Извињење „РТС“-а Мерчепу и Бродарцу

Београдски „независни новинари“ одбијали су и данас одбијају могућност да говоре и пишу о злочинима над Србима. За њих је свака информација да се такви злочини уопште догађају нарушавање принципа новинарске неутралности. Како објавити да у Хрватској убијају Србе, кад у Србији нико не убија Хрвате. То је била и још увек је њихова логика да се чује и „друга страна“

 У последњој деоници трке за улазак у Европску унију службени Загреб морао је да изврши и неколико задатака од којих је све ове године Хрватска окретала главу и бежала као од куге. Међу тим пословима је и хапшење одговорних за убијање Срба у Пакрачкој пољани и Сиску. Тако су у затвору завршили Томислав Мерчеп и Ђуро Бродарац. Не знам како ће се дотични бранити на суду (против Мерчепа је већ подигнута оптужница), али не би ме изненадило, заиста то мислим, да међу сведоке своје одбране именују чланове актуелног Управног одбора „Радио-телевизије Србије“. Због чега њих? Због Саопштења за јавност, од 23. маја ове године, у којем се УО „РТС“-а извињава грађанима Србије и Србији, суседним државама и народима због онога што је српска државна телевизија радила деведесетих година, пре доласка на власт „демократских снага“.

ХРВАТСКИ СУДОВИ
Да не би било недоумица ево шта у Извињењу каже Управни одбор „РТС“-а: „’Радио-телевизија Београд’ и ‘Радио-телевизија Србије’ више пута својим прилозима повредили су осећања, морални интегритет и достојанство грађана Србије, хуманистичких интелектуалаца, припадника опозиције, критички усмерених новинара, појединих мањина, верских заједница и суседних народа и држава“.
Може ли се из овога закључити да су „РТБ“ И „РТС“, у времену на које указује актуелни Управни одбор „РТС“-а вређали осећања и морални интегритет и достојанство Томислава Мерчепа и Ђуре Бродарца? Може. Не само њих, него и целог хрватског народа.
Идемо даље; Може ли се из наведеног закључити да је Србија – тачније њена државна телевизија – испровоцирала убијање Срба у Хрватској? Може. Како? По истој овој логици коју примењују „антиратни и независни“ новинарски кругови у Београду кад тврде да има основа за подизање оптужница против неких српских новинара, јер су двојица злочинаца (Срба) на процесима у суду изјавили да су злочин починили под утиском српских медија; читај „РТС“-а, „Политике“, „Новости“.
Ако је, узмимо, Вукашину Обрадовићу, Гордани Суша, Надежди Гаће, Зорану Остојићу…то довољно да се судски гони овај или онај новинар (узмимо Ратко Дмитровић), онда се применом ове логике Томислав Мерчеп и Ђуро Бродарац могу позвати на било који сегмент рада „РТБ“-а и „РТС“-а, с почетка деведесетих, и казати да их је то испровоцирало на „непримерену реакцију“ у којој је, боже мој, било и убијања. Позову ли се при томе и на Извињење Управног одбора „РТС“-а, ето лепе представе у неком од хрватских судова.
Заиста, зашто Ђуро Бродарац, одговоран за преко 500 убијених Срба у Сиску, не би на суђењу рекао да јесте наређивао привођење сисачких Срба, али да је то било у нервном растројству насталом као последица програма „Телевизије Београд“.
Та телевизија вређала је моја осећања, морални интегритет и достојанство и био сам ван себе због тога. Као доказ прилажем Саопштење Управног одбора „РТС“-а од 23. маја 2011. године. Може ли, дакле, Бродарац и овако да се брани на суђењу до којег ће, нема сумње, доћи? Може, свакако. А што се тиче убијања он то, извесно је, није чинио својом руком. Ту прљаву работу препуштао је њему подређенима. За оно прво брани га „РТС“.

„НЕЗАВИСНИ НОВИНАРИ“
А како је то београдска телевизија „вређала осећања, морални интегритет и достојанство“ хрватског народа, на пример, пошто се овде бавимо српско-хрватским пословима.
Поставите ли ово питање неком из хора београдских „независних новинара“ и „другосрбијанаца“ рећи ће вам да је „Милошевићева телевизија“ хрватску војску називала усташком, а новостворену хрватску државу наставком усташке НДХ. И? Шта ту не стоји, шта није тачно? Мали је ово простор да изнесем све доказе, са ужим и ширим контекстом, у прилог тврдњи да је Туђманова Хрватска створена на идеји и традицији Павелићеве Хрватске. Уосталом, писао сам о томе у „Печату“.
Да ли је потребно, по не знам који пут, понављати да је свих ових година, од 1990. године до данас, Влада Хрватске покровитељ обележавања Дана сећања на војни слом усташке војске код Блајбурга, у источној Аустрији. Том приликом, на ливади где је окончан пут једне од по злу најстрашнијих армија Другог светског рата, оне усташке, окупљају се преживели припадници те војске и чланови Владе Хрватске. На челу делегације у правилу је председник Хрватског државног Сабора. Узгред, то име, Хрватски државни Сабор, преузето је из НДХ (само се тада тако звао) одлуком политичког врха Туђмановог режима из 1997. године. Шта је ово него признавање и одржавање континуитета са Павелићевом Независном државом Хрватском
Усташе? Да, већина јединица најпре хрватске паравојске, а онда и регуларне армије новопризнате хрватске државе све до друге половине деведесетих надахњивала се традицијом усташке „Црне легије“. Пре двадесетак дана то је уживо, на Хрватској телевизији, у емисији „Недељом у два“ потврдио пензионисани хрватски генерал Анте Пркачин, додајући да „Црна легија“ није чинила никакве злочине.

УСТАШКА ФОРМАЦИЈА
За неупућене; „Црна легија“ је прва велика усташка формација којом је командовао Јуре Францетић, са помоћником Рафаелом Бобаном, а остала је упамћена као „крвава легија“ чије су операције у Источној Босни резултирале спаљивањем српских села и ликвидацијама цивила, без изузетка и без преживелих. Та усташка „постројба“ била је толико крволочна да су на крају Немци разоружали један њен део и ухапсили Францетића, настојећи да на тај начин смање страх Срба и њихов појачани одлазак у партизане.
Све до 1997. године по зидовима касарни хрватске војске, широм те земље, висили су портрети Јуре Францетића, Анте Павелића, Рафаела Бобана. Поскидани су тек после интервенције америчког амбасадора у Загребу.
Сећате ли се размене заробљеника код Товарника, деведесет и неке (снимак су емитовале све ТВ-станице бивше Југославије), кад Бранимир Главаш, представник хрватске стране на размени, дочекује своје саборце и говор им: „Добро дошли усташе, слободно реците да сте усташе“.
Поједини репортери београдске телевизије извештавајући са ратишта употребљавали су и квалификације „усташки кољачи“, „усташка бојна“, „Туђманове убице“, „усташки монструми“…па им се то одавно, од стране београдских „независних новинара“ узима као страшан грех, капитални доказ да је извештавање „РТС“-а било ратнохушкачко, да је, што би рекао данашњи Управни одбор „РТС“-а, вређало морални интегритет и достојанство Хрвата и Хрватске.
Вратимо се Мерчепу и Бродарцу, покољима српских цивила у Загребу, Пакрачкој пољани, Сиску… Шта су ако нису „усташки кољачи“ и „усташки монструми“ они којима су командовали Мерчеп и Бродарац? Мука ми је да опет описујем начине на који су клањем и одсецањем делова тела ликвидирали српске цивиле. Све је записано у материјалима прикупљеним за скорашње суђење овој двојици. Или, ако вам се чита узмите било коју књигу о Јасеновцу. Ништа се променило није, методе су исте, појмови су исти: нож, врат, секира, крв, река Сава.
Овде се ради о томе да су ондашњи и данашњи београдски „независни новинари“ одбијали сваку могућност да говоре и пишу о злочинима над Србима. За њих је свака информација да се такви злочини уопште догађају нарушавање принципа новинарске неутралности. Како објавити да у Хрватској убијају Србе, кад у Србији нико не убија Хрвате. То је била њихова логика „друге стране“.
За њих није ратно хушкање то што, пре почетка ратних сукоба, хрватске паравојне снаге (сами себе зову усташе) по градовима широм Хрватске хапсе Србе, пљачкају њихову имовину и потом их убијају. Не, српски „независни новинари“ то прескачу и заустављају се на извештавању о убијању Срба у Хрватској.
За њих је злочин извештавање о злочинима над Србима, то је по њима ратно хушкање, нарушавање односа са Хрватском и Хрватима. Значи: убијање Срба требало је прећутати. Све док се убице не уморе, док им не клоне рука.
Београдски „независни новинари“ (углавном све голи комунистички кадар) тражили су да службени Београд, са свим својим медијима, догађаје у Југославији почетком деведесетих третира неутрално, као да се све збива на Рогу Африке или у Јужној Америци. Може се разумети да те и такве људе не дотиче оно што се догађа њиховом народу. Једноставно, ствари стоје тако, али се не може разумети због чега исти ти новинари, у намери да оправдају своје понашање, наводе европске и уопште светске медије као пример професионалног односа. Нико никада у савременој Европи није нарушио принцип слободног новинарства, окренутог истини, као што су то почетком деведесетих, на штету Срба и Србије, урадили најпознатији и најутицајнији медији Европе и Америке.
Пуних десет година, од када је „ослобођена“ српска државна телевизија, и даље се зове „РТС“, одбија сваку помисао да се истински и озбиљно позабави положајем Срба у Хрватској, а када то ради онда је прича сведена на дебатну емисију у којој су на једној страни гости из Загреба, неретко Милорад Пуповац, а на другој неко од ових што долазе из школе чије је градиво сажето у тексту Извињења УО „РТС“-а.
Није далеко дан када ће „РТС“ Србе у Хрватској, са свим њиховим проблемима, третирати као Курде у Турској. Неко ће рећи да је то време већ стигло.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић