На Јадовну 26 јуна 2010. – Обраћање Душана Басташића предсједника Удружења Јадовно 1941.

English

Господине Предсjедниче Републике Хрватске, Ваше Екселенциjе, даме и господо, добар Вам дан.

Преосвећени Владико, браћо и сестре, Помаже Бог.

Поздрављам Вас испред Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941.
Изражавам велику захвалност свима онима, коjи су подржали нашу инициjативу да се прво обиљежавање Дана сjећања на Јадовно одржи данас на овако достоjанствен начин уз обнову двиjу Спомен плоча.

Поред помоћи многих добрих људи, посебно истичем подршку Српског народног виjећа, Асоциjациjе избjегличких удружења Срба из Хрватске у Београду, Горњокарловачког Владичанства Српске Православне цркве и Организациjе Срба из средње Европе.

Велико разумиjевање замjеника жупана Личко-Сењског  господина Милана Крмпотића нам значи много али и буди наду да можемо очекивати више на достоjном уређењу и одржавању регистрованог Спомен подручjа Јадовно, Спомен подручjа Шаранова jама и Спомен подручjа логора Слана на отоку Пагу.
На овом тужном али и Светом мjесту не приличи држати дуге говоре.

За потомке и поштоваоце жртава ово jе приjе свега мjесто за тиховање, за помињање, за праштање и за молитву. У исто вриjеме, за потомке оних коjи су овдjе чинили злочине 1941., али и за оне коjи су девастирањем спомен обиљежjа ’71. и ’91. поново убиjали жртве, ово jе мjесто за стид, покаjање и молитву за спас душа.

Јадовно, као што само име злокобно говори, jад jе, чемер и туга преголема.
Оваj комплекс jе помно планиран за елиминациjу непоћудних грађана Павелићеве Независне државе Хрватске. Само мjесто jе пажљиво одабрано jош приjе почетка рата. Велебит, пун крашких безданих jама, морске дубине Пашког и Велебитског канала, камена пустиња Слане са нешто земље на Фурнажи,  усташким планерима су била идеална мjеста за масовну и брзу ликвидациjу.
Знали су да ће та стратишта, далеко од очиjу jавности, бити тешко наћи и jош теже истражити.

Само болестан ум могао jе слику комплекса Јадовно поставити на тадашњу новчаницу од 1000 куна.

Добра жељезничка инфраструктура омогућавала jе да се непоћудни, у марвеним  „Г“ вагонима, често са натписима „покварено воће“  са циjелог подручjа НДХ брзо допремаjу до Госпића.
Ту су их чекала сабиралишта на жељезничкоj станици и на ткз. Овчари. Одатле су многи прослиjеђени према казнионици Госпић, према Велебиту, према логору Ступачиново или према отоку Пагу. Многи до тамо нису стигли. Побиjени су у успутним jамама или распорених стомака (да не испливаjу) са каменом око врата бачени у море.
Људе су водили везане у двореде, мануелно ликвидирали неколико првих редова, а они су онда своjим утегом друге везане у ту jазбину потезали. Јер те жртве „не заслужуjу метак и скупо jе, а ниjе ни мерак“ тврдили су исљедницима злочинци.
Јадовно jе мjесто чиjи jе назив од 1941. до данас болно урезан у свиjест потомака жртава. Ово стратиште, као посљедња станица мученичког пута наших наjближих, помиње се са тугом и сузама као мjесто гдjе су на стравичан начин угашени  њихови животи, а животи нас, њихових рођака и потомака, заувиjек промиjењени.

Сазнање, да су потпуно недужни, послиjе мукотрпног пута, након ударца маља или ножа, неки од њих jош живи стрмоглављени у бездану jаму или са каменом око врата бачени у море, оставило jе у душама рану коjа не зараста и коjа се преноси на сљедеће генерациjе.
Одлазили су чланови осакаћених породица, свега у пар наврата, над отворену Шаранову jаму – да спусте цвиjеће у бездан и упале свиjеће за покоj душа.
Они коjи су покушали сами посjетити мjесто погибиjе своjих наjмилиjих, тешком муком би налазили пут до Спомен-обиљежjа будући да путоказа послиjе села Јадовно ниjе било (нема га ни данас), а мjештани би избjегавали контакт.
Од саме успоставе НДХ, усташки органи власти и њихове воjне формациjе настоjали су да прикриjу своjа недjела, убиjања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва. По ликвидациjи логора Јадовно, краjем августа 1941. године, извршиоци злочина су у неке од безданих jама на Велебиту натрпали грање и камење преко тиjела усмрћених жртава, замаскиравши их, а неке су и забетонирали. Многа су стратишта све до данас остала покривена велом таjни.
Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница jе доприниjело да се истина не сазна, криjући од заинтересованих гдjе се налазе мjеста злочина, тако да су она неминовним промjенама у природи, новим густим растињем, толико обрасла да jе многима заметнут сваки траг.

