Нацрт за историју епископског седишта Епархије горњокарловачке

Прве српске сеобе на територију данашње Епархије горњокарловачке, обављене у првој половини XVI века, нису пролазиле без учешћа свештенства. Тако се зна да је са групом која је са Тромеђе ишла ка граници Хрватске и Словеније у Жумберак, око 1538. године, био и „поп Радоје“.

Православних Срба у Лици и на Банији је било још од средине XV века, када се међе Крбаве и Босне у папској преписци сматрају „шизматичким“, а и када су поједине тврђаве и замкови на територији данашње Баније били под влашћу српског Деспота Вука Гргуревића, у епској традицији прослављеног и Турцима омраженог Змај-Огњеног Вука. Када смо већ у епским водама, није згорег поменути да традиција босанско-херцеговачких муслимана чува успомену на походе Османске царевине ка средњој Европи, истичући допринос крајишких Срба у пружаном им отпору: „Да ми није Слуња и Тоуња… Све би моје до Љубљане било!“, тугује један бег. Преласци Срба из западне и северозападне Босне, из северне Далмације у Лику, Крбаву, Кордун, Банију, Горски Котар и у Истру добро су долазили хрватским феудалцима из породица Зрински и Франкопан. Они су се надали да ће на своја опустела имања населити нове кметове. Предвођени војводама и у полувојничкој пастирској организацији, Срби са Тромеђе постају занимљиви људски ресурс и римокатоличкој цркви, која од њих очекује устаљени десетак.
Са свешћу о некадашњој величини, о држави у којој су имали „честите цареве и краље“ из светородне династије, као и са вековном традицијом спасавања душе и задобијања царства небеског, Срби су се тешко могли укметити и понизити пред влатима сењско-модрушке, односно загребачке бискупије. У том времену, као одлучујући фактор иступа аустријски цар и држава која од Срба очекује војничку службу, правећи од њих бедем према Турцима (онај добро познати антемурале цхристианитатис), гарантујући им верску слободу и економске повластице истовремено. Хабсбуршка монархија, односно Аустро-Угарска, у својој је дугој историји имала Војну Крајину у којој је српски етнички елемент и Српска Православна Црква заузела значајно место. Крајишници су Царевини послужили часно не само у борби са Турцима, него и на другим европским војиштима где је то било неопходно. Правни положај Срба у Аустријској царевини је био регулисан и царском Инвитаторијом (позивом на насељавање) и Привилегијама, које су издејствоване директним преговорима представника Српске Цркве и цара. Те српске повластице је гарантовала снага мишица и поуздан ослонац на крајишке Србе, чија је ратничка способност и храброст постала пословична. Капетан Ханс Унганд, који је командовао на једном делу ратишта у Покупљу око 1540. године, више је веровао новодошлим Србима него староседелачком хрватском становништву, које је, како заповедник каже, „само навикло да служи око столова својих господара и пуни њихове подруме и кошеве“.

