Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Интервју са Мирославом Лазанским: Србији и српском народу је убијена воља за борбом и одбраном

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/Miroslav_Lazanski.jpg

Живимо у мећави „аналитичара“, „коментатора“, „експерата“ како домаћих тако и страних. Међутим, њихова заjедничка карактеристика jе кратко траjање, зато смо и разговарали са Мирославом Лазанским за кога можемо рећи да jе аналитичар дугог и запаженог траjања. Господин Лазански jе сигурно наjпознатиjи воjно-политички аналитичар са простора еx Југославиjе. Новинарску кариjеру jе започео у Загребу радећи у листовима Вjесник, Данас и Старт. Из Загреба одлази у Београд почетком рата у Хрватскоj, где и данас ради као коментатор Политике. Као ратни дописник извештавао jе из рата у Авганистану, из ирачко-иранског сукоба, грађанског рата у Либану, Пустињске олуjе, из ратова у Чечениjи, Заиру, као и задњих ратова у Либиjи, Сириjи и Украjини.

Господине Лазански, за моjу генерациjу, Ви сте синоним за воjно – политичког аналитичара, као и за већину људи коjи су живjели у другоj Југославиjи. Шта jе таjна Вашег траjања?

Ја имам срећу у животу да радим посао коjи ми jе истовремено и хоби. Дакле jа се, као клинац, нисам толико бавио музиком и спортом, ту и тамо сам мало играо фудбал за екипу факултета, али нисам чак ни превише нешто излазио по диско-клубовима, само сам се комплетно посветио тоj врсти интересовања и тоj врсти литературе. С друге стране мислим да ипак, колико – толико, настоjим да очувам неку врсту обjективности у писању, да кажем и jеднима и другима – а под jеднима и другима мислим на Исток и Запад – кад су у праву, а кад нису у праву. То би била нека моjа таjна траjања. Посвећеност послу, с друге стране, ипак већина моjих тема из мог новинарског опуса jе jако везана за спољну политику и за ратове у свету, нисам био толико изложен нападима дневне политике на моj новинарски рад. Ја сам се ипак више бавио спољнополитичким темама, него унутрашњополитичким. Онда вам то дā неку врсту могућности да дуже траjете, него што би евентуално траjали да се бавите унутрашњополитичким темама.

Како гледате данас, са временске дистанце, на Југословенску народну армиjу? Да ли jе то била стварно озбиљна оружана сила, обзиром на њен изненадан и брз краj?

