ЧЕДОМИР АНТИЋ: Ћирилица

Представник Европске униjе деловао jе збуњено. Комисиjа, каже, подржава одржавање jезичке разноликости, али питање двоjезичних табли jе ипак у надлежности држава чланица… А шта jе са равноправношћу грађана држава чланица? У Републици Хрватскоj ниjе више у питању однос хрватске већине и српске мањине. Реч jе о односу према националним мањинама коjе живе у Хрватскоj. Да ли jе питање за Европску униjу зашто Италиjани, Мађари, Чеси… коjих у Републици Хрватскоj има далеко мање него Срба већ годинама имаjу право на двоjезичност, а Срби немаjу? И не само то, већ jе у Вуковару власт читаву децениjу избегавала да спроведе закон ишчекуjући попис, све у нади да ће последицом сталног исељавања удео српског становништва и тамо опасти. Да ли jе бледа и неуверљива поjава европског бирократе свесна да jе Хрватска Ердутским споразумом прихватила неке обавезе и да их не извршава? А можда jе истина да Европска униjа не баштини вредности слободе и демократиjе већ их злоупотребљава? Питање права jе важно углавном онда када користи циљевима наjвећих држава униjе. Када ниjе могуће оjадити некога ко има нафту, лагати по ко зна коjи пут о оружjима масовног уништења или геноциду (сетимо се „100.000 масакрираних Албанаца“), нанети штету стварним или замишљеним интересима Русиjе… Онда их људска, грађанска и национална права не занимаjу. Да ли у Бриселу заиста мисле да се нико не сећа како су злоупотребљавали сарадњу Србиjе са Хагом како би утицали на избор овдашњих влада? Да ли мисле да нисмо разумели зашто су Србиjу санкционисали као Гадафиjеву Либиjу, а Милошевића ни као Курта Валдхаjма?

Да ли данас ико поистовећуjе старе идеале европских вредности са Европском униjом а да притоме не добиjа велики новац из европских фондова? Је ли могуће да у наше време Европску униjу славе само они Срби коjима дотиче вишак немачког новца. Какав може да буде jедан однос коjи jе заснован на неистинама и новцу?

Једна демонстранткиња у Вуковару каже како им jе ћирилица донела рат. Ја сам опет мислио да jе Фрањо Туђман био искрен када jе рекао да рата не би било да га Хрватска ниjе хтела и да jе одустала од (безусловне) независности. Такође сам очигледно био у заблуди веруjући да само постоjање другог и другачиjег ниjе разлог великоj и тешкоj мржњи коjа jе и довела до геноцида над Србима током коjег jе у Другом светском рату само у Срему убиjено око 30.000 људи, дакле више него што jе Срба и Хрвата страдало у недавном рату. Каква jе то мржња када ових дана окупљене патриоте у Вуковару разбиjаjу табле с државним знамењима Републике Хрватске?

Мислим да данас не треба да нас превише занима дубоки проблем коjи има Република Хрватска,земља у коjоj против jедног мањинског писма протестуjе по двадесет хиљада људи. У коjоj већина грађана има тако негативан однос према српском народу – коjи jе у историjи, све до недавног рата, у кључним тренуцима (1848, 1905, 1918, 1941) подржао националне интересе Хрвата – да себе види као жртве Срба и онда када jе стварност потпуно другачиjа. Ако су до сада све идеолошке и политичке поделе у Хрватскоj нашле помирење на уjедињењу против Срба… онда нешто заиста ниjе уреду са друштвом те државе.

Хрватска jе независна држава и Србиjа у њене послове не треба да се меша. Право jе и обавеза Србиjе да непрекидно захтева испуњење пуних капацитета обећаног статуса за српски народ у Хрватскоj. Однос према заграничним Србима симптом jе и наших унутрашњих проблема. Ми патимо због несолидности наших политичких вођа и захтева народне већине да троши више него што зарађуjе. Пре десетак година у jедном дуелу Николићев противкандидат га jе питао зашто мисли да има „тапиjу на патриотизам“? Данас можемо да поставимо другачиjе питање: ако jе председник републике осамнаест година водио штетну и шовинистичку политику на срамоту српског народа, то не значи да данас пошто га jе Србиjа изабрала тек као измењеног и покаjаног сви морамо да се испаштамо због његове прошлости.И то, у време док хрватско друштво о српском трошку лечи седамдесет година старе ране међухрватског грађанског рата. И док жртве рата на хрватскоj страни проживљаваjу трауме само зато што jе у тоj држави преостао jош неки Србин. Хрватска државна телевизиjа доследно говори о „србиjанском конзулату“, „србиjанском народу“, „србиjанскоj цркви“… Председнику Николићу можда то не смета, али Србиjанци нису исто што и Воjвођани, Санџаклиjе, Косовари…

Напредни клуб