Др Никола Жутић: Четнички либерализам и антинацизам у Далмацији 1922-1945.

Сва злодjела њемачког нацизма (национал-социjализма) терминолошком идеолошком одредницом фашизам приписана су тоталитарноj идеологиjи италиjанског фашизма, коjи, као што jе познато, ниjе у већоj мjери оснивао концентрационе логоре, ниjе био антисемитски настроjен у мjери као њемачки нацизам итд. У науци и публицистици децениjима су изjедначавани фашизам и нацизам, па су данас под одредницом фашизам ставњени сви диктаторски корпоративни покрети и државни системи. Навешћу као примjер разлику између нацизма и фашизма у односу на вjеру, односно хришћанство, тj. римокатолицизам и протестантизам. Фашизам се од свог наступања 1922. настоjао што чвршће везати уз Ватикан, римокатолицизам због заjедничког империjалног наступа у европским па и свjетским оквирима. Њемачки нацизам jе све више одбацивао римокатолицизам, те настоjао створити нову германску религиjу новог њемачког надчовjека, и то повратком на паганизам, обнављањем њемачког вjерског митоса (ново-поганства, оличено у нацизму). У први план код Ниjемаца све више jе избиjао и протестантизам, због протестантског вjерског опредjељења jедног диjела Хитлеровог нацистичког водства. И поред тога и дан данас се употребљава слоган „њемачки фашизам“, иако jе он национал-социjализам или нацизам.

У науци jе и даље на пр. уобичаjена кованица „хрватски фашизам“, коjи jе у ствари римокатолички клерофашизам. Кованица „хрватски фашизам“ jе остала као ехо усташких припрема за устанак у Италиjи и долазак усташа 10. априла 1941. уз потпору Италиjе. С друге стране, кроз историjу краjа XIX и током XX виjека, врло jе видљива масовна хрватска политичка, државна али и опћенародна колаборациjа са германском идеjом и на краjу са њемачким нацизмом. Само да подсjетим на Радићеву „Нову хабсбуршку химну“ из 1914. у коjоj jе пjеснички надахнуто славио римокатолицизам и германизам: „Свима Дунав њиве топи, свима вjеру даде Рим, Њемачка jе узор свим…“. У хрватским масама остао jе жал због пропасти К. унд К. монархиjе, нарочито триjалистичког концепта преуређења А-У Монархиjе Франца Фердинанда, у коjоj jе Хрватска требала постати трећи узорити дио. Све наде су биле усмjерене и на успостављање директне државне везе са Њемачком, што се наслућивало послиjе њемачког „аншлуса“ Аустриjе 1938. године. Код већине хрватских политичких групациjа остао jе жал за мителеуропом, за подунавском монархиjом, послиjе уласка у Југославиjу. Гимназиjалци су 1970-1971. у време „маспока“ 1970-1971. диљем Хрватске славили пангерманиjу.

С друге стране, jугославенски и српски четнички антинацизам и антигерманизам, опредjељеност ка западним либералним демократиjама, оличени су у борби против новог њемачког нацистичког европског поретка, али и против хрватског нацизма оличеног у усташама и осталим воjним построjбама НДХ. Познато jе да су четници учествовали у антињемачком бунту од 27. марта 1941. и да су славили обљетнице тог мартовског пуча у „Слободним српским планинама“.

Дакле, идеолошке, политичке и вjерске супростављености морале су довести либералне Србе све три вjере до неизбjежног конфликта са милитарним антидемократским римокатолицима Хрватима, у чиjоj jе мjешавинскоj националноj структури било, да се не заборави, од 20 до 25% њемачког народносног елемента. Ето jош jедног аргумента за jачање хроничне пангерманиjе код тзв. Хрвата.

Далматинска Организациjа Југославенских националиста

(„Орjуна“), и jугославенски Четници

Своjе конкретно излагање наставићу анализом оптужби коjе су на рачун либералних jугославенских организациjа конструисали КПЈ, римокатолицизам, и данашњи неолиберализам. У постоjећим антисрпским медиjима, уз подршку ХТВ-а, неограничени простор добиjаjу професори универзитета, некакви аналитичари четничког фашизма, као што су професор др Дубравка Стоjановић, коjа неометано труjе српску студентску младеж, и жестоки антисрбин Филип Давид (коjи ниjе историчар), али и многи други (као на пр. „Жене у црном“). Насупрот њима,  говорићу о либерализму организациjа, коjе су плаћеном пропагандом проглашаване фашистичким. Почећу од Орjуне, коjа jе врло блиска спона са четничким покретом.

У Далмациjи се кроз историjу XX виjека наjбоље осjетио такав идеолошки несклад између поклоника српско-хрватске сарадње и jугославенства и прогерманског опредjељења већег диjела сплитског пучанства 1914. године, када су „србофили“ скоро линчовани од разjарене свjетине предвођене франковцима и аустрофилима. Тежак геополитички положаj Далмациjе, нарочито због опасности од италиjанске окупациjе, изњедрио jе стварање jедне ексклузивне интегрално jугославенске организациjе у Сплиту, коjу су заговарали српски и римокатолички либерали. Сплитски jугославенски националисти организуjу „Орjуну“, коjу су комунисти на фалсификаторски начин прогласили за фашистичку организациjу. Ту jе заметак конструкциjе о тзв. четничком фашизму. У прилог jугославенства и слободарства „Орjуне“ не треба заборавити да jе „Химну Орjуни“ спjевао српски национални пjесник Алекса Шантић, 15. октобра 1921. године. У „Орjуни“ jе у то време активно дjеловао књижевник др Мирко Королиjа, коjи jе написао пjесму „Југана, вила наjмлађа“, а коjа jе била посвећена далматинскоj либералноj антиаустриjскоj jугославенскоj омладини.

„Орjуна“ jе спроводила културне акциjе у Сплиту и Далмациjи. Књижевник Нико Бартуловић, као перjаница „Орjуне“, истицао jе долазак др Луjе Воjновића у Сплит гдjе jе пропагирао jугославенски национализам. У то време „Орjуну“ су подржавали тадашњи предсjедник Народне скупштине демократа др Иван Рибар, демократа Светозар Прибичевић, Јураj Бианкини, соколски вођа мостарског сеоског соколства Стеван Џакула и други (све су то били поклоници идеологиjе грађанског либерализма и у то време jугославенски интегралисти). У први Директориj, коjи jе изабран у Сплиту 9. новембра 1922. ушли су књижевник др Мирко Королиjа, др Вице Крстуловић, те као чланови будући сплитски четнички идеолози Ћиро Чичин Шаин и књижевник Нико Бартуловић. Дакле, у идеологиjи „Орjуне“ jе превладавало интегрално jугославенско и антииталиjанско  антифашистичко расположеwе, па се никако не ради о тзв. фашистичкоj организациjи, како су jе прозвали jугославенски комунисти а са њима и режимска социjалистичка историографиjа.

На састанку представника „Удружења Југословенских Четника“ и  „Орjуне“ у Сплиту априла 1923. године, постигнут jе потпун споразум за jединствено наступање у борби против „вањских и унутрашњих неприjатења величине и части Отаџбине, народног jединства и династиjе Карађорђевић“. За директориj „Орjуне“ наступали су књижевник Королиjа, Анте Крстуловић, и будући сплитски четник Чичин-Шаин. У име Удружења Четника говорили су воjводе Илиjа Трифуновић – Бирчанин, Цветковић и Ристић.

Југославенска Орjуна ширила се и по Србиjи. Тако jе новосадски обласни одбор Орjуне основан већ у jуну 1922. године, под водством „старог предратног националисте“ Добросава Јевђевића (познати четнички воjвода из Херцеговине). Орjуна jе 1. jануара 1924. у Сомбору организовала велики збор са Народном одбраном и Четницима. Говорили су пуковник Јуришић и воjвода Јевђевић, коjи jе потом оптужен по Закону о заштити државе, jер jе као продемократски настоjен критиковао рад ондашње радикалске владе Николе Пашића.

