Чедомир Антић-Беседа на Крушедолском сабору, 25. маја 2013. године

Фрушка гора jе jедан од светих бастиона српске духовности. Поред Свете горе Атоске, Ловћена, поред свете лавре у Пећи, Житомислића, Возуће, Гомирjа и Крке… У сремску земљу повукла се краjем 15. столећа српска држава – да у њоj остане до пада Угарског краљевства. Успомена на њу доживела jе снагом вере поколења време када ће читава Јужна Угарска постати српска земља. У њоj jе опстала све док Провиђење српском народу ниjе вратило државу у замену за горку, столетну, епску жртву.

Када jе 1690. пропало jош jедно велико српско уздање у Европу – пошто су хабсбуршке воjске напустиле области Повардарjа и Поморавља – наш народ и црква коjи су се на позив Светог савеза устали против османског господства и ослободили своjе земље, морали су сви заjедно, под вођством патриjарха Арсениjа Трећег Црноjевића, да напусте колевку српског народа – Косово, Метохиjу, Рашку, Топлицу, Дубочицу… Из старе Србиjе прешли су у Хабсбуршку монархиjу где им jе неискрени савезник и неуспешни заштитник обећао верске повластице и политичке слободе. Поред слобода прогнаници су тражили и земљу своjих истражених али неумрлих деспота, свога jуначког цара Јована Црног. Као награду за столетну борбу за слободу и веру, тражили су оно што им по правди припада. Пре три и четврт века ови су драгуљи вере били острва у мноштву – десетина хиљада ратника, њихових породица, стараца, жена и деце – што jе са собом носило иконе Светитеља заштитника, светиње православне коjе никада неће напустити, свете кости своjих краљева, живу веру коjа jе вечна… Попут Израиља протерани су из своjе наjвеће светиње, на ободе Отаџбине, кажњени отмицом слободе и смрћу домовине.

Тако jе ова света гора, коjу зову Фршка по Францима коjи су некада до ње некако били дошли, постала Арарат наше слободе. Овде jе седиште нашла изгнана Пећка патриjаршиjа. Управо овде у Крушедолу – манастиру коjу су пре пет векова, 1509. основали Свети Максим Бранковић, чукунунук косовског мученика светог Цара Лазара, и света Мати Ангелина – да у пепелу српске пропасти оставе искру  духа и наду ослобођења.

Српски народ иза себе има четрнаест столећа познате историjе. Ипак, часи наше државне величине и националне славе беху кратки у вековима, попут блеска муње у олуjноj мрачноj ноћи.  Јер шта jе девет година Душановог царства, шта су децениjе славе великих Немањића, краљевање Михаила Воjисављевића или владавина Петра Гоjниковића, према столећима ропства, патњи и ратова без краjа. Шта су победе из српских устанака и триjумф васкрса у Првом светском рату, према мучеништвима и ропствима под туђинима, заблудама jугословенства и комунизма?

Често помишљам да уопште ниjе важно да доживимо час велике слободе, опште правде и бесмртне славе… Наjважниjе jе, уверен сам, бити достоjан да им се надамо. Данас, као и у свим тим многим и бескраjним вековима ропства и лутања, над српским народом стоjи Звезда. „Звезда у плавом кругу“ коjу jе описао Црњански. Далека Звезда коjу видимо у ведрим ноћима, а осећамо по дану и тминама олуjа и мећава. Звезда слободе, правде, народне владавине, општег напретка и народног уjедињења. Душманин ниjе само крволочни завоjевач или разбрат што служи крвнику… Душманин jе и сваки од нас коjи заборави на истину и правду. Свако ко прода веру. Изневери брата… Свако ко не види Звезду ни када jе сjаjниjа од Сунца. Ту су Звезду пре тристотине година добро видели саборници на Крушедолском сабору.  Нису се наоружани само вером и родољубљем одупирали агаренском мачу, jарму ћесарових властелина и тиjари лицемерних папских прозелита. Саборници су пронашли вере, мудрости и снаге да се одупру унутрашњем злу – суjети и похлепи. Манама коjе jе модерна република у Србиjи узела за врлину. Договорили су се тада да српска црква не буде подељена и да иако расута у два зараћена – према српству и православљу неприjатељска царства – ипак сачува jедног патриjарха. Патриjарх jе наставио да управља нашом црквом из тужне, мученичке, поробљене Пећи. Тиме су саборници донели неслућену срећу Српству и неваскрслоj српскоj држави.

Наша Отаџбина, Србиjа, данас jе под ударом две велике светске силе. Њихово jе царство замалена… Ипак, надживеће нас коjи данас од њих страдамо. Ниjе данас реч о томе да ли ће Северно Косово остати српско, нити да ли ће српски народ сачувати тековину свог Отаџбинског рата – Републику Српску. Данас говоримо о постоjању Србиjе и Срба. У наше време модерни нацисти тврде да су наша култура и историjа заражене вирусом зла и злочина. Када нестанемо, веле, бићемо излечени. То говоре они чиjим су прецима опроштена хиљадострука зла,  коjима jе дата прилика за нови почетак. У своjим чудовишним делима придобили су део наjучениjих, наjобразованиjих, првих људи нашег народа. Али, ниjе ни то први пут: зар нису некада давно наши цареви „закон погазили“, нису ли се њихове слуге неверне „царском крвљу окупале“, ниjе ли се већ турчило све што jе „плахо и лакомо“? Па, ако се то дешавало миропомазаним владарима оне старе и стамене Србиjе, зашто се чудимо што нам се то враћа у нашоj милоj али слабоj демократиjи пониклоj  на бесудном и безбожном комунистичком темељу?

Могу да привремено уморе нашу Отаџбину. Да jе сведу на пашалук и доведу овде Љуму и Анадолиjу. Могу да и даље руше нашу свету православну цркву, однарођуjу и превераваjу, вараjу и поткупљуjу… Ипак, Звезду на небесима не знаjу да угасе. „Отаџбина су…“ – написао jе Нушић jош оне страшне и тужне 1915. године – „…Мисао и Вера, а  Мисао и Вера не умиру!“

Зато вас, оци наше Цркве, великаши наше државе, па макар то jош увек, нажалост, била република, зато вас велики и мали, благоверни и христољубиви, Сестре и Браћо… данас молим и позивам, да победимо по ко зна коjи пут… Да триjумфуjу наше вера и нада. Да се одрекнемо зла у себи, али да не посустанемо ни пред наjвећим злом, ни пред злом наjсилниjих, наjвиших, чак и наjближих. Да бранимо српску државу. Да поштуjемо његову светост српског патриjарха и његово височанство српског престолонаследника, да бранимо нашу браћу где год да су у Српскоj, на Косову, у Краjини, Македониjи и у Црноj Гори… Да покушамо да будемо бољи и богатиjи, да будемо верниjи и несебичниjи… Да се одупремо силном и лукавом.

Нека jе слава нашим светитељма од Св. Саве до наших мученика из 1941. године.  Нека jе слава нашим владарима од Властимира и Немање до Петра Другог. Нека jе слава нашим jунацима од Милоша Обилића до Милана Тепића и Зорана Радосављевића.

Желим вам, драга браћо и сестре, свако добро, напредак, слободу и срећу.

Живело Српство.

Живела Србиjа.

Везане виjести:

7. Краjишки црквено – народни Свесрпски сабор „ Крушедолска звона 2013“