Нисам присталица тезе оних новинара коjи су цело време причали, а то се некако одомаћило, па су често пута ти коjи критикуjу ЈНА, причали да смо били четврта воjна сила у Европи. Бивша ЈНА то никад ниjе била. Била jе само jедном и то код Трста 1945. кад смо у у завршним операциjама за ослобођење Југославиjе имали 800.000 људи под оружjем. Значи, у Европи, прва воjна сила био jе Совjетски Савез, друга су били Американци, трећа су били Енглези, а четврта jе била Југословенска народна армиjа, односно тада Југословенска армиjа, коjа jе била jача од Де Голове армиjе. Послиjе тога више никада нисмо били четврта сила, jер коначно, први су били Совjети, други су били Французи у Европи, трећи Американци, четврти Немци. Испред нас су били и Шпанци, Пољаци, jедно време испред нас били су чак и Чеси и Италиjани. Ми смо били међу првих 10 можда у то време, али смо били воjна сила. Кад гледам из данашње перспективе, око ЈНА, проблем jе била негативна селекциjа кадрова. У ЈНА су многи официри ишли не зато што су волели таj воjни позив, ипак jе то била нека врста мушког изазова, адреналин, него су то била већином сиромашна деца из радничко-сељачких породица, коjа нису могла да студираjу цивилне факултете, па онда, даj идем, у воjну академиjу. Из тога не можете да добиjете лидера, официра лидерских способности, а с друге стране таj систем комунистичко или социjалистички, како год га узели, ниjе школовао официре лидере, људе коjи индивидуално размишљаjу, људе коjи имаjу своjе jа, него jе то све било подложно копиjи совjетског система. Наравно, свака воjска мора да има субординациjу, али ниjе било те личне инициjативе старешине. Значи, ако не постоjи више наређење, са вишег воjног места, они jедноставно нису знали шта да ураде, шта да предузму. С друге стране, та негативна селекциjа jе довела до тога да смо ми имали кадровску политику у бившоj ЈНА, коjа jе диктирана и националним саставом, па сте имали и неке официре коjи су напредовали само зато што су били припадници одређених нациjа, иначе никад не би напредовали том брзином и добили те чинове и те позициjе да нису били припадници тих нациjа коjе су, рецимо, дефицитарне у том саставу Југословенске народне армиjе. Кад гледамо ту структуру армиjе, она jе можда док jе Тито био жив, без обзира шта ко мислио о Титу, била спремна да изврши све задатке када jе у питању спољна агресиjа. Мислим да би се добро тукла, имала jе мотив, имала неког морала, било jе неке унутрашње чврстине, било jе солидно наоружана. Не заборавимо да jе до 1982. године Југославиjа имала jачу авиjациjу него што jе имала Италиjа. Ми смо имали на Јадрану jачу ратну флоту него Италиjани у Јадрану. Додуше, Италиjани су већину те ратне флоте држали у Таранту, односно више на Средоземљу него што су држали у самом Јадрану.Имали смо модерне подморнице класе Хероj и Сава, коjе су биле квалитетниjе од њихових. ЈНА jе била конципирана за одбрану земље од спољне агресиjе, ниjе била спремна нити jе разрађивала сценарио неке унутрашње побуне и њеног сламања, било каквог сепаратизма у тадашњоj заjедничкоj држави. Кад jе дошло до тренутка почетка рата у Југославиjи, ми смо на несрећу имали три – четири генерала на наjвишим позициjама коjи нису били дорасли том изазову, коjи нису знали шта да ураде, плашили су се било какве самосталне инициjативе ван одлука Председништва Југославиjе, иако jе постоjећи Устав из 1974. године имао наjмање две клаузуле коjе су давале ЈНА право на воjну интервенциjу у смислу заштите териториjалног интегритета државе. Коначно, ми сви коjи смо били воjници ЈНА смо полагали заклетву, коjа гласи да се заклињемо животом да ћемо бранити териториjални интегритет Социjалистичке Федеративне Републике Југославиjе. Ту jе била и клаузула о брањењу унутрашњег политичког поретка, али ЈНА ништа ниjе урадила, Председништво СФРЈ jе било блокирано, неспособно и пуно издаjника. И онда jе дошло до рата. Кад погледам, не могу генерално да кажем, било jе ту и квалитетних људи у тоj армиjи, било jе квалитетних официра, али на кључним местима смо имали jако великих фалинки и промашаjа. Чак и кад погледате, таj регрутни контигент ЈНА ’91. – ’92. године, он jе извукао све операциjе коjе су биле добре. Што се тиче ЈНА, то су извукли воjници, активни воjници – 18 година, 19 година и млади официри ЈНА.

У контексту прошлог питања, да ли мислите да су Срби били наjвећи губитници у Југославиjе?