Аустријско-турски ратови и оснивање Карловца

Град Карловац – настао као војничка тврђава са сталном посадом, са бастионима и артиљеријским траншејама позног XVI века, управо показује како војска оставља неизбрисив печат на урбанистичку културу. Као у древном Риму, када се из логора легије развије читав град, тако су и одбрамбене потребе према турским упадима допринеле настанку града. Град је настао на четири реке (Купа, Корана, Мрежница и Добра), представља главу Кордуна, области чије само име открива сврху једног одбрамбеног појаса. Име је добио по идејном творцу надвојводи Карлу, брату цара Максимилијана Хабсбуршког. Радови су отпочели 1579. године, а тврђава је саграђена симболично на 900 турских глава. Са таквим каменом-темељцем желело се показати коначно заустављање турског освајања. Турци су под заповедништвом Хасан-паше Предојевића освојили 1592. године Бихаћ, али је исти беглер-бег Босне заустављен код Сиска. Миром потписаним у Житви 1606. године, западне границе османског царства у југоисточној Европи биле су на линији Косињ-Слуњ-Будачки-Петриња-Сисак-Чазма-Вировитица.
Тек након Великог бечког рата 1699. године, граница Хабсбуршке монархије помакнута је на Уну и Саву. Од краја XVII и почетка XVIII века отпочиње и прозелитски рад Римокатоличке цркве на остварењу изгубљених позиција.
Први православци који су живели у новоподигнутом Карловцу били су Срби Жумберчани, који су се показали као добри ратници и у сваковременим чаркама са Турцима, али и у сламању сељачке буне предвођене Матијом Гупцем. Хрватска романтичарска књижевност приказује „ускоке“ као верне одреде царског поретка, и ту нимало не извитоперава историјске чињенице. Срби Крајишници нису се задржали у градској тврђави, јер су по коначној изградњи града расељени по Тоуњу, Звечају и Слуњу. У Карловац су тада настањени „Шведи и Швабе“ из северних крајева. Занимљиво да се око 1585. године у Карловцу помињу српске породице Николе Вукановића и извесног Поповића. Пре него што се отпочело са зидањем града Карловца, Срби-граничари су живели у суседном Дубовцу. Познато је да је генерал Јурај Ленковић у периоду 1593-1601. насељавао поједине српске групе у град. Србе је у близину Карловца доводио и гроф Херберштајн око 1689, а Дворски ратни савет је 1721. донео одлуку да се они раселе и настане у нешто удаљенији Тушиловић. Тако је управо настала и парохија тушиловићка, под коју су потпадали Срби Карловчани док нису себи подигли цркву. Крајишки заповедник, барон Кулмер, 1718. је насељавао Србе православце око Турња и по Мостању. Војнички заповедници у почетку нису трпели Србе у градској посади, али од 1746. године, када је Војна Крајина коначно уређена, налазимо доста Срба у посади гарнизона. Од прве половине XVIII века у Карловцу расте број трговаца српског порекла и православне вере. Они су били окупљени око, тј. своје су послове пласирали и обављали на Влашком Тргу. Досељеници су били из различитих места, као што су Нови Сад, Земун, Трст, Сарајево, Бања Лука… Године 1764. утицајни српски трговац Петар Поповић постао је члан градског већа. Тада су Карловчани православне вере већ имали капелу за своје духовне потребе, а један запис осликава њихов тежак положај у ранијим временима:
„Прошла су она тешка времена, када је Србин морао свога мртваца сакривати и по касној ноћи у страху схрањивати; или ако се у природној жалости није дао на брзу руку заглушити плач и јаук ситне дјечице за издахнулом мајком, оцем, тужних родитеља за својим љубимчетом, онда је долазио возмајстор, и мртво тело шизматичко неђе на буњишту (гомили) нечастиво закопао“. Постојао је Протокол приложника „Свјато восточне капелице здјешњих житеља карловачких“ који се водио од 1761. године. По том документу се види да су цркву даривали трговци из Сарајева, Костајнице, Петриње и Кузмина.

Саборни храм Епархије горњокарловачке

Срби Карловчани су успели средином XVIII века да подигну цркву која је била посвећена Светом Оцу Николају Мирликијском. Сам натпис на улазу у храм, који говори о изградњи цркве, сабира заслуге заједнице карловачких трговаца и мајстора, православних странаца, али и Срба изван града који живе у окружењу. „У славу триипостасног Божанства и у част светитеља и чудотворца Христовог Николаја основа се и сазда овај храм за владе царско-краљевског и апостолског величанства Јосифа II и по благослову епископа Јована Јовановића, трошком свега православног грко-неунијатског вероисповедања овдашњих и страних житеља, у граду Карлштадту, месеца априла 28., лета Господњег 1785“. (Љ. Стојановић, Записи и натписи 2, бр. 3554). Храм је подигнут за владе једног толерантног монарха, али је приметно да се у ктиторском натпису задржао технички термин римокатоличког происходишта – граецус нон унитус, тј. грчко-несједињени, којим су припадници Римске цркве означавали неверне шизматике. Међу првим служитељима храма био је гомирски калуђер Серафион (Мамула). Његов монашки карактер се није слагао са трговачком средином. Јеромонах је трговцима замерао штошта, а отишао је поради „цинцарског закерања и надменија“.
Епархија горњокарловачка је око 1810. године имала 138 храмова, а 1820. године 293 свештенослужитеља. Просечно је на једну богомољу ишло 1164 верника. Епископи горњокарловачке епархије су столовали у почетку у Плашком, али су поједини одлазили у Карловац и тамо радили на уређивању епископског двора. Центар епархије је преместио у Карловац без одобрења грађанских и војних власти епископ Лукијан (Мушицки) (1828-1837).
Најзначајинији свештеник у историји карловачке парохије био је прота Никола Беговић (1821-1895). Он је био парох и катихета у Карловцу, вероучитељ који је подучавао и науци хришћанској, али и у „србоуку“. Човек који је добро осећао потребу развијања националне свести у времену када је читава Европа, око 1848. године, учила народе да негују сопствени идентитет. Никола Беговић је оставио иза себе значајна дела као што су: Литургика, Историја Српске Цркве, Живот Срба Граничара и Народне пјесме крајишких Срба.

Саборна црква у Карловцу је у току Другог светског рата служила као складиште опљачканих српских и јеврејских драгоцености. Храм се уклапао у токове српског барока. Његов је иконостас сликао Арса Теодоровић, а декорације направио Драгутин Инкиостри Медењак. Црква је срушена до темеља 22-25. децембра 1993. године. У освит једног празника у Карловцу, 25. децембра 1993, после јаке детонације, сравњена је са земљом и зграда Епархије горњокарловачке. Међутим, у току је обнова ових историјских здања.

Радомир Пилиповић

Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