Intervju sa Miroslavom Lazanskim: Srbiji i srpskom narodu je ubijena volja za borbom i odbranom

Živimo u mećavi „analitičara“, „komentatora“, „eksperata“ kako domaćih tako i stranih. Međutim, njihova zajednička karakteristika je kratko trajanje, zato smo i razgovarali sa Miroslavom Lazanskim za koga možemo reći da je analitičar dugog i zapaženog trajanja. Gospodin Lazanski je sigurno najpoznatiji vojno-politički analitičar sa prostora ex Jugoslavije. Novinarsku karijeru je započeo u Zagrebu radeći u listovima Vjesnik, Danas i Start. Iz Zagreba odlazi u Beograd početkom rata u Hrvatskoj, gde i danas radi kao komentator Politike. Kao ratni dopisnik izveštavao je iz rata u Avganistanu, iz iračko-iranskog sukoba, građanskog rata u Libanu, Pustinjske oluje, iz ratova u Čečeniji, Zairu, kao i zadnjih ratova u Libiji, Siriji i Ukrajini.

Gospodine Lazanski, za moju generaciju, Vi ste sinonim za vojno – političkog analitičara, kao i za većinu ljudi koji su živjeli u drugoj Jugoslaviji. Šta je tajna Vašeg trajanja?

Ja imam sreću u životu da radim posao koji mi je istovremeno i hobi. Dakle ja se, kao klinac, nisam toliko bavio muzikom i sportom, tu i tamo sam malo igrao fudbal za ekipu fakulteta, ali nisam čak ni previše nešto izlazio po disko-klubovima, samo sam se kompletno posvetio toj vrsti interesovanja i toj vrsti literature. S druge strane mislim da ipak, koliko – toliko, nastojim da očuvam neku vrstu objektivnosti u pisanju, da kažem i jednima i drugima – a pod jednima i drugima mislim na Istok i Zapad – kad su u pravu, a kad nisu u pravu. To bi bila neka moja tajna trajanja. Posvećenost poslu, s druge strane, ipak većina mojih tema iz mog novinarskog opusa je jako vezana za spoljnu politiku i za ratove u svetu, nisam bio toliko izložen napadima dnevne politike na moj novinarski rad. Ja sam se ipak više bavio spoljnopolitičkim temama, nego unutrašnjopolitičkim. Onda vam to dā neku vrstu mogućnosti da duže trajete, nego što bi eventualno trajali da se bavite unutrašnjopolitičkim temama.

Kako gledate danas, sa vremenske distance, na Jugoslovensku narodnu armiju? Da li je to bila stvarno ozbiljna oružana sila, obzirom na njen iznenadan i brz kraj?

Nisam pristalica teze onih novinara koji su celo vreme pričali, a to se nekako odomaćilo, pa su često puta ti koji kritikuju JNA, pričali da smo bili četvrta vojna sila u Evropi. Bivša JNA to nikad nije bila. Bila je samo jednom i to kod Trsta 1945. kad smo u u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije imali 800.000 ljudi pod oružjem. Znači, u Evropi, prva vojna sila bio je Sovjetski Savez, druga su bili Amerikanci, treća su bili Englezi, a četvrta je bila Jugoslovenska narodna armija, odnosno tada Jugoslovenska armija, koja je bila jača od De Golove armije. Poslije toga više nikada nismo bili četvrta sila, jer konačno, prvi su bili Sovjeti, drugi su bili Francuzi u Evropi, treći Amerikanci, četvrti Nemci. Ispred nas su bili i Španci, Poljaci, jedno vreme ispred nas bili su čak i Česi i Italijani. Mi smo bili među prvih 10 možda u to vreme, ali smo bili vojna sila. Kad gledam iz današnje perspektive, oko JNA, problem je bila negativna selekcija kadrova. U JNA su mnogi oficiri išli ne zato što su voleli taj vojni poziv, ipak je to bila neka vrsta muškog izazova, adrenalin, nego su to bila većinom siromašna deca iz radničko-seljačkih porodica, koja nisu mogla da studiraju civilne fakultete, pa onda, daj idem, u vojnu akademiju. Iz toga ne možete da dobijete lidera, oficira liderskih sposobnosti, a s druge strane taj sistem komunističko ili socijalistički, kako god ga uzeli, nije školovao oficire lidere, ljude koji individualno razmišljaju, ljude koji imaju svoje ja, nego je to sve bilo podložno kopiji sovjetskog sistema. Naravno, svaka vojska mora da ima subordinaciju, ali nije bilo te lične inicijative starešine. Znači, ako ne postoji više naređenje, sa višeg vojnog mesta, oni jednostavno nisu znali šta da urade, šta da preduzmu. S druge strane, ta negativna selekcija je dovela do toga da smo mi imali kadrovsku politiku u bivšoj JNA, koja je diktirana i nacionalnim sastavom, pa ste imali i neke oficire koji su napredovali samo zato što su bili pripadnici određenih nacija, inače nikad ne bi napredovali tom brzinom i dobili te činove i te pozicije da nisu bili pripadnici tih nacija koje su, recimo, deficitarne u tom sastavu Jugoslovenske narodne armije. Kad gledamo tu strukturu armije, ona je možda dok je Tito bio živ, bez obzira šta ko mislio o Titu, bila spremna da izvrši sve zadatke kada je u pitanju spoljna agresija. Mislim da bi se dobro tukla, imala je motiv, imala nekog morala, bilo je neke unutrašnje čvrstine, bilo je solidno naoružana. Ne zaboravimo da je do 1982. godine Jugoslavija imala jaču avijaciju nego što je imala Italija. Mi smo imali na Jadranu jaču ratnu flotu nego Italijani u Jadranu. Doduše, Italijani su većinu te ratne flote držali u Tarantu, odnosno više na Sredozemlju nego što su držali u samom Jadranu.Imali smo moderne podmornice klase Heroj i Sava, koje su bile kvalitetnije od njihovih. JNA je bila koncipirana za odbranu zemlje od spoljne agresije, nije bila spremna niti je razrađivala scenario neke unutrašnje pobune i njenog slamanja, bilo kakvog separatizma u tadašnjoj zajedničkoj državi. Kad je došlo do trenutka početka rata u Jugoslaviji, mi smo na nesreću imali tri – četiri generala na najvišim pozicijama koji nisu bili dorasli tom izazovu, koji nisu znali šta da urade, plašili su se bilo kakve samostalne inicijative van odluka Predsedništva Jugoslavije, iako je postojeći Ustav iz 1974. godine imao najmanje dve klauzule koje su davale JNA pravo na vojnu intervenciju u smislu zaštite teritorijalnog integriteta države. Konačno, mi svi koji smo bili vojnici JNA smo polagali zakletvu, koja glasi da se zaklinjemo životom da ćemo braniti teritorijalni integritet Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tu je bila i klauzula o branjenju unutrašnjeg političkog poretka, ali JNA ništa nije uradila, Predsedništvo SFRJ je bilo blokirano, nesposobno i puno izdajnika. I onda je došlo do rata. Kad pogledam, ne mogu generalno da kažem, bilo je tu i kvalitetnih ljudi u toj armiji, bilo je kvalitetnih oficira, ali na ključnim mestima smo imali jako velikih falinki i promašaja. Čak i kad pogledate, taj regrutni kontigent JNA ’91. – ’92. godine, on je izvukao sve operacije koje su bile dobre. Što se tiče JNA, to su izvukli vojnici, aktivni vojnici – 18 godina, 19 godina i mladi oficiri JNA.

U kontekstu prošlog pitanja, da li mislite da su Srbi bili najveći gubitnici u Jugoslavije?

Da, mislim da jesu. Jugoslovenska ideja je starija od bilo koje jugoslovenske države. Ona je izvorno potekla od Hrvata i Slovenaca, Srbi su se tome priključili na Krfu. Ja ne smatram da svi problemi srpske nacije proističu iz Jugoslavije, mislim da svi problemi proističu iz raspada prve i druge Jugoslavije. Dok je bila prva, Kraljevina Jugoslavija, Srbin je bio carinik i na Sežani i na Đevđeliji, Srbin je bio šef policije i u Mariboru i u Skoplju. Svi su bili u jednoj državi, ne samo Srbi, nego i svi Hrvati. Jugoslovenska ideja je bila plemenita. Nažalost, ona se izvitoperila, ona je doživela jednu vrstu manipulacije, ona je izgubila onu svoju prvobitnu misao i na kraju je postala mrska svima. Ne samo Hrvatima, Slovencima, nego i Srbima. I ja shvatam srpske intelektualce koji su razočarani, s jedne strane i misle da Srbija više nikada ne treba da ulazi u bilo kakvu državnu zajednicu sa bilo kojom od bivših republika, bilo kojom od susjednih zemalja, osim možda Republikom Srpskom. Mislim da dva braka nisu bila dovoljna za projekat Jugoslavija koji se pokazao neuspešnim, i tu je možda vojvoda Živojin Mišić bio u pravu kad je predlagao kralju Aleksandru amputaciju severnih delova one Jugoslavije. Međutim, za Jugoslaviju ne možete kriviti ni Tita, jer Jugoslaviju je stvorio kralj Aleksandar. Interesantno, srpski intelektualci za sve probleme u Srbiji su osudili maršala Tita, a niko ne kaže – čekaj, pa kralj Aleksandar je stvorio Jugoslaviju, Kraljevska kuća Karađorđević je dala banovinu Hrvatske u granicama u kojoj su tamo. I kad je Tuđman stvarao svoju Hrvatsku, rekao je: što bih ja od Miloševića tražio manje, nego što mi je Kraljevska kuća Karađorđević davala – Hrvatima – ’39. – ’40. godine? To je to. Mislim da je, nažalost, ta jugoslovenska ideja za dugo godina uništena i poništena. Nažalost, zato što mislim da je bila plemenita, gde smo svi bili zajedno i to je bila jedna moćna država koja je imala BDP negdje oko 144 milijarde dolara, a danas sve države bivše Jugoslavije zajedno nemaju toliki društveni bruto proizvod, a sve su, pojedinačno, dužne više nego nekadašnja Jugoslavija zajedno.

Da se vratimo u današnje vreme. Šta mislite o reformama odbrane započetim nakon 2000. godine, a naročito o reformama ministra Šutanovca i kakve su posledice tih reformi na sadašnje stanje u Vojski Srbije?

Šutanovac i njegova ekipa imaju i dobrih i loših strana. Dobre strane su bile to što je podigao plate za vojna lica. Drugo, podržao je neke bolje projekte koji se ostvaruju, prije svega mislim na projekte aviona Lasta, projekat borbenog vozila Lazar 1, to su projekti koji su započeti za njegovog vremena. Ono što je loše kod Šutanovca bilo je linearno penzionisanje kadrova. Išlo se u prevremenu penziju, pa ste imali da padobranski instruktor u činu potpukovnika koji ima preko 2.500 skokova odleti u penziju, jer nema upisanu Komandno-štabnu školu. Šta će njemu Komandno-štabna škola, ako je čovek instruktor u padobranstvu sa 2.500 skokova? On je zato obučen, njega ne treba terati na neke visoke vojne škole. Užasno puno kadrova kvalitetnih je penzionisano, zato što se vojska linearno smanjivala, pa smo mi od vojske koja je imala 75 000 vojnika, a za vreme NATO agresije 1999. godine i 130 000 vojnika, možda čak i više, sveli vojsku jedno vreme na skoro 29.000 vojnika. Znači vojska se značajno brojčano smanjila, pa sad od granice sa BiH do Valjeva, nemate nijednu vojnu kasarnu, nijednu vojnu jedinicu. Jedna brigada pokriva celu teritoriju Vojvodine. To je stvarno super-malo. Onda drugo, Ponoš i Šutanovac su vojsku prestrojili prema britanskom modelu. Prva, Druga, Treća i Četvrta pešadijska brigada, nastali su, oklopne brigade, ukinute su, a napravljene mešovite brigade sa tenkovskim bataljonima. Tenkovski bataljon je organizovan poput britanskog pri čemu se zaboravilo i ignorisalo da britanski tenkovski bataljon, odnosno britanske kopnene jedinice imaju sopstvenu avijaciju, podršku sopstvenih aviona – lakih aviona i borbenih helikoptera. To naša kopnena vojska nema. Mi možda imamo jednu, ili dve,eskadrile helikoptera „Gazela“ sa protivoklopnim raketama, a nekada je bivša JNA imala na nivou svake armijske oblasti eskadrilu, kopnena vojska je imala nekoliko eskadrilasvojih helikoptera. One su bile pod ingerencijom RViPVO, ali su sve bile potčinjene komandama armije. I sad imamo mešovite pešadijske brigade koje su, u smislu posedovanja samohodne artiljerije, vrlo tanke, imate samo ove Gvozdike kao i višecevne raketne bacači tipa Oganj. Imamo vojsku koja je po ugovoru, profesionalne vojnike, tako da imamo situaciju da u kasarnama travu češće kose potporučnici i poručnici, a kancelarije usisavaju majori.Ušli smo u taj eksperiment sa profesionalnom vojskom, kao grlom u jagode, ne vodeći računa o pozitivnim i negativnim efektima svega toga. Tačno je da za komplikovanu borbenu tehniku trebaju profesionalci, a to je čak i bivša JNA imala. Recimo, u mornarici i u raketnim jedinicama, ljudi su bili čisti profesionalci, bilo oficiri ili podoficiri.

U kontekstu toga da li smatrate da je ukidanje redovnog služenja vojnog roka bila ispravna odluka?

Mislim da nije, doduše, nismo ni ukinuli, mi smo samo suspendovali služenje vojnog roka. Ko hoće da ide – može, ali to je tri meseca, a tri meseca je suviše malo. Postoje armije koje nisu ukinule vojni rok, to su Grci, Turci, Austrijanci, Šveđani, Nisu ukinuli redovni vojni rok. To ne samo da je jedna psihološka veza između naroda i vojske i brana da se vojska ne pretvori u pretorijansku gardu vladajućeg režima, nego je to iznad svega preduslov za dobru ratnu armiju. Ja ne znam od čega bi Srbija danas, da dođe slučajno stani-pani, formirala ratnu armiju. Nemate rezerviste, odnosno ja ne znam kakvi su to rezervisti, a samo pojavom pitanja iz vojnih odseka da se evidentiraju zbog vežbi, njihovog novog ratnog rasporeda, digla se nedavno frka: je li to poziv na rat i mobilizaciju? To nikada pre nije bilo, u onoj bivšoj Jugoslaviji normalno je da ideš u rezervu i na vežbe. U svakoj drugoj evropskoj državi postoji rezervni sastav, koje ide na vežbe. Samo u Srbiji kad te pozove na vežbe čak i ako te ne zovu, već te pozovu da te upišu u neki novi evidencijski raspored – ovde se digne frka, da li se to sprema novi rat? U takvoj psihološkoj situaciji, to je vrlo teško, mi nemamo razvijenu rezervnu ratnu armiju. Koliko, niko neće da kaže koliko, recimo po projekciji, bi Srbija trebalo da ima u slučaju odbrambenog rata ratnu armiju? Mi imamo sada 35 000 ljudi u sistemu odbrane. Od toga je možda 12 000 vojnika. Ostalo su oficiri i podoficiri i službe – Obaveštajna, Kontraobaveštajna, VMA, čistačice, kuriri, konobari itd. Mi imamo vojnika pod oružjem za samo jednu diviziju. Jednu diviziju na celoj teritoriji Srbije! Kada govorimo o položaju Srbije u svetskoj politici, on je diktiran ekonomskom snagom države, ali i vojnom snagom. Nema uspešne spoljne politike bez jake armije koja stoji iza toga.

Nameće se pitanje: koliko uopšte Vojska Srbija može da izdrži bez modernizacije i šta mislite da bi trebali da budu prioriteti te modernizacije?

Vojska Srbije već 25 godina živi od resursa bivše JNA. Mi koristimo oružje bivše Jugoslovenske Narodne Armije. Ništa novo osim ovih 10 – 12 školskih aviona Lasta što su kod nas proizvedeni i ove haubice Nora B-52 koje i izvozimo. Puške M-21 su u malom broju prisutne u našim jedinicama, tako da prioriteti naoružavanja ove vojske su pre svega, jedna eskadrila višenamenskih borbenih aviona, moderniji radarski sistem i nabavka jednog novog PVO raketnog sistema. To je nešto što govori o suverenitetu države, barem na papiru. To bi bili najvažniji prioriteti Vojske u smislu njene modernizacije.Da, možda i modernija inžinjerija, mnogo opreme je zastarelo i istrošeno, a što se i pokazalo kad smo imali katastrofalne poplave.

Šta mislite o ovoj ekspanziji žena u Vojsku Srbije, naročito ako ovo pitanje posmatramo kroz iskustvo ozbiljnijih, ekonomski snažnih država, kao što su SAD, ili Izrael koji su pametnije upotrebili ženu u odbrambenom sistemu?

Nisam ja tu nikakav muški šovinista, ali tu postoje neki praktični problemi. Ljudi su se poveli za modom, da 9% oružanog sastava, aktivnog, treba da budu žene i one stvarno treba da imaju svoje mesto u medicinskim službama, eventualno u i nekim radarskim sistemima. Međutim, vi školujete i obučavate ženu koje treba da budu punilac topa i sad, dolazi vam žensko koje ima ukupno 60 kila, a treba da potegne zatvarač, recimo na onoj vučenoj NORI koji je težak 80 kila. i kako će ona koja nema ni 60 kila da zatvori taj zatvarač, kojom snagom? Imao sam priliku nedavno da vidim ženu profesionalnog vojnika koja čuva jedno skladište municije. Ona jadna nije imala ni 50 kila. Pod onim šlemom sa puščetinom na ramenu, tanka, mršava, na kiši, mislim da je pas zalajao pored nje, ona bi pobegla. Šta će ona siroče u mraku kad nešto šušne, zalaje, ili pukne, ona će se prepasti, pa i muškarac će se prepasti, a ne žensko koje ima 21 – 22 godine dok cvokoće na kiši u uniformi.To je potpuno nenormalno i neprirodno.

Da li mislite da Vojska Srbije dovoljno njeguje tradiciju, naročito tradiciju Srpske Vojske iz Prvog svetskog rata. Nije mi jasno kako se desilo da vojska sa tako slavnom ratnom istorijom označava svoje formacije brojevima kao u Sovjetskom Savezu i ima gardijsku uniformu još iz JNA?

Meni je gardijska uniforma dobra jer nije prekićena. Inače, što je država manja, ekonomija jadnija, to su gardijske jedinice iskićenije. Pogledajte samo ovu počasnu jedinicu Kosovskih bezbednosnih snaga, te zlatne ešarpe, trake oko šapki, amblemi itd. Kosovska vojska! Naša gardijska uniforma nije loša, s obzirom na uklopljenost pantalona, bluze, i čizama sa šapkom. Sa druge strane, slabi su izgledi da uopšte negujemo tradiciju označavanja jedinica Vojske, kao što su bili Timočka, Moravska, Drinska divizija, ili,recimo, Gvozdeni puk. To bi svakako trebalo vratiti, a zašto su te jedinice nazvane brojevima: Prva, Druga, Treća itd.? Pa to je zato što je tako izdiktirano iz Vašingtona. Isto je tako kod Hrvata i oni imaju Prvu, Drugu, Treću, Četvrtu brigadu. Isto je u Bosni i Hercegovini: Prva, Druga, Treća brigada ili puk. Takođe to imate i u Makedoniji. Da nikome ne padne na pamet da stvara neku veliku vojnu silu – ima svi da budete po brojevima i mali, Veliki brat gleda sve! Vojska Srbije danas, slabo, minimalno, neguje tradiciju Srpske Vojske, a trebalo bi, to je slavna tradicija.

Zašto Vojska Srbije ne uzme za svoju svečanu uniformu model po uzoru na uniformu iz Kraljevine Srbije, to je originalna i prepoznatljiva uniforma, poput francuske uniforme. Mislite li da je uopšte značajno obnavljanje tradicije te vrste?

Da, sigurno. Šta se meni ne sviđa na sadašnjoj maskirnoj uniformi Vojske Srbije, to su ove kape. Te kape su loše napravljene, nisu čak ni kao kod američkih marinaca, kod njih se zna kakva je kapa, kako izgleda i kako se nosi. Ovo kod nas lični na kapu skretničara železničke stanice u Podlugovima. Kada ih oficiri stave, to je užasno, bolje da nose one šapke, biće lepše.

Da li je Vojsci Srbije potreban narednik i kakvo je uopšte stanje podoficirskog kora?

Ja se slažem sa tezom da podoficirski kor ključan za sastav dobre armije. Podoficir je onaj koji sprovodi obuku i on je presudan za stasanje pravog vojnika. JNA nije imalo dobro rešenje za podoficire, u njoj su podoficiri bili loši pitomci koji nisu posle srednje vojne škole upisali Vojnu akademiju ili je nisu uspeli završiti, slično rešenje je i u Vojsci Srbije. Inače, ja za vreme vojnog roka u JNA jedva da sam par puta video nadređenog podoficira i to je bilo na rekreaciji kada je došao da igramo fudbal. Podoficiri moraju da budu osnovni izvođači obuke. Treba pogledati film Mela Gibsona „Bili smo vojnici“ i videti šta radi glavni narednik, kako izveštava komandanta jedinice o svim tim dnevnim događajima, koja je njegova uloga u borbi, on je u stvari komandantu desna ruka. Nismo mi još dostigli taj nivo, ko zna možda nemamo taj mentalni sklop kao što imaju zapadnjaci.

Kao neko ko dugo prati ratove kako procjenjujete stanje ratničkog etosa i duha u Vojsci Srbije?

Zvanično, mi smo protiv rata. To je nastavak onih Titovih generala koji su govorili: „ Mi smo protiv rata, mi najbolje znamo šta je rat“. Mi smo protiv rata, a zašto ste se gospodo onda školovati? Načelnik Generalštaba izraelske vojske je sjajno, pre par godina rekao: „Izraelska vojska ima samo dva zadatka,ili ratuje, ili se sprema za rat, nema treće“. Stanje duha Vojske Srbije je jedna od, verovatno, najvećih vojni tajni, ako kod nas još i postoje vojne tajne. To je ono što zanima obaveštajne službe, ali više ih i ne zanima, jer može stanje duha da bude ne znam kakvo – stanje duha političara je ono što interesuje Zapad. Ako pažljivo posmatraju izjave naših političara, onda im je sve jasno. Da bi neka vojska išla u rat, nacija mora da bude spremna za to. Jer, u rat ne ulazi samo vojska, u rat ulazi cela država, celo društvo.. Jednostavno, mi nemamo naciju spremu za borbu, nemamo idejno, nemamo motivaciono, apsolutno ni na kakav način spremnost za bilo kakav rat. A nismo ni u materijalnom položaju.

Kako ocjenjujete vojnu vježbu ruskih padobranaca sa Specijalnom brigadom Vojske Srbije?

To je bila dobra vežba, više bih rekao vežbica. Rusi su pokazali da mogu da projektuju vojnu moć po nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje države, izbacili su šest-sedam borbenih oklopnih vozila desantnih jedinica, malo su provozali onim četvorotočkašima, malo leteli sa malim bespilotnim letelicama i to je to. Za našu vojsku je to bilo neograničeno praktično iskustvo da vide kako se to radi izvan naše vojske. Mislim da je ta vežba imala više politički karakter i političku poruku, nego neku veliku vojnu upotrebnu vrednost.Rusi nisu mogli kod nas apsolutno ništa novo da nauče, a naši su mogli samo da gledaju ovu rusku tehniku i da joj se dive, sa tugom u očima i bolom u srcu, da posmatraju ono što oni imaju, a mi nemamo. Da vide kako to deluje kad naiđe šest velikih Iljušina i izbace ta oklopna vozila.

Da li Vam se čini da se priroda rata transformiše? Kriza u Ukrajini pokazuje sukob dobrovoljačkih i privatnih armija. Ovo je kao neka najava postmodernih ratova u kome vojnik narodne vojske gubi na značaju?

Pa, mi živimo u fenomenu privatizacije rata. Život regularnog vojnika postaje suviše skupa politička kategorija. Kada pogine regularni vojnik u očima javnosti to dosta loše zvuči,nadležni onda pišu pisma porodicama, pa to izađe u medije…Ovako, kad upotrebite neku privatnu, profesionalnu vojnu organizaciju koja ima ugovor, nema šta da brinete to je njemu posao, on je potpisao da će da gine, a to je privatizacija rata. Ona postoji neko vreme, mislim da je prvi put stupila na scenu jače u Iraku, a sada je imamo u Ukrajinu. Najnovija vest, koju mi javljaju kolege iz Rusije, je da Rusija osniva Legiju stranaca. Time ćete, recimo kao Francuz moći, ako hoćete, da ratujete za pare u sastavu ruskih oružanih snaga. Imaju li Legiju stranaca Španci i Francuzi- imaju, Amerikanci primaju sve moguće imigrante koji dođu da ratuju u američkoj armiji, tako dobijaju američko državljanstvo.

Za kraj jedno polu-intimno pitanje, šta mislite da Vam je bio najinteresantniji događaj na terenu, od kada izvještavate sa svjetskih ratišta?

Bilo je tu više i komičnih i ozbiljnih stvari. Najinteresantnije je bilo kad sam došao prvi put u Avganistan, ’82. godine. U Kabulu,u centru grada bilo je jedno brdašce i tu je bio hotel. Portir, koji je bio obučen kao neki admiral, nosi glavni bedž – bedž Crvene zvezde. Odakle njemu u Kabulu, u Avganistanu, bedž fudbalskog kluba Crvena zvezda?! Ja sam navijao za Crvenu zvezdu i kad sam video to rekoh: odakle ti, kaže: neki trgovački putnik mi to ostavio. Takođe, interesantna je ta moja prva poseta, tad sam prvi put upoznao Avganistan, a onda sam ’86. godine otišao i drugi put. Dugo sam čekao vizu i onda su mi je odjednom odobrili. Letim za Kabul preko Moskve i čekam vojni avion u Taškentu . Kad odjednom vidim gomilu ljudi koji izgledaju kao novinari. Oslušnem malo, čujem – španski, francuski, italijanski jezik i stvarno, ti novinari idu u Kabul. Šta je sad to, otkud u Kabul? Slećemo, otvaraju se zadnja vrata aviona, ona rampa, pred tom rampom je čovek iz ministarstva spoljnih poslova Avganistana i kaže da predsednik iz Jugoslavije ide s njim prvi. Kakav predsednik, ja sam jedini iz Jugoslavije? Kaže: vi prvi, postrojena je počasna četa, kaže smotra. Ja prođem tu smotru kao neki državnik. Smotra, a ništa ne znam o čemu se govori. Svi ostali novinari ušli u autobuse i pravac u hotel, ja idem mercedesom u„Kabul Interkontinental“. Izlazim i odjednom shvatam o čemu se radi. Gomila zastava, na centralnom mestu je jugoslovenska zastava, pored su zastave Indije i Egipta. Veliki natpis na francuskom, ruskom i na engleskom jeziku: „Dobrodošli prijatelji iz nesvrstanih i slobodnih zemalja na konferenciju novinara u znak podrške Vladi i predsedniku Nadžibulahu“. Ja sam trebao da budem predsedavajući te konferencije, jer je Jugoslavija lider Pokreta nesvrstanih. Meni su namenili centralno mesto, a ja u majici, Lacoste, avgust mesec, nisam poneo odelo, jer sam krenuo da vidim rat, nemam pojma o nekakvoj konferenciji. Jugoslavija ima diplomatske odnose sa Avganistanom na nivou otpravnika poslova, zbog protesta nakon sovjetske intervencije. Vidim da su me stavili za predsedavajućeg, pored mene predstavnik Egipata i Indije. Predsednik Nadžibulah za govornicom, otvara konferenciju, šta da radim! U prvoj pauzi – nakon što je on je održao uvodni govor, dok još nije krenuo radni deo, ja odmah u lobi hotela, nazovem ambasadu, tad je Momčilo Drašković bio otpravnik poslova jugoslovenske ambasade u Kabulu, i kažem mu: „Ja sam ovde“.Njegovo prvo pitanje je bilo: „Jesi li doneo naše novine, imaš li neke naše novine?“, jer nema čovek tamo novina. Rekoh: „Imam novine , ali imam i problem“.„Sedaj u taksi i dođi!“. Ja u taksi i pravo u jugoslovensku ambasadu. „Gospodine Drašković, šta da radim, ovi mene imenovali, ja nemam pojma, biće problem u redakciji kad se vratim“. On kaže: „Slušaj, da ti ne bi imao problema u redakciji, a da ja ne bih morao da pišem izveštaj o tome šta je bilo, ti lepo njima reci da si došao da vidiš rat, izvuci se iz tog predsedničkog položaja, sedi tamo negde sa strane, pusti neka Indija preuzme predsedavanje“. „A šta ćemo sa zastavom?“ „Neka naša zastava ostane tamo, kako jeste“. I tako je i bilo, ja posle fino objasnim domaćinu da sam u Avganistan došao zbog rata, te da me političke stvari ne zanimaju. Nisam više bio u predsedništvu, ostao sam sa strane, ali su bili vrlo korektni: nisu me isključili iz programa obilaska Kandahara, Mazar-a-Šarifa itd. O toj konferenciji dugo nisam nikome pisnuo u Jugoslaviji, jer bi izbila velika frka. Takođe, otpravnik poslova Momčilo Drašković nije napisao nijednu reč u izveštaju o toj konferenciji. Kasnije sam sve to objavio u Politici.

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

MIROSLAV LAZANSKI: Rusija neće sedeti skrštenih ruku i …

Šta ne zna Josipović – Jadovno 1941.

ČAK NI MRTVE NE POŠTUJU!? – Jadovno 1941.

Srbi i Hrvati taoci prošlosti – Jadovno 1941.