Да, мислим да jесу. Југословенска идеjа jе стариjа од било коjе jугословенске државе. Она jе изворно потекла од Хрвата и Словенаца, Срби су се томе прикључили на Крфу. Ја не сматрам да сви проблеми српске нациjе проистичу из Југославиjе, мислим да сви проблеми проистичу из распада прве и друге Југославиjе. Док jе била прва, Краљевина Југославиjа, Србин jе био цариник и на Сежани и на Ђевђелиjи, Србин jе био шеф полициjе и у Марибору и у Скопљу. Сви су били у jедноj држави, не само Срби, него и сви Хрвати. Југословенска идеjа jе била племенита. Нажалост, она се извитоперила, она jе доживела jедну врсту манипулациjе, она jе изгубила ону своjу првобитну мисао и на краjу jе постала мрска свима. Не само Хрватима, Словенцима, него и Србима. И jа схватам српске интелектуалце коjи су разочарани, с jедне стране и мисле да Србиjа више никада не треба да улази у било какву државну заjедницу са било коjом од бивших република, било коjом од сусjедних земаља, осим можда Републиком Српском. Мислим да два брака нису била довољна за проjекат Југославиjа коjи се показао неуспешним, и ту jе можда воjвода Живоjин Мишић био у праву кад jе предлагао краљу Александру ампутациjу северних делова оне Југославиjе. Међутим, за Југославиjу не можете кривити ни Тита, jер Југославиjу jе створио краљ Александар. Интересантно, српски интелектуалци за све проблеме у Србиjи су осудили маршала Тита, а нико не каже – чекаj, па краљ Александар jе створио Југославиjу, Краљевска кућа Карађорђевић jе дала бановину Хрватске у границама у коjоj су тамо. И кад jе Туђман стварао своjу Хрватску, рекао jе: што бих jа од Милошевића тражио мање, него што ми jе Краљевска кућа Карађорђевић давала – Хрватима – ’39. – ’40. године? То jе то. Мислим да jе, нажалост, та jугословенска идеjа за дуго година уништена и поништена. Нажалост, зато што мислим да jе била племенита, где смо сви били заjедно и то jе била jедна моћна држава коjа jе имала БДП негдjе око 144 милиjарде долара, а данас све државе бивше Југославиjе заjедно немаjу толики друштвени бруто производ, а све су, поjединачно, дужне више него некадашња Југославиjа заjедно.

Да се вратимо у данашње време. Шта мислите о реформама одбране започетим након 2000. године, а нарочито о реформама министра Шутановца и какве су последице тих реформи на садашње стање у Воjски Србиjе?

Шутановац и његова екипа имаjу и добрих и лоших страна. Добре стране су биле то што jе подигао плате за воjна лица. Друго, подржао jе неке боље проjекте коjи се остваруjу, приjе свега мислим на проjекте авиона Ласта, проjекат борбеног возила Лазар 1, то су проjекти коjи су започети за његовог времена. Оно што jе лоше код Шутановца било jе линеарно пензионисање кадрова. Ишло се у превремену пензиjу, па сте имали да падобрански инструктор у чину потпуковника коjи има преко 2.500 скокова одлети у пензиjу, jер нема уписану Командно-штабну школу. Шта ће њему Командно-штабна школа, ако jе човек инструктор у падобранству са 2.500 скокова? Он jе зато обучен, њега не треба терати на неке високе воjне школе. Ужасно пуно кадрова квалитетних jе пензионисано, зато што се воjска линеарно смањивала, па смо ми од воjске коjа jе имала 75 000 воjника, а за време НАТО агресиjе 1999. године и 130 000 воjника, можда чак и више, свели воjску jедно време на скоро 29.000 воjника. Значи воjска се значаjно броjчано смањила, па сад од границе са БиХ до Ваљева, немате ниjедну воjну касарну, ниjедну воjну jединицу. Једна бригада покрива целу териториjу Воjводине. То jе стварно супер-мало. Онда друго, Понош и Шутановац су воjску престроjили према британском моделу. Прва, Друга, Трећа и Четврта пешадиjска бригада, настали су, оклопне бригаде, укинуте су, а направљене мешовите бригаде са тенковским батаљонима. Тенковски батаљон jе организован попут британског при чему се заборавило и игнорисало да британски тенковски батаљон, односно британске копнене jединице имаjу сопствену авиjациjу, подршку сопствених авиона – лаких авиона и борбених хеликоптера. То наша копнена воjска нема. Ми можда имамо jедну, или две,ескадриле хеликоптера „Газела“ са противоклопним ракетама, а некада jе бивша ЈНА имала на нивоу сваке армиjске области ескадрилу, копнена воjска jе имала неколико ескадриласвоjих хеликоптера. Оне су биле под ингеренциjом РВиПВО, али су све биле потчињене командама армиjе. И сад имамо мешовите пешадиjске бригаде коjе су, у смислу поседовања самоходне артиљериjе, врло танке, имате само ове Гвоздике као и вишецевне ракетне бацачи типа Огањ. Имамо воjску коjа jе по уговору, професионалне воjнике, тако да имамо ситуациjу да у касарнама траву чешће косе потпоручници и поручници, а канцелариjе усисаваjу маjори.Ушли смо у таj експеримент са професионалном воjском, као грлом у jагоде, не водећи рачуна о позитивним и негативним ефектима свега тога. Тачно jе да за компликовану борбену технику требаjу професионалци, а то jе чак и бивша ЈНА имала. Рецимо, у морнарици и у ракетним jединицама, људи су били чисти професионалци, било официри или подофицири.

У контексту тога да ли сматрате да jе укидање редовног служења воjног рока била исправна одлука?

Мислим да ниjе, додуше, нисмо ни укинули, ми смо само суспендовали служење воjног рока. Ко хоће да иде – може, али то jе три месеца, а три месеца jе сувише мало. Постоjе армиjе коjе нису укинуле воjни рок, то су Грци, Турци, Аустриjанци, Швеђани, Нису укинули редовни воjни рок. То не само да jе jедна психолошка веза између народа и воjске и брана да се воjска не претвори у преториjанску гарду владаjућег режима, него jе то изнад свега предуслов за добру ратну армиjу. Ја не знам од чега би Србиjа данас, да дође случаjно стани-пани, формирала ратну армиjу. Немате резервисте, односно jа не знам какви су то резервисти, а само поjавом питања из воjних одсека да се евидентираjу због вежби, њиховог новог ратног распореда, дигла се недавно фрка: jе ли то позив на рат и мобилизациjу? То никада пре ниjе било, у оноj бившоj Југославиjи нормално jе да идеш у резерву и на вежбе. У свакоj другоj европскоj држави постоjи резервни састав, коjе иде на вежбе. Само у Србиjи кад те позове на вежбе чак и ако те не зову, већ те позову да те упишу у неки нови евиденциjски распоред – овде се дигне фрка, да ли се то спрема нови рат? У таквоj психолошкоj ситуациjи, то jе врло тешко, ми немамо развиjену резервну ратну армиjу. Колико, нико неће да каже колико, рецимо по проjекциjи, би Србиjа требало да има у случаjу одбрамбеног рата ратну армиjу? Ми имамо сада 35 000 људи у систему одбране. Од тога jе можда 12 000 воjника. Остало су официри и подофицири и службе – Обавештаjна, Контраобавештаjна, ВМА, чистачице, курири, конобари итд. Ми имамо воjника под оружjем за само jедну дивизиjу. Једну дивизиjу на целоj териториjи Србиjе! Када говоримо о положаjу Србиjе у светскоj политици, он jе диктиран економском снагом државе, али и воjном снагом. Нема успешне спољне политике без jаке армиjе коjа стоjи иза тога.

Намеће се питање: колико уопште Воjска Србиjа може да издржи без модернизациjе и шта мислите да би требали да буду приоритети те модернизациjе?

Воjска Србиjе већ 25 година живи од ресурса бивше ЈНА. Ми користимо оружjе бивше Југословенске Народне Армиjе. Ништа ново осим ових 10 – 12 школских авиона Ласта што су код нас произведени и ове хаубице Нора Б-52 коjе и извозимо. Пушке М-21 су у малом броjу присутне у нашим jединицама, тако да приоритети наоружавања ове воjске су пре свега, jедна ескадрила вишенаменских борбених авиона, модерниjи радарски систем и набавка jедног новог ПВО ракетног система. То jе нешто што говори о суверенитету државе, барем на папиру. То би били наjважниjи приоритети Воjске у смислу њене модернизациjе.Да, можда и модерниjа инжињериjа, много опреме jе застарело и истрошено, а што се и показало кад смо имали катастрофалне поплаве.

