Антоније Ђурић: Чујеш ли Србине, вапај отаџбине!?

Ти, Србине, гласаш за будућност своjе деце и унука – оманеш ли, Србине, уништио си своjу наду и наду свога потомства!

Седам децениjа, Србине, твоjе су речи: смрт, логори, окупациjа, тамнице, изгон с вековног огњишта, патња, бол, jауци, црни флор око рукава, црна марама на глави, црни барjаци на кућама, вешала, масовне гробнице, гасне коморе, отимање имовине, отимање девиза, глад, беда, сиромаштво, страх, суђење мишљењу, суђење књигама, рушење и паљење српских храмова, убиjање српских свештеника…

Седам децениjа пакла, Србине! Па докле, људи и браћо! Да смо камење на Бога бацали не би нас овако сурово казнио!

Из нацистичког и фашистичког пакла, Србине, изашао си осакаћен и ушао у комунистички пакао коjи, ево, у разним облицима траjе 67 година! Србиjа ниjе спокоjно заспала од априла 1941. године. А како да заспи Србиjа када зло када ни jедног тренутка ниjе заспало!

Ако jе Србин  – ма где да jе живео – коjим случаjем, преварен несаницом, дремнуо jедним оком, другим jе погледао комшиjу: не оштри ли, можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу коjом ће кућу његову, и чељад његову, у пепо претворити!

Како jе могла Србиjа да заспи када jе око 350 хиљада њених синова било у немачким заробљеничким логорима! Отуда, из логора, неким путевима, стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Наjцрња и наjсуровиjа вест стигла jе завршници рата: амаричке бомбе пале су на заробљенички логор у Оснабрику где су били заточеници виши српски официри.

Око 170 виших српских официра нашло се у смртном загрљаjу. Убрзо се сазнало да су бомбе на оваj логор бачене на захтев Јосипа Броза jер се он боjао повратка српских официра у отаџбину – Броз jе мислио да би они позвали српски народ на устанак…

Прва жртва ове завере био jе легендарни маjор Драгутин Гавриловић коjи се тих дана вратио из немачког рипства, али jе брзо усмрћен у Београду. То jе онаj маjор коjи jе своjим воjницима у одбрани српске престонице рекао: „Тачно у три часа неприjатељ се мора разнети вашим силним jуришем, вашим бомбама и баjонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао!“

Светли ли данас образ Београда, Србине?!
На српску престоницу jуришали су немачки воjници чиjи jе командант био чувени воjсковођа, фелдмаршал Мекензен.
И он, Мекензен, одржао jе беседу своjим воjницима: „Јунаци, ви не полазите ни на италиjански, ни на француски, нити на румунски фронт. Ви полазите на српски фронт на Србиjу, а Срби су народ коjи изнад свега воли слободу и коjи се бори и жртвуjе до последњег. Пазите да вам таj мали народ не помрачи славу немачке армиjе!“

Палим Браниоцима Београда фелмаршал Мекензен подигао jе споменик са уклесаном поруком: “Борили смо се са jунацима из баjке!“

Још jедан прослављени савезнички командант често jе говорио о српском народу.

Француски маршал Франше Д’Eпере изговорио jе величанствену похвали српским воjницима: “То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, несаломљиви, горди на своjу расу и господари своjих њива. Али дошао jе рат. И ето како су се ти сељаци намах претворили у воjнике наjистраjниjе, наjбоље од свих. И ето како су те сjаjне трупе, створене од издржљивости и полета, због коjих сам горд што сам их водио раме уз раме са воjницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине!“

Знаш, Србине, да Београд носи Орден француске легиjе части? Таj орден jе Београду уручио лично маршал Д’ Епере 15. септембра 1921. Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима?

Знаш ли, Србине, да оба ова ордена носи мученички и jуначки град Шабац?

Ови jунаци и мученици, коjе величаjу и приjатељи и неприjатељи нису из неког далеког века – то су, Србине, твоj отац и твоj деда, твоj стриц, прадеда. Имали смо, Србине, Србиjу пуну моралног здравља и моралне лепоте. Имали смо Србиjу коjу jе волео и поштовао свет. А ти, где си данас, Србине!

Личиш ли на своjе претке? С ким си, уз кога си, jеси ли опет у предворjу комунистичког пакла, или на његовом дну, jеси ли чуо оно мучно питање коjе jе усред Београда поставио Александар Васиљевич Конузин: „Има ли Срба у Србиjи? Ко брани националне интересе?“

Одговора ниjе било. Шта би с оним светлим образом коjи jе помињао маjор Гавриловић?

Неко време пре амбасадора Конузина, примећуjући да у Србиjи и нада ишчезава, честити српски прота Воjа Билбиjа „коjи Богу и роду српском служи” у Холандиjи и коjи посећуjе хашке затворенике, питао jе усред Београда: “Има ли Срба у Србиjи?“ Неко jе забринутом проти шапнуо „Ако има Срба онда се вешто криjу.“

У међувремену, грађани Тополе осветлаше образ – они су руског амбасадораКонузина дочекали братском добродошлицом и речима: „Овде има Срба!“

Ипак, остало jе отворено питање: криjу ли се Срби у Србиjи?
Не криjу се Срби на Косову и Метохиjи – ено их на нишану нових окупатора коjи би да српску земљу поклањаjу шиптарским злочинцима. На српскоj земљи опет се лиjе српска крв. На српским њивама убиjаjу српску децу. Српске домаћине – власнике имања убиjаjу пред њиховим кућама.

Истина jе, Србине, да си из нацистичког пакла, захваљуjући западним савезницима, упао у комунистички пакао, коjи jе био jош суровиjи. Нове речи пратиле су сваког Србина: народни издаjник, слуга окупатора, петоколонаш, четнички jатак, рушилац нашег братства – jединства са Шиптарима, са браћом Хрватима, са браћом муслиманима, нови рат, отимање српских земаља, нове колоне избеглица, бомбе над Србиjом, туђа чизма на српскоj земљи, санкциjе, изолациjа, одлазак српске младости у свет, хапшење и пребиjање српске младости, робиjа за српску младост, редови за црни хлеб, редови за литар млека, редови за кило шећера, редови за литар уља, репресиjа, нови талас страха, суђење новинарима и новинама; као платити струjу и гас, нема лекова, мале пензиjе, ниске плате, превара, лаж… У три речи: живот недостоjан човека.

Овим суровим речима праћен jе твоj живот Србине! А сећаш ли се времена тог jада и чемера, кад су српски комунисти певали: “Ми имамо три наjвећа сина: Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!“ и jош: „Србиjа нам сада пева да нам живи Вели Дева!“ (Вели Дева jе био вођа Шиптара). Ау несрећноj Црног Гори певало се: “Сад наприjед Комитерна, Црна Гора ти jе вjерна!“

На твоjу државу, Србине насрћу и ала и врана – неки би да штрпну парче твоjе отаџбине и да, неку своjу државицу направе, неку своjу аутономиjу! Ови на Косову и Метохиjи, уз помоћ окупаторске силе, отимаjу наjлепшти драгуљ; ови у рашкоj области, што се много jуначе и шепуре и коjи би да створе обруч око Сопоћана, Студенице и Милешеве, ови што осим матерњег српског jезика не знаjу други, они би да господаре туђом земљом! Као да Срби не знаjу ко jе и када прешао у ислам!

Преци су ти, Србине, у наслеђе оставили чврсту, непоколебљиву веру у Господа Бога, државу без дугова и са поузданим граничарима, пуне амбаре, берићетне њиве, чисте реке, углавном честите владаре, штедљиве министре… Оставили су ти и онаj запис да jе краљ Петар тражио од своjе краљевске владе пар хиљада динара на заjам, али jе одбиjен…

Преци су ти, Србине, оставили углед у свету, светао образ, велелепне задужбине. Они коjи су се богатили у отачаству, све су завештали свом народу…

А шта ти, Србине, остављаш своjим потомцима у наслеђе? Остављаш им колебљиву веру у Бога и Његову правду, развалину од државе, границе без граничара, почасни батаљон и црвени тепих на коме се шепуре они коjи ни себи не веруjу да су некакви владари и коjи дочекуjу сваку светску шушу коjа умишља да jе већа од Господа Бога.

Остављаш, Србине, државу коjа jе до гуше дуговима, остављаш пљачкаше и корупционаше, државу у коjоj се изгубио поjам о моралу, страх, неизвесност, колхозне кухиње, празне амбаре и штале, куће у корову, милионе људи без посла, записе и књиге о принудном откупу, о отимању последњег џака брашна, последње канте масти, последње кришке сланине испред твоjе гладне деце – све су отимали да би прехранили њихову братску Албаниjу…

Остављаш им, Србине, и задужбине, али оне у облику масовних гробница жртава комунистичког терора коjе сада, на туђи захтев, откопаваjу и броjе. Остављаш им, Србине спискове отете имовине, процењене на око 300 милиjарди долара! Остављаш им спискове вила на Дедињу и Сењаку, по српским градовима и бањама у коjима и данас живе породице Брозових комесара, команданата и убица.

Још ти jе, Србине, непознат биланс комунистичке владавине: колико су нас убиjали, осакатили, утамничили, отерали у свет. Питаш ли се, Србине, откуд три – четири милиона Срба у свету? Знаш ли да су нам тамо гробља наjвећа? Смањуjе се броj Срба у отаџбини, расте броj Срба у туђим земљама!

Јеси ли пристао на зло у понижење, Србине?! Јеси ли се навикао на колективни казан, на парче хлеба и тањир чорбе! Кажу ти: хлеб неће поскупети! Кажу ти: хлеб jефтиниjи за два динара! Каква радост! Каква милост владаjуће коалициjе! А могла jе да каже: стоко jедна, имаћеш хлеба, немоj да се буниш! Али, неће то да каже власт. Добра власт брине о хлебу. То што неки из власти примаjу милионе динара месечно – то „успокоjава“ народ. Важно jе, мисли народ, да власт ужива, да се – прелива!

Да ниси ти, Србине, не даj Боже, пристао уз ове жуте! И ове црвено – жуте! И ове у свим боjама и ове коjи разбиjаjу српски национални корпус! И ове коjи у jедноj памети не могу да се обуjу! И ове националне штетеочине! И ове коjи се пред сваком савиjаjу до земље! И ове лажове и преваранте. А ти, Србине, знаш ону пословицу о превареним и преварантима: ако те неко jедном превари – он jе крив; ако те два пута превари – ти си крив; ако те три пута превари – мораш се лечити! Само те jаке молитве и искрено покаjање могу спасити.

Да ниси ти, Србине, остао уз ове коjи су бар тридесет пута пуцали у генерала Дражу, а неизброjивим новинским рафалима усмртили Божу Бjелицу, Српка Меденицу, Владу Шипчића, повезуjући их са усташама и окупаторима. Сада се они нешто муваjу око мртвог генерала и његових следбеника коjе су Брозови комесари убиjали без суђења. Ти знаш, Србине, да су они усамљени, али неће то остати – вођство ће се пришљамчити уз оне коjи имаjу солудну благаjну…

Да ниси, Србине, уз тог коjи каже да Србиjа неће да ратуjе на Косову и Метохиjи. Јуначка изjава! Окуражио jе шиптарске злочинце, jер продужетак те реченице овако се тумачи: Србиjа неће да ратуjе, а ви, Шиптари, наставите да убиjате Србе и палите српске храмове и српске домове. Зна Србиjа да не може да ратуjе против толике америчке силе, али она се увек одупирала насиљу.

А твоj отац и деда, Србине, ратовали су на Косову и за Косово. Кад jе Србиjа у jесен 1915. Године бранила своjу престоницу, кад jе улицама Београда, посебно на Дорћолу, Дунавском кеjу и Теразиjама у потоцима текла немачка и српска крв, jедна повећа група Арнаута провалила jе границу код Жура, убила двоjицу српских граничара и кренула према царском Призрену рушећи и палећи све што jе српско.

И шта да учини српска врховна команда у часу када jе потребна свака пушка и свака глава за одбрану престонице? Да пусти Србе на Косову и Метохиjи да их кољу Арнаути, да силуjу њихове кћери, да пале њихове светиње, да руше њихове богомоље! Не! И хиљаду пута не! Команда jе издвоjила jедна мањи четнички одред воjводе Вука Поповића и хитно отпремила на угрожено подручjе. Четири дана касниjе команди jе стигао оваj извештаj: „Ниjедан од оних зликоваца коjи су прешли преко границе Краљевине Србиjе ниjе више у животу, осим троjице заробљених.“

Тако су твоj отац и деда, Србине бранили сваки педаљ отаџбине. Ко би у то време невиђеног жара и патриотизма рекао „шта се ту може“ и „Србиjа неће да ратуjе!“

Можда ови жути и ови црвено – жути, и ови свим боjама обоjени, и ови што отимаjу и краду, коjи нису чули за Светог Владику Николаjа и његово упозорење „не кради државу“, нису чули ни за Воjислава Танкосића. Ти, Србине, знаш ко jе маjор Танкосић, твоj отац jе био у његовом комитском одреду. Прича jе кратка: молила маjка сина Воjу да се ожени, како би она, као друге маjке, гаjила унике, а он овако узвратио: „Маjко, па jа сам одавно ожењен, моjа jедина љубав jе Србиjа!“

Пао jе бранећи српску престоницу, своjу jедину љубав, своjу Србиjу!

Можда нису чули ни за оног бечког маjора коjи jе рањен на Церу па упућен у бечку болницу. Шетаjући примети jедног момка, регрута из познате куће. Изненадио се што момак ниjе на српском фронту. Момак се збунио и снебиваjући се од стида рекао да jе имао привилегиjу… У исто време српски маjор обилази ровове и затекне трећепозивца у првоj борбеноj линиjи…

Згранут, упитао га jе: “Откуд ти овде, ко jе тебе звао, сместа да напустиш ров!“ А трећепозивац смирено: “Господине маjоре, знате како jе, привилегиjа! Унук ми jош ниjе стасао за пушку, а jа се провукао да браним отаџбину!“

Тако jе, Србине, некад било, па ти данас буди паметан.

Шта данас од тебе очекуjе отаџбина, Србине?
Да испуниш дуг према отачаству, деци, породици, колевци православноj коjа те jе одњихала, њиви коjа те храни, воjсци коjа ће те чувати, владару коjи jе одважан, мудар и поштен, комшиjи коjи чува и твоjу кућу. Све ово, разуме се, уз Божjи благослов.

Да вратиш Србиjи морални лик наших очева и дедова коjи су своjу етику уградили у морални кодекс човечанства, свеопште вредности слободе и демократиjе.

Ниjе немачки цар Вилхелм II случаjно рекао: “Штета што таj мали српски народ ниjе моj савезник!“

Србиjа jе рађала витезове, а не духовне богаље, коjих данас има доста у владаjућим структурама и коjи су ти, Србине, унаказили твоjу отаџбину, твоj народ и твоjу породицу.

Закуни се именом именом Господа Бога, именом крсне славе, именима витешких предака, закуни се будућношћу своjе деце: Никад више!

Никад више власт у овоj земљи Србиjи неће имати преваранти и лажови, убице и тамничари, Брозове апологете и доушници, истакнути комунистички функционери, отимачи туђих вила и станова, ови послушници коjи савиjаjу кичму пред сваком земаљском силом, ове саможиве, похлепне наказе, ове националне штеточине.

Лако ћеш их, Србине, препознати: живе у раскошним вилама, возе блиндиране аутомобиле коjе, кажу, ни топ не може да пробиjе, носе одела од четири хиљаде евра, имаjу милионске плате – наjстариjи код „жутих“ примио jе 5 милиона динара, други, у црвено обоjени примаjу по петнаестак хиљада евра месечно. Они су „еуропеjци“ и с презиром гледаjу на српску сиротињу. Њихова бахатост jе неподношљива!

Сада, пред изборе, сети се, Србине, свих мука кроз коjе си прошао. Сети се и масовних гробница жртава комунистичког терора, сети се да су милиони Срва били у тамницама, сети се и Јошке Броза, Титовог уника, коjи jе скоро преко телевизиjе поручио Србима: „Мало смо вас побили!“

Срби, Србине, никад нису рушили своjу државу, али су уклањали неваљале владаре. Немоj ни ти, Србине! Не руши трговине, излоге, не пали контеjнере, аутомобиле, али гази оне коjи децениjама газе твоjу част и достоjанство! Згази их – оловком! Прецртаj, Србине, сва имена из владаjуће групациjе коjа су те довела пред наjдубљи понор. Узми Србине, судбину у своjе руке. То jе твоj дуг Отаџаству!

Можда ти сада, овог тренутка, не знаш за кога ћеш гласати, али знаш за кога нећеш!

А нећеш за „жуте“, за „црвено – жуте“, за коалиционе партнере, за разбиjаче српског уjедињења, слуге нових окупатора, комунистичке синове коjи се заклањаjу иза крста и Јеванђеља, а пактираjу са нечастивим под жуто – црвено заставом. Нећеш, разуме се, ни за ове изопачене, ни за ове невладине, а Сорошеве, коjима jе мрско све што jе српско, нећеш Србине, ни за ове коjи су волели да нам Москва шаље глувонеме амбасадоре, а не ове коjи питаjу где су Срби. Нећеш ни уз ове коjи распарчаваjу Србиjу и коjи jавно „признаjу“ да лажу у корист „жутаћа“, а нећеш ни уз ове коjи немаjу синове, а радо би туђе отпремили да гину за туђе интересе. Нећеш, нипошто, уз ове коjи се у страху преврћу и преокрећу…

Знаш, ти, Србине, да у Србиjи има доста часних, успавних, достоjанствених људи, има и оних коjе се радо жртвуjу за отаџбину, има и српске омладине са чистим образом, има доста честитих српских сељака – домаћина, има молитвених људи коjи у свему испуњаваjу Божjе заповести, има у земљи Србиjи светитеља коjи упозораваjу народ на Светосавски пут, на пут части и достоjанства.

Не заборави, Србине: ниjе ова крилатица“ брат jе мио ма коjе вере био“ никла у Европскоj униjи  – полетела jе у свет из крила Српске православне цркве. И jош лети!

На теби jе, Србине, да позовеш потоме убица и потомке убиjених да се на стратиштима, на костима и лобањама жртава комунистичког терора живим Богом закуну да никад неће дићи руке jедни на друге. Тако ће се, наjзад, зауставити крваво братоубилачко коло коjе jе запосео Јосип Броз. Све што се данас збива с нама, у нама и око нас последица jе његове наопаке владавине. И оних коjи су му слепо и верно служили.
Судбоносни час откуцава, Србине! Узми судбину државе и народа, у своjе руке. То од тебе очекуjу Господ Бог, Свети Сава, Свети Николаj, Свети Јустин… То од тебе очекуjе Отачаство!

Бог ти jе, Србине, пружио jош jедну прилику да се без кавге, без омразе, без сукоба, без крви, обичном оловком ослободиш оних коjи су унаказили твоjе лепо лице, обрукали те пред светом и довели до ивице наjдубље провалиjе. Господ Бог, Србине даjе ти моћ да на изборима пресечеш пут онима коjи су већ себи изабрали високе положаjе и коjи су добро плаћени да испуњаваjу обавезе страних господара.

Не заборави, Србине: нас jе много, много више него њих! И то ти даjе снагу да зауставиш ове националне штеточине, преваранте, пробисвете, лажове, лопове, корупционаше, насилнике, удворице, апологете сабраних недела Јосипа Броза, лажне пророке и уцењиваче, ове из невладиних коjи туђи хлеб jеду, а на своj народ реже и кевћу… Они не знаjу да ће се све ово звати минулим временом, да jе све пролазно и да jе вечан само Бог.
Остаjу трагови о нама…

Ти, Србине, гласаш за будућност своjе деце и уника – да не иду у свет и да своjу памет и снагу не троше унапређуjући туђе државе, гласаш за опоравак села као темеља српске државе и Српске православне цркве – да се из опустелих српских домова поново из оџака виjори дим, гласаш за спокоjну старост и за чист образ пред светом.

Оманеш ли, Србине – уништио си своjу наду и наду свога потомства! Издао си Господа Бога, изневерио Оца српске нациjе – Светог Саву, путовођу рода српског  – светог Владику Николаjа и светог Јустина ћелиjског као твоjе заступнике пред Престолом Господњим. Оманеш ли, оптужи себе, Србине!

Текст Антониjе Ђурића преузет jе из магазина „Слобода“, органа Српске народне одбране у Америци.

Антониjе Ђурић

Извор: dverisrpske