном оздрављењу нашег народа и коjи jе пут до тога?

– Црква би морала да буде активниjа по том питању. И летимичан поглед на штампу довољан jе да видимо колико зла има у свету у разним своjим облицима. Његове форме су изузетно броjне и оне озбиљно угрожаваjу егзистенциjу нашег народа. Абортус jе велико зло, као и дрога, алкохолизам, промовисање хомосексусалности… Тим проблемима требало би да се позабави читаво наше друштво, нарочито наша просвета и установе културе. Црква jе међу њима сигурно наjпозваниjа. Њоj, међутим, треба створити услове да дела у том правцу. Увођење верске наставе од великог jе значаjа, jер jе неопходно да се наjмлађи нараштаjи упознаjу са историjом, културом, своjом вером и духовношћу. Зато би било врло добро, да веронаука буде уведена као обавезан предмет. Развиjање љубави према животу некада jе био посао породице, коjа jе данас, нажалост, разбиjена. Бракови су често у питању, а све више се промовише некаква слободна љубав и начин живота коjи ниjе хришћански. Морамо да будемо свесни да ово зло ниjе присутно од jуче. Потребно нам jе зато планско наступање у духовном и моралном отрежњењу народа. Без снажног морала нема здравог народа, нити економиjе, привреде, политике…

* Предводили сте недавно делегациjу СПЦ на припремном састанку за Свеправославни сабор коjи jе заказан за 2016. у Цариграду. Шта ће бити на дневном реду овог историjског скупа?

– Теме овог Сабора одавно се припремаjу, и потпуно jе jасно да ће се тицати проблема коjи су присутни у нашоj цркви. А њих jе доста. Међу главним темама биће питање jединства цркава. У православљу цркве су националне, с тим што су поделе само административне. Црква jе у своjоj суштини jедна и jединствена. Православни поглавари разматраће начине како да буде решено питање првенства. На дневном реду Сабора наћи ће се и питање диjаспоре. Оваj термин данас jе много шири и озбиљниjи него што jе то било у Византиjи. Цркве су присутне у целом свету, али jе питање као решити однос између цркава и верника у Европи, Америци, Африци, Аустралиjи… Календар jесте важна тема, али не и прворазредна. Садашњи грегориjански календар jе много прецизниjи него онаj стари, али ни он ниjе савршен. Наша црква jе понудила верзиjу календара, коjи jе направио Милутин Миланковић. Он се сматра за jедан од наjбољих и наjпрецизниjих. Уколико буде говора о томе неће нужно бити избора између jулиjанског и грегориjанског, већ ће бити разматрано коjи би начин рачунања времена био прихватљив за све.

* Христос jе, по Светом писму, више пута понављао „Не боj се!“, истичући тиме да jе вера човека jача од сваког страха и искушења. Има ли српски народ довољно вере да се не плаши своjе будућности?

– Имамо доста разлога да се плашимо своjе будућности, нарочито уколико буде настављено одваjање од Бога, вере, истине. Наш страх ће бити основан ако буду настављени триjумфи неправде у свету, гажења моралних и закона здравог разума. Ако тако заиста буде свет мора бити озбиљно забринут за своjу будућност. Једино решење коjе нам може помоћи jесте да се вратимо пре свега Богу, вери и себи самима. Морамо да у центар свих центара поставимо човека. Требало би да знамо да jе човек наjсложениjе биће и да читав свет служи човеку. И држава и политика у целини треба да развиjаjу здрав и пун живот, где мржња неће бити наjвећа сила и снага, већ љубав према човеку, свету и своjоj природи. Ми хршћани прихватамо Јеванђеље као наjвећу истину и темељ нашег живота. Онда jе jасно да су Христове речи: „Не боjте се jа победих свет“, триjумфалне. То значи да ће заиста Христос победити свако зло, мрак и неправду у овом свету.

Пише: Раде Драговић

Извор: Вечерње Новости