Шта мислите о овоj експанзиjи жена у Воjску Србиjе, нарочито ако ово питање посматрамо кроз искуство озбиљниjих, економски снажних држава, као што су САД, или Израел коjи су паметниjе употребили жену у одбрамбеном систему?

Нисам jа ту никакав мушки шовиниста, али ту постоjе неки практични проблеми. Људи су се повели за модом, да 9% оружаног састава, активног, треба да буду жене и оне стварно треба да имаjу своjе место у медицинским службама, евентуално у и неким радарским системима. Међутим, ви школуjете и обучавате жену коjе треба да буду пунилац топа и сад, долази вам женско коjе има укупно 60 кила, а треба да потегне затварач, рецимо на оноj вученоj НОРИ коjи jе тежак 80 кила. и како ће она коjа нема ни 60 кила да затвори таj затварач, коjом снагом? Имао сам прилику недавно да видим жену професионалног воjника коjа чува jедно складиште мунициjе. Она jадна ниjе имала ни 50 кила. Под оним шлемом са пушчетином на рамену, танка, мршава, на киши, мислим да jе пас залаjао поред ње, она би побегла. Шта ће она сироче у мраку кад нешто шушне, залаjе, или пукне, она ће се препасти, па и мушкарац ће се препасти, а не женско коjе има 21 – 22 године док цвокоће на киши у униформи.То jе потпуно ненормално и неприродно.

Да ли мислите да Воjска Србиjе довољно његуjе традициjу, нарочито традициjу Српске Воjске из Првог светског рата. Ниjе ми jасно како се десило да воjска са тако славном ратном историjом означава своjе формациjе броjевима као у Совjетском Савезу и има гардиjску униформу jош из ЈНА?

Мени jе гардиjска униформа добра jер ниjе прекићена. Иначе, што jе држава мања, економиjа jадниjа, то су гардиjске jединице искићениjе. Погледаjте само ову почасну jединицу Косовских безбедносних снага, те златне ешарпе, траке око шапки, амблеми итд. Косовска воjска! Наша гардиjска униформа ниjе лоша, с обзиром на уклопљеност панталона, блузе, и чизама са шапком. Са друге стране, слаби су изгледи да уопште негуjемо традициjу означавања jединица Воjске, као што су били Тимочка, Моравска, Дринска дивизиjа, или,рецимо, Гвоздени пук. То би свакако требало вратити, а зашто су те jединице назване броjевима: Прва, Друга, Трећа итд.? Па то jе зато што jе тако издиктирано из Вашингтона. Исто jе тако код Хрвата и они имаjу Прву, Другу, Трећу, Четврту бригаду. Исто jе у Босни и Херцеговини: Прва, Друга, Трећа бригада или пук. Такође то имате и у Македониjи. Да никоме не падне на памет да ствара неку велику воjну силу – има сви да будете по броjевима и мали, Велики брат гледа све! Воjска Србиjе данас, слабо, минимално, негуjе традициjу Српске Воjске, а требало би, то jе славна традициjа.

Зашто Воjска Србиjе не узме за своjу свечану униформу модел по узору на униформу из Краљевине Србиjе, то jе оригинална и препознатљива униформа, попут француске униформе. Мислите ли да jе уопште значаjно обнављање традициjе те врсте?

Да, сигурно. Шта се мени не свиђа на садашњоj маскирноj униформи Воjске Србиjе, то су ове капе. Те капе су лоше направљене, нису чак ни као код америчких маринаца, код њих се зна каква jе капа, како изгледа и како се носи. Ово код нас лични на капу скретничара железничке станице у Подлуговима. Када их официри ставе, то jе ужасно, боље да носе оне шапке, биће лепше.

Да ли jе Воjсци Србиjе потребан наредник и какво jе уопште стање подофицирског кора?

Ја се слажем са тезом да подофицирски кор кључан за састав добре армиjе. Подофицир jе онаj коjи спроводи обуку и он jе пресудан за стасање правог воjника. ЈНА ниjе имало добро решење за подофицире, у њоj су подофицири били лоши питомци коjи нису после средње воjне школе уписали Воjну академиjу или jе нису успели завршити, слично решење jе и у Воjсци Србиjе. Иначе, jа за време воjног рока у ЈНА jедва да сам пар пута видео надређеног подофицира и то jе било на рекреациjи када jе дошао да играмо фудбал. Подофицири мораjу да буду основни извођачи обуке. Треба погледати филм Мела Гибсона „Били смо воjници“ и видети шта ради главни наредник, како извештава команданта jединице о свим тим дневним догађаjима, коjа jе његова улога у борби, он jе у ствари команданту десна рука. Нисмо ми jош достигли таj ниво, ко зна можда немамо таj ментални склоп као што имаjу западњаци.

Као неко ко дуго прати ратове како процjењуjете стање ратничког етоса и духа у Воjсци Србиjе?

Званично, ми смо против рата. То jе наставак оних Титових генерала коjи су говорили: „ Ми смо против рата, ми наjбоље знамо шта jе рат“. Ми смо против рата, а зашто сте се господо онда школовати? Начелник Генералштаба израелске воjске jе сjаjно, пре пар година рекао: „Израелска воjска има само два задатка,или ратуjе, или се спрема за рат, нема треће“. Стање духа Воjске Србиjе jе jедна од, вероватно, наjвећих воjни таjни, ако код нас jош и постоjе воjне таjне. То jе оно што занима обавештаjне службе, али више их и не занима, jер може стање духа да буде не знам какво – стање духа политичара jе оно што интересуjе Запад. Ако пажљиво посматраjу изjаве наших политичара, онда им jе све jасно. Да би нека воjска ишла у рат, нациjа мора да буде спремна за то. Јер, у рат не улази само воjска, у рат улази цела држава, цело друштво.. Једноставно, ми немамо нациjу спрему за борбу, немамо идеjно, немамо мотивационо, апсолутно ни на какав начин спремност за било какав рат. А нисмо ни у материjалном положаjу.

Како оцjењуjете воjну вjежбу руских падобранаца са Специjалном бригадом Воjске Србиjе?

То jе била добра вежба, више бих рекао вежбица. Руси су показали да могу да проjектуjу воjну моћ по неколико хиљада километара далеко од своjе државе, избацили су шест-седам борбених оклопних возила десантних jединица, мало су провозали оним четвороточкашима, мало летели са малим беспилотним летелицама и то jе то. За нашу воjску jе то било неограничено практично искуство да виде како се то ради изван наше воjске. Мислим да jе та вежба имала више политички карактер и политичку поруку, него неку велику воjну употребну вредност.Руси нису могли код нас апсолутно ништа ново да науче, а наши су могли само да гледаjу ову руску технику и да jоj се диве, са тугом у очима и болом у срцу, да посматраjу оно што они имаjу, а ми немамо. Да виде како то делуjе кад наиђе шест великих Иљушина и избаце та оклопна возила.

Да ли Вам се чини да се природа рата трансформише? Криза у Украjини показуjе сукоб добровољачких и приватних армиjа. Ово jе као нека наjава постмодерних ратова у коме воjник народне воjске губи на значаjу?

Па, ми живимо у феномену приватизациjе рата. Живот регуларног воjника постаjе сувише скупа политичка категориjа. Када погине регуларни воjник у очима jавности то доста лоше звучи,надлежни онда пишу писма породицама, па то изађе у медиjе…Овако, кад употребите неку приватну, професионалну воjну организациjу коjа има уговор, нема шта да бринете то jе њему посао, он jе потписао да ће да гине, а то jе приватизациjа рата. Она постоjи неко време, мислим да jе први пут ступила на сцену jаче у Ираку, а сада jе имамо у Украjину. Наjновиjа вест, коjу ми jављаjу колеге из Русиjе, jе да Русиjа оснива Легиjу странаца. Тиме ћете, рецимо као Француз моћи, ако хоћете, да ратуjете за паре у саставу руских оружаних снага. Имаjу ли Легиjу странаца Шпанци и Французи- имаjу, Американци примаjу све могуће имигранте коjи дођу да ратуjу у америчкоj армиjи, тако добиjаjу америчко држављанство.