„Орjуну“ jе посебно бринуо хрватски национализам коjи се, нарочито од 1922, изразито брзо ширио у староj српскоj покраjини Далмациjи. Орjунаше jе све више забрињавало нагло продираwе Радићевих „хаесесоваца“ и „франковаца“, коjи су жестоко пропагирали измишљено хрватство створитеља далматинског хрватства – дон Миховила Павлиновића. На Орjунаше су нападали „сви редом“: хрватски сепаратисти („ханаовци“ – Хрватска национална организациjа), српски националисти („срнаовци“ – Српска народна организациjа), комунисти и на краjу и клерикалци попа Корошеца окупљени око Словенске људске странке. Клерикални „Словенец“ „орjунаше“ jе прозвао „jугофашистима“, jер су по њима били идеjни извор фашизма, са тврдњама да траже инспирациjу у Италиjи. Међутим, истина jе да су се „орjунаши“ наjвише борили против италиjанских претензиjа на Далмациjу и сjеверно приморjе. У ствари, Корошеца и словеначке клерикалце jе наjвише бринуло што су „Орjунаши“ у Словениjи блиско сарађивали са либералним jугославенским националистима (антиклерикалцима), тj. са Соколима, Јадранском стражом, Четницима, Народном одбраном. Тако су на примjер словеначки орjунаши у Љубљани са четницима заjедно пjевали стару четничку комитску пjесму („химну“) „Спремте се спремте четници“. Та братска сарадња означавала jе зачетак словеначког четништва, коjе ће се у масовниjем облику, као равногорски покрет, испољавати и у Словениjи 1941-1945. године.

У ужоj Србиjи Орjуни, коjа jе основана 1923, приступиле су „познате четничке воjводе и jунаци“ Илиjа Трифуновић – Бирчанин и Коста Пећанац, па jе самим тиме Орjуна  сарађивала са Народном одбраном (Бирчанин предсjедник jедно време) и Удружењем Четника, с коjима су везе биле изузетно jаке. У циљу jачања „братских веза“, Удружење четника из Београда послало jе у априлу 1923. у Сплит своjу делегациjу на челу са воjводом Бирчанином.

Насупрот ставова историчара „љевичара“, да су удружења jугославенских четника у Краљевини СХС представљала „помоћне, полувоjне снаге режима и његовог принудног апарата за разрачунавање с политичким противницима великосрпске и интегрално jугословенске идеологиjе“, она су, у ствари, као што сам већ истакао, представљала организациjе либерално усмjереног грађанства. Те организациjе су подржавале постоjећи европски либерални франкофилски поредак коjи jе подржавао jаку jединствену Југославиjу, и тиме популарисале идеологиjу jугославенског национализма. Југославенски четници су, дакле, били државотворни националисти коjи су одржавали и његовали тековине ослободилачких комитских ратова с почетка виjека, балканских ратова и Првог свjетског рата. Удружења четника за слободу и част Отаџбине основано jе 1921. године, а 1924. године настало jе Удружење српских четника за Краља и Отаџбину и  Удружење српских Четника „Петар Мркоњић“ – За Краља и Отаџбину, са сjедиштем у Београду. Предсjедник у Крањевини СХС био jе Илиjа Трифуновић – Бирчанин, а од маjа 1932. године Коста Пећанац. Од оснивања Удружења четника па до 1932. године мрежа четничких пододбора ниjе била шире разграната, а шири се послиjе доласка на чело Удружења Косте Пећанца.

Четничка слава било jе Сретење Господње, а „сечењу колача“ у Београду присуствовале су тада истакнуте личности црквеног, политичког и воjног живота, као на пр. епископи скопски Јосиф и американски Мардариjе, бивши предсjедник владе и вођа демократа Љуба Давидовић, књижевник Хасан Ребац, публициста Станислав Краков, као и представници и делегати хуманих, националних и просвjетних друштава. Године 1932. „славу су нарочито уљепшали“ хрватски сељаци, њих тридеседвоjица из Буковца, села у близини Загреба. Новински извjештач jе записао да су у дворишту хотела „загрљени четници заjедно са хрватским сељацима и сељанкама, играли народно коло и певали комитске песме: ‘Спремте се, спремте, четници…’“. Потом се запjевала пjесма: „Ветарат веjет, страшно беснеjет; Еj, тамо доле среди на Балкан, тамо се биjу Српски усташи“.