Све вриjеме рата истина о злодjелима jе у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови и посве брисани. Броjне документе су усташе током рата уништили.
Ниjе се у поратном периоду (1945-1990) у jавности говорило о жртвама усташког терора сукладно његовим размjерима и посљедицама.
Поред тога што су поjединци уништавали писана свjедочанства коjа су била сачувана, и службени органи власти у ослобођеноj Југославиjи су на одређени начин сприjечавали да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и jевреjским народом сакупљаjу и обjављуjу. Настоjало се да се о овоj теми што мање говори и пише.
Уопште,  било jе  непожељно и контрапродуктивно „градњи братства и jединства“ помињање српских и jевреjских жртава. Добро се знало да су чак и неки од првобораца, коjи се нису помирили са „ћутањем“, брзо санкционисани.
Пажанин, Проф. Анте Земљар, аутор jедине књиге о логорима Слана и Метаjна, након што jе ’47  и ’48 одвео мjештане Пага на подручjе логора Слана да положе виjенце, завршио jе на Голом отоку.
Бранко Цетина, jедан од риjетких коjи jе успио побjећи из логора Јадовно, након одржаног часа историjе jадовинским породицама, иако пуковник, смjеста jе пензионисан.

Од усташких логора смрти, као наjвеће стратиште српског народа, достоjно jе до недавно био обиљежен само логор Јасеновац, гдjе би се сваке године на годишњицу пробоjа логораша окупиле породице побиjених, а том догађаjу би се и уступио одређени дио медиjског простора.
Спомињао се и логор „Даница“, онаj у Сиску и Јастребарском…
О логору Јадовно годинама у jавности готово да ниjе било ни риjечи. Чинило се да jе наметнута ћутња резултирала посвемашњом „jавном амнезиjом“.
Све до данас, 69 година по ликвидациjи толиких невиних људи, ова мjеста су необиљежена, и без пиjетета према тим мученицима.
Овом режираном и контролисаном поратном ћутању и затирању истине, добро jе дошла и потиснута свиjест потомака жртава, за коjу психолози кажу да jе прилично уобичаjена поjава у послиjератном раздобљу.

У породицама жртава спомињало се Јадовно и под тим називом се углавном подразумиjевала Шаранова jама. Понеко jе знао да jе недалеко од jаме постоjао логор, али jе та локациjа била необиљежена и без икаковог приступног пута.
Да jе постоjао читав систем логора Јадовно, у jавности и међу нашим породицама, готово да се ниjе ни знало, а мало ко то и данас зна.
Прави назив за ово стратиште: „Јадовно, комплекс усташких логора 1941“ обjелодањуjе се тек 2007, као наслов двотомног животног дjела др. Ђуре Затезала.

Морам рећи, да без тог капиталног дjела, завршеног 1990. а за коjе се у Хрватскоj ниjе могао наћи издавач, о Јадовну се ни данас не би знало готово ништа. Без Затезалове потпуне посвећености теми Јадовна и без његове огромне енергиjе удружења Јадовно 1941. не би ни било.
Прикривање истине о Јадовну, омаловажање жртава и  понижавање њихових потомака  траjе у  континуитету до данашњих дана.
Погледате ли око себе то ће вам бити потпуно jасно.

Да се истина о Јадовну и данас не сакрива, не би потомци жртава недавно лутали  Велебитским “парком природе”  трагаjући  са др. Затезалом за мjестом  самог логора Јадовно, тумарали по каменоj пустињи Слане тражећи мjесто разбиjене Спомен плоче и “свиjећом” у Метаjни тражили некога ко jе вољан показати  мjесто бившег логора за жене и дjецу.
Да се уважаваjу жртве, не би се између Јадовинских  jама jурило бициклима, купало, сунчало и ронило на подручjу Спомен подручjа Слана.
Нећу говорити о броjу жртава побиjених у комплексу усташких логора Јадовно 1941. Не желим дати повода за омаловажавање Дана сjећања на Јадовно, онима коjи у своjим како кажу „математичким“ прорачунима пореде жртве са сардинама у конзервама.

Ако погледате резултате истраживања Ђуре Затезала, Фрање Здунића Лава, Фикрете Јелић-Бунић или Славка Голдстеина, видjећете да сви помињу више десетака хиљада жртава. Признаћете да су то подаци коjе разум тешко може прихватити.
Ипак, ми потомци jадовинских жртава, броjећи поломљене гране у нашим родословним стаблима, наjбоље знамо и осjећамо колико jе болан и ненадокнадив сваки  изгубљени живот на овом стратишту.
До недавно Јадовно ниjе имало своj дан.  На инициjативу нашег удружења, 24. jун jе одређен као „Дан сjећања на Јадовно 1941.“. Тога дана, 1941. године, логор Слана на острву Пагу jе примио своjе прве заточенике а логор Јадовно на Велебиту достигао своjе коначне димензиjе. До сада jе неколико институциjа уврстило оваj датум у своj календар обиљежавања мjеста стратишта у ИИ свjетском рату. Молим Вас, челнике институциjа Р. Хрватске да учините то исто.
Таj дан би требало да сjећа и опомиње на злочин и трагедиjу коjа се ту догодила – да се не заборави и да се слично никада и никоме више не понови.
Морам рећи, да нам jе сугерисано да комеморациjе на Јадовну треба одржавати на “округле” годишњице, ’70, ’75, ’80….. На ’85-оj ни већина унука Јадовинских жртава неће више бити међу живима.
Приjедлог не чуди, то jе ствар већ помињаног континуитета.

На Јадовно ћемо, ако Бог да сваке године по неколико пута. Све док jаме пуне моштиjу наших чланова породица не замиjенимо гробовима.
Јадовно jе у нашим душама, у нашим мислима и молитвама и ово што чинимо, представља достоjан однос према невиним жртвама, члановима наших породица. То jе уjедно и наш одговоран однос према нашим потомцима, брига за њихову безбjедниjу сутрашњицу и наук да не забораве Јадовно да им се оно опет не би догодило.
Хвала

На Јадовну 26 jуна 2010.