За краj jедно полу-интимно питање, шта мислите да Вам jе био наjинтересантниjи догађаj на терену, од када извjештавате са свjетских ратишта?

Било jе ту више и комичних и озбиљних ствари. Наjинтересантниjе jе било кад сам дошао први пут у Авганистан, ’82. године. У Кабулу,у центру града било jе jедно брдашце и ту jе био хотел. Портир, коjи jе био обучен као неки адмирал, носи главни беџ – беџ Црвене звезде. Одакле њему у Кабулу, у Авганистану, беџ фудбалског клуба Црвена звезда?! Ја сам навиjао за Црвену звезду и кад сам видео то рекох: одакле ти, каже: неки трговачки путник ми то оставио. Такође, интересантна jе та моjа прва посета, тад сам први пут упознао Авганистан, а онда сам ’86. године отишао и други пут. Дуго сам чекао визу и онда су ми jе одjедном одобрили. Летим за Кабул преко Москве и чекам воjни авион у Ташкенту . Кад одjедном видим гомилу људи коjи изгледаjу као новинари. Ослушнем мало, чуjем – шпански, француски, италиjански jезик и стварно, ти новинари иду у Кабул. Шта jе сад то, откуд у Кабул? Слећемо, отвараjу се задња врата авиона, она рампа, пред том рампом jе човек из министарства спољних послова Авганистана и каже да председник из Југославиjе иде с њим први. Какав председник, jа сам jедини из Југославиjе? Каже: ви први, построjена jе почасна чета, каже смотра. Ја прођем ту смотру као неки државник. Смотра, а ништа не знам о чему се говори. Сви остали новинари ушли у аутобусе и правац у хотел, jа идем мерцедесом у„Кабул Интерконтинентал“. Излазим и одjедном схватам о чему се ради. Гомила застава, на централном месту jе jугословенска застава, поред су заставе Индиjе и Египта. Велики натпис на француском, руском и на енглеском jезику: „Добродошли приjатељи из несврстаних и слободних земаља на конференциjу новинара у знак подршке Влади и председнику Наџибулаху“. Ја сам требао да будем председаваjући те конференциjе, jер jе Југославиjа лидер Покрета несврстаних. Мени су наменили централно место, а jа у маjици, Лацосте, август месец, нисам понео одело, jер сам кренуо да видим рат, немам поjма о некаквоj конференциjи. Југославиjа има дипломатске односе са Авганистаном на нивоу отправника послова, због протеста након совjетске интервенциjе. Видим да су ме ставили за председаваjућег, поред мене представник Египата и Индиjе. Председник Наџибулах за говорницом, отвара конференциjу, шта да радим! У првоj паузи – након што jе он jе одржао уводни говор, док jош ниjе кренуо радни део, jа одмах у лоби хотела, назовем амбасаду, тад jе Момчило Драшковић био отправник послова jугословенске амбасаде у Кабулу, и кажем му: „Ја сам овде“.Његово прво питање jе било: „Јеси ли донео наше новине, имаш ли неке наше новине?“, jер нема човек тамо новина. Рекох: „Имам новине , али имам и проблем“.„Седаj у такси и дођи!“. Ја у такси и право у jугословенску амбасаду. „Господине Драшковић, шта да радим, ови мене именовали, jа немам поjма, биће проблем у редакциjи кад се вратим“. Он каже: „Слушаj, да ти не би имао проблема у редакциjи, а да jа не бих морао да пишем извештаj о томе шта jе било, ти лепо њима реци да си дошао да видиш рат, извуци се из тог председничког положаjа, седи тамо негде са стране, пусти нека Индиjа преузме председавање“. „А шта ћемо са заставом?“ „