Погодна идеолошка и политичка клима националног jугославенства, у времену личног режима краља Александра, доприносила jе даљњем jачању и ширењу четничког покрета и у Далмациjи. Шибенско удружење четника основано jе краjем 1932. године. Посвета заставе тог новог четничког удружења, коjа jе извршена 25. фебруара, била jе нарочито свечана jер су jоj присуствовали „славни четнички воjвода“ предсjедник 2демократа“ Коста Пећанац, секретар Удружења Топаловић. Излазак воjводе Пећанца на трибину поздрављен jе бурним овациjама. У свом говору jе истакао да наjвеча опасност Далмациjи и дање прети од фашистичке Италиjе.

Југославенски и српски четници (равногорци) у Далмациjи 1941-45.

Перjаници четничког покрета у Далмациjи (у периоду Краљевине Југославиjе) били су књижевници, културни радници, углавном из Сплита и околине, као на пр. Данко Анђелиновић, Нико Бартуловић, Ђуро Виловић, Силвиjе Алфиревић, Ћиро Чичин Шаjин и његов рођак Анте, прота Урукало – сви касниjе сљедбеници ратне четничке идеологиjе Драже Михаиловића.Углавном су били либерали, антиклерикалци, па следствено томе и масони. Не треба заборавити на чињеницу да jе и поп Момчило Ђуjић био jугославенски опредиjељен, члан jугосокола, учесник демонстрациjа у  Книну против Италиjе поводом доношења Нетунских конвенциjа 1927. године.

Међутим, њихов антииталиjански став ће се промиjенити са успоставом НДХ и геноцидом над Србима коjи су налазили спас од покоља у талиjанскоj далматинскоj окупационоj зони. Код четника и даље остаjе изражен антинацистички став, али се нетрпељивост према Италиjи ублажава због прагматичног интереса спаса српског народа од хрватског погрома. О томе сам детаљниjе писао у књизи о Ники Бартуловић („Нико Бартуловић – римокатолик четник“, Београд, 2011), коjи ипак као jугославенски четник, изражене jугославенске ориjентациjе, у потпуности задржава нетрпељивост према италиjанском фашизму.

Не треба заборавити да jе Мусолиниjев фашизам у своjоj почетноj фази настоjао подмукло, у што већоj мjери, изазовати раскол између Хрвата и Срба, како би што лакше разбио и окупирао простор Краљевине Југославиjе. Идеолози и челници равногорског покрета знали су за таква фашистичка стремљења, па су скривено настоjали искористити италиjанску власт у Далмациjи за спас избjеглог српског становништва од хрватског покоља у осталом диjелу НДХ. Тактика четничког равногорског покрета, када су били у питању Италиjани, усташе и комунисти огледала се у слиjедећем: „Несумњиво, наши интереси моментално се поклапаjу са њиховим (тj. италиjанским-Н.Ж). Али ми немамо исте циљеве. Прво, фашистички Рим настоjава да за увек завади Србе и Хрвате. Мада jе познати талиjански новинар Виргино Гаjда у Гиорнале д’Италиа септембра прошле године поводом рођендана краља Петра II, са задовољством констатовао да jе створен jаз између Срба и Хрвата, ипак изгледа да Рим сматра да оваj jаз jош увек ниjе довољно велики. Без сумње, српски народ под утисцима нечувених злочина усташког Загреба, може да се изjасни против ма какве државне заjеднице са Хрватима, у шта ми не веруjемо. Али он не може дозволити да му ма ко, а наjмање његови неприjатељи, намећу овакву одлуку. Друго, фашистичком Риму ниjе довољно приморских краjева коjе jе анектирао. Да би се солидно учврстио на Баклану и стекао природни хинтерланд за анектиране краjеве, Рим, према поузданим обавештењима, циља и на чисто српске краjеве у Босни и Херцеговини и Далмациjи. Поред овога, талиjанске власти нама не веруjу, ми имамо jош мање разлога да њима веруjемо… Међутим, можемо бити сигурни да постоjи велико незадовољство Рима према Павелићевоj Усташкоj држави. Павелић jе чедо Рима, али ово чедо jе, чим jе стало на своjе ноге, напустило очеву радњу и отпочело да ради за конкурентску фирму. Другим речима, Павелић jе у Загребу експонент Берлина а не Рима. Недавно уклањање Кватерника из владе само jе привидна сатисфакциjа Риму. Рефлектираjући на краjеве коjе jе накнадно окупирала, фашистичка влада жели jош и да укаже на тоталну неспособност такозване НДХ да у овим краjевима уведе ред и одржи мир. Имамо дакле разлога да веруjемо у искреност талиjанског става према Усташима. Наравно, Талиjани раде потаjно против усташа, jер не треба заборавити, да између Рима и Павелићеве мизериjе од државе постоjи уговор о „искреноj савезничкоj сарадњи“!^[1]

