Афера Валдхајм у Југославији (12): Кукавичје јаје

Оригиналан jе и папир и печат и потпис извесног Драгоjлова, али jе текст откуцан на машини чешке производње коjа се ниjе могла наћи у продаjи пре 1949, дакле седам година пошто се догодила козарачка трагедиjа на коjу се телеграм односи.

Издале га и колеге

„Тањуг сазнаjе – гласила jе прва вест у вечерњем дневнику Телевизиjе Београд, у среду, 10. фебруара 1988. године – да jе комисиjа састављена од историчара, архивиста и других експерата коjу су формирали надлежни jугословенски органи, дошла до закључка да ‘брзоjавка’ коjа се односи на улогу Курта Валдхаjма у транспорту заробљеног народа са Козаре, ниjе аутентичан докуменат.

Постоjи основана сумња да jе реч о фалсификату. Тим поводом jе окружни jавни тужилац у Београду ставио надлежном суду захтев за предузимање одређених истражних радњи ради откривања учиниоца кривичног дела фалсификата овог архивског документа.“

Тешко jе, наравно, описати како сам се осећао после те вести коjа jе дефинитивно, из темеља пољуљала све оно што сам две године радио и неспорно доказивао. Схватио сам да Валдхаjм сигурно ликуjе и да ће овим све оптужбе на његов рачун бити стављене под знак питања, односно да се за сада избавио из каљуге и да нема ништа од његовог повлачења и довођења на оптуженичку клупу.

Схватио сам да су ми потурили кукавичjе jаjе, да jе у питању маjсторска обавештаjна операциjа спасавања злочинца, темпирана у кључном моменту афере, кад се очекивало обелодањивање мишљења комисиjе међународних експерата – воjних историчара, коjа jе требало да „пресуди“ Валдхаjму.

За сва времена сам, међутим, упамтио оно што ми jе те ноћи, пошто jе са мном саслушала ову вест, казала моjа маjка: – Треба да останеш миран, ко зна ко стоjи иза овога!Од тада до данас у тоj реченици налазим ослонац, одатле извире моjа снага и воља да истраjем у великоj и неравноправноj борби за истину. То већ одавно, готово од тог 10. фебруара 1988. године ниjе моj „рат“ против Курта Валдхаjма, већ рат против зла и оних коjи су на све начине настоjали да то зло сакриjу.

Таj 10. фебруар 1988. године ми jе, у ствари, дефинитивно отворио очи и коначно и до краjа сам схватио сву озбиљност оних упозорења Симона Визентала и Владе Дедиjера – схватио сам да сам се ухватио у коштац са државним ветрењачама. Време ће показати да jе све конце вукао Будимир Лончар у спрези са начелником Воjноисториjског архива пуковником Антуном Милетићем, а да су они, у ствари, само у дело спроводили државну политику и планове за спасавање Валдхаjма, сковане на наjвишем нивоу.

Све то jе посебно постало jасно када jе тадашњи председник Савезне владе Милка Планинц jавно саопштила да Курт Валдхаjм и Козара нису у надлежности Југославиjе већ се мораjу третирати као унутрашњополитичко питање Аустриjе…
Кад су тако лако и jедноставно, jедном, у суштини, тривиjално простом и провидном игром све оптужбе на рачун Валдхаjма пољуљане и, бар за кратко, пале у воду, хаjка jе кренула на Данка Васовића, главног „ловца“ на овог нацистичког злочинца. Тог тренутка он jе постао мета, унутрашњи неприjатељ Југославиjе, коjег треба гонити и сатрети његову тврдоглавост и упорност, охладити му усиjану главу и оканити га од заума да истину истера на чистину:
– Прво се – сећа се Васовић – у „Експресу“ одмах поjавио фељтон, оптужба да сам jа зарад пара и славе оклеветао шефа суседне приjатељске државе, што jе по тадашњим законима било строго кажњиво. У свему ми jе наjкривље што ми нико од тих „колега“ ни из „Експреса“ ни из других гласила коjа су тих дана слично писала и коментарисала моj „случаj“, тада ниjе отворено и поштено казао да мора радити то што ради, да ради по директивама таjне полициjе и државе, односно оних из државног апарата коjи су били уjармљени у акциjу спасавања Курта Валдхаjма. Речjу, била jе то jедна оркестрирана кампања смишљена да се, пре свега, прикриjе и забашури скандал са државним фалсификатом направљеним да се спасе Валдхаjм.