Дакле, српска четничка линиjа у Далмациjи, предвођена Илиjом Трифуновићем – Бирчанином, прихвата Италиjане као нужно зло у условима покоља српског народа. Главни идеолози Бирчанинове српске четничке линиjе били су књижевници Ђуро Виловић и Силвиjе Алфиревић, коjи се отворено враћаjу свом предачком српству, као и српски православни прото Сергиjе Урукало. Иако римокатолици, бивши Хрвати, Виловић и Алфиревић у jесен 1942. покрећу сплитски четнички лист „Крик из jаме“, у коjем износе немилосрдне податке о свехрватском подаништву идеjама нацизма и усташтва, уз истицање чињенице да ниjе било никаквог каjања код далматинских Хрвата због масовних хрватских злочина над Србима, што jе уосталом врло изражено и дан данас. Кољачи из 1941. и 1991. и даље су национални хероjи код доброг диjела нациjе хрватства.

У jесен 1942, због спаса српског народа од покоља, маjор римокатолик (Хрват) Марин Студе с капетаном Воjмилом Алфиревићем и потпоручником Матом Аматом, приступио jе Бирчаниновоj идеjи о стварању Југословенске легиjе, у коjу су они ушли као хрватски четници. „Сва троjица и скоро 90% прве чете кренули су у четничке редове као – православни“ – тврдио jе књижевник Виловић). Према поузданим изворима, те 1942. више од 70 далматинских римокатолика Хрвата (углавном Сплићана, Макарана, Шибенчана, Хварана) отишло jе у Книн да се боре у jединицама воjводе Ђуjића против усташких погрома и комунистичке погубне политике слабе заштите српског становништва од усташког ножа.

Са сплитским четницима сарађивао jе херцеговац, четнички политички воjвода, Радмило Грђић, предратни истакнути jугосокол. Дакле, опет jе у питању либерал и масон. Морамо се поново запитати гдjе jе у четничким редовима корпоративни дух нацизма и фашизма. Навео сам низ примjера о четничком либерализму и jугославенству, антинацизму, али се српска власт и дан данас немушто бране пред римокатолицима из Загреба и Србима антисрбима из Београда, коjи из свег гласа галаме о фашистичком карактеру покрета Драже Михаиловића. Херцеговац воjвода Јевђевић jе оставио обjективан запис о италиjанском ставу према Србима и Хрватима, коjи се сводио на кориштење jедних и других за своjе империjалне циљеве: „Док Хрвате органски мрзе, према Србима немаjу ни љубави ни нерасположења, већ их сматраjу jедним фактором у своjим комбинациjама. Зато у краjевима на коjе немаjу директних претензиjа они фаворизуjу Србе против Хрвата, док у анектираним подручjима на пр. у Боки чине наjдраконскиjе мере да асимилираjу српски живаљ, угуше jезик и ћирилицу и националне традициjе, хапсе и депортираjу сумњиве и олакшаваjу депортациjу за Србиjу. Само с обзиром на своj питоми менталитет у своjим прогонима нису крволочни“. Јевђевић нарочито истиче „предоминантан комунистички уплив широм далматинских градова“, док с друге стране „нема ни jедне манифестациjе националних странака“. По њему, постоjи организована пасивна резистенциjа против окупатора, али на жалост она jе диригована моментима колективне мржње хрватског народа против Италиjана и jеднак jе и у Загребу као и у Сплиту, те да jе у Далмациjи Немац окупатор не би било ни трага томе отпору…“.

Четнички устанци

Треба истаћи чинjеницу да су Срби народ, коjи jе фанатично ратовао за спас западних либералних демократиjа, у Првом и Другом свjетском рату; потом jе жртвовао и своjу прастару нациjу за некакво виртуелно jугославенство, као што су то радили и jугославенски четници у Краљевини Југославиjи, да би били одбачени 1943. од Британаца, коjи су насупрот генерала Драже Михаиловића и Југославенске воjске у Отаджбини инсталирали „либералног комунисту“ Јосипа Броза, коjи jе српске партизане наивно искористио за стварање великохрватске Југославиjе, па потом и самосталне Републике Хрватске од 1974. године.

Непристрасна историjска наука утврдила jе да су антинацизам, па и антифашизам повели Срби два антифашистика покрета – ЈВуО и партизана. Прве устанке подигли су Срби монархистичког jугословенског (прозападног) опредиjељења, због елементарне одбране од хрватског покоља, док су комунисти чекали миг са црвеног истока да се отпочне с борбом (а то се десило послиjе 22. jуна, послиjе напада Њемачке на СССР). Прве оружане одбрамбене борбе послиjе успоставе НДХ извели су грачачки четници и припадници краљевске воjске (будући четници) 12. априла под водством Дане Станисављевића – Цицваре. То jе у ствари била одбрана српског Грачаца од усташа коjи су долазили од Госпића као претходница Италиjана. Та jе акциjа одмах попримила jугославенски четнички карактер. Наиме, грачачким устаницима истог дана придружили су се морнари краљевске морнарице (њих око 30), на челу са капетаном корвете Словенцем Мирком Блаjваjзом, коjи jе био командант обалске команде у Селцу. У емигрантскоj литератури та народна самоодбрана названа jе првом устаничком народном четничком организованом борбом у Југославиjи против окупатора и Хрвата. Познато jе да jе први четнички одред формиран у околини Добоjа истог дана, 12. априла 1941, од остатака непредате jугославенске воjске.

Друга четничка одбрамбена устаничка акциjа (коjа jе била и општенародна) десила се у Херцеговини средином jуна у невесињском и гатачком срезу. Такође се радило о елементарноj одбрани српског православног народа од усташког покоља. Друга фаза борбе отпочела jе у jануару 1942, али овог пута између четника и партизана. У Гацку jе потом формиран Штаб западнобосанских, личкодалматинских и херцеговачких одреда, под командом Илиjе Трифуновића – Бирчанина. У Херцеговини jе акциjе на терену предводио Добросав Јевђевић. У љето 1942. Бирчанин одлази у Сплит, и одатле руководи четничким jединицама Далмациjе, Лике и Тромеђе.

Прве борбе у Далмациjи са усташама, под истим околностима као у Херцеговини, отпочеле су такође почетком jуна 1941. године. Духовни вођа и командант устаника био поп Момчило Ђуjић. Велики антихрватски устанак, под водством српске четничке и партизанске гериле, одиграо се у Србу 27. jула 1941. године. На жалост, та jединствена антинацистичка герилска сарадња кратко jе траjала због брзог идеолошког расцjепа на комунистичко партизанско и грађанско прозападно четнико крило. У jануару 1942, помоћу активних официра из Сплита, формирано jе пет четничких пукова од по два батаљона и 2 четничка одреда, што jе заjедно у почетку чинило Динарску дивизиjу. Лички четнички одреди оперисали су под командом ђенералштабног потпуковника Илиjе Михића. Он jе послиjе окупациjе био италиjански ратни заробљеник на Сушаку, али jе ослобођен пошто су му италиjанске власти, као популарном човjеку у Лици, понудиле да са њима сарађуjе у борби против комунизма. Михић jе пристао на сарадњу с Италиjанима због заштите српског становништва од покоља. Условио jе Италиjане да на терену нема никакве видљиве везе с италиjанским трупама, како би „слободно могао радити за Краља и Отаџбину“.

Што се тиче римокатолика – Хрвата њихова устаничка антинацистичка борба jе на нивоу статистичке грешке. Хрвати су се, под притиском антифашистичких евроинтеграциjа, краjем деведесетих година XX виjека из прагматичних разлога сjетили  свог тобожњег антифашизма, односно, присjетили су се да су и они 22. jуна основали своj сисачки партизански одред. Ипак су 46 година славили као дан устанка 27. jули, дан када су српски герилци, пред хрватским покољима, подигли општенародни устанак у Србу под водством попа Момчила Ђуjића и Ђоке Јованића. Заjедничка борба и сарадња кратко су траjали пошто су се два српска антифашистичка покрета идеолошко-политички раздвоjили. Чињенично jе утврђено да су Срби представљали преко 95% антинацизма у западним српским земљама, а да су се Хрвати (из домобранских и усташких формациjа) у већем броjу почели прикључивати партизанима тек послиjе Техеранске конференциjе и капитулациjе Италиjе 1943. године, када се побjедник све више наслућивао.

Броjни Срби православни наивно су улетили у партизанске редове, и због наметнуте хрватске комунистичке стратегиjе – борбе диљем Југославиjе – оставили незаштићено српско краjишко становништво, и на краjу омогућили стварање „великохрватске Југославиjе“. О комунистичкоj подвали српским партизанима наjбоље jе писао далматински књижевник Ђуро Виловић, алиас Љубиша Петровић, у своjоj књизи „Бастардиjа хрватства“ (Београд, 2011). Он jе писао о комунистичком састанку одржаном  14. jуна 1943. на Плитвичким Језерима, коjи jе назван „састанком партизанских приjатеља из Хрватске“: „Са тог састанка упућен jе проглас или резолуциjа на „народе Хрватске“. Убедљивиjе  и jасниjе него и jедна досадашња изjава са стране партизана, таj проглас говори о правим циљевима борбе коjу води „Антифашстичо Виjеће народног ослобођења Хрватске“ заjедно са партизанским одредима. Шта се стварно каже у том прогласу? Он позива „народе Хрватске”, разуме се у првом реду хрватски народ, а затим све остале народе као што су Срби, Чеси, Словаци, Немци и Мађари, да сви крену у борбу против окупатора, усташа и четника Драже Михаjловића. Како су постављени циљеви те борбе у том прогласу? Та борба има да донесе хрватском народу „могућност да коначно оствари своj вjековни сан – пуну националну слободу и истинску самосталност” (истакао Ђ.В). Шта jе то та слободна и самостална држава Хрватска, коjу сада партизани постављаjу Хрватима као идеал борбе? Проглас и то jасно каже. Она обухвата читаву Хрватску и Славониjу са Сремом, Далмациjом, Ликом и Кордуном, Горским Котаром, Хрватским Приморjем и тако даље. Дакле више него оно што jе помоћу Немаца и Италиjана могао да од Срба отргне Павелић за своjу Независну Државу Хрватску. Остављена jе ван тога само Босна и Херцеговина, чиjе становништво проглас назива Хрватима, тачно по усташком узору, али коjоj jе у будућем уређењу овог дела Балкана одређена такође самосталност. Не могући поћи тако далеко да jедну чисто српску покраjину уклопе у нову независну Хрватску државу, они су jоj одредили самосталан положаj да би jе истргли из њене српске државе.

Петровић даље истиче да оваj партизански проглас са Плитвичких jезера jасно открива ону нама давну познату истину, да се иза Антифашистичког виjећа и његове борбе криjе оно исто антисрпско расположење хрватских маса, коjе jе довело до покоља Срба од 1941 па даље, и коjе сада трансфомирано и под другим именом тражи, да се кроз партизанску борбу не само ослободи одговорности  за тешке злочине и према Србима и према савезницима, него иде у своjоj подмуклости и бесомучности дотле да смишља српском народу нови и тежи ударац од оног првог. А то jе, да водећу улогу Србиjе и српског народа међу Јужним Словенима и на Балкану онемогуће у новом поретку Европе и да униште све оно што jе српски народ стекао мучном борбом и тешким жртвама, почев од Карађорђа до Александра и од Мишара па до Каjмакчалана. Управо да спску нациjу уклоне са историjске позорнице у овом делу Европе. (пророчке риjечи изговорене у jесен 1943. године – Н. Ж) „Кад се све ово види и зна, онда тек постаjе jасна сва беда и издаjништво оне шачице изрода, од реда комуниста, коjи су дали своjе српско име и презиме на таj проглас. Али захваљуjући Богу и свом здравом инстинкту, српски народ у великоj своjоj већини, упркос страховитих жртава и искушења, већ се искобељао из тих сатанских сплетених мрежа, црних и црвених усташа, и определио се за либерално-демократску-националну странку са Дражом Михаиловићем на челу“.

Везане виjести:

Никола Жутић ЛИЧКО КРВАВО ЉЕТО 1941: РИМОКАТОЛИЧКИ ИНСПИРАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ ГЕНОЦИДА

Будачки процес – отрежњуjуће поруке историjе