Наравно, и у моjим „Новостима“ ме месецима потом држе на леду. Не даjу ми ништа да обjавим. Од мене су за кратко време након обелодањивања скандала са фалсификованом „брзоjавком“ направили бившег и буквално пропалог новинара и кренули да ме униште и као човека. Још пре тога, кад jе требало да добиjем главну новинарску награду за подвиг године, дали су jе Јовану Кесару коjи jе, како сам већ рекао, први у „Новостима“ обjавио таj фалсификовани „брзоjав“, докуменат коjим jе, како се показало, требало, у ствари, дезавуисати комплетну моjу причу о Курту Валдхаjму и, наравно, мене као аутора.

До данас сумњам да jе у све то био уплетен и Кесаров брат коjи jе тада радио у савезноj Удби и коjи jе, како сам временом сазнао, активно сарађивао са пуковником Антуном Милетићем, творцем тог фалсификата. Да ли сам у праву показаће епилог судског спора коjи сам покренуо и коjи jош траjе. Иако с нелагодом, зато што се радило о мени, jа ипак пресавиjем табак и Радничком савету напишем приговор на ту срамотну одлуку жириjа за награде.

Погажена реч

Пошто сам, очигледно, уверљиво и документовано обjаснио како jе дошло до обелодањивања афере, односно какву сам улогу jа одиграо у свему томе и какву су популарност, захваљуjући томе, стекле „Новости“, Раднички савет jе, за велико чудо, уважио моj приговор и закључио да награда мора припасти мени. Награда ми, међутим, тада ипак ниjе уручена већ ће то тек осамнаест година касниjе учинити тадашњи и садашњи главни уредник „Вечерњих новости“ Маноjло – Мањо Вукотић.

Он се jавно похвалио да „Новости“ имаjу снаге да и после 18 година исправе jедну очигледну неправду, али ипак ниjе до краjа одржао обећање – ниjе у „Новостима“, као смо се договорили и како jе обећао, обjавио фељтон у коjем би и читаоцима обjаснио и описао моjе страдање, зашто сам прогоњен и шта сам све преживео, односно зашто сам рехабилитован после 18 година. Све то се, дакле, ниjе десило; Вукотић jе очигледно протумачио да jе довољно то што су на телевизиjи обjављене његове речи да сам jа рехабилитован, иако, у суштини, нико не зна ни како ни зашто сам пао у немилост и откуд рехабилитациjа после толико година.

Визенталова опаска Таj извештаj комисиjе историчара, пре свега jе апел на све духовне и прогресивне снаге да се jош критичкиjе окрену против Валдхаjма, рекао jе Симон Визентал. – Истовремено, таj извештаj jе потврдио и оно што сам jа већ одавно знао – да нигде ниjе почињено толико злочина над цивилним становништвом колико на Балкану. Већ зато Валдхаjм jе морао да рашчисти са своjом прошлошћу, да се од свега дистанцира. Он jе, међутим, наставио да говори неистину, или, пак, делимичну истину – напоменуо jе Визентал, коментаришући „стручно мишљење“ о Валдхаjмовоj ратноj прошлости и додао да би, уколико би Валдхаjм остао на свом положаjу „то била права катастрофа, пре свега за младу генерациjу.

Извор: ВЕСТИ

Везане виjести:

Афера Валдхаjм у Југославиjи (11): Брзоjав шокирао свет

Афера Валдхаjм у Југославиjи (10): Велика пљачка „Новости“

Афера Валдхаjм у Југославиjи (9): Комунисти штите нацисту

Афера Валдхаjм у Југославиjи (8): Моjсов вуче конце

Афера Валдхаjм у Југославиjи (7): Усташе га одликовале

Афера Валдхаjм у Југославиjи (6): Сви памте злог поручника

Афера Валдхаjм у Југославиjи (5): Крваве серенаде

Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде

Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром

Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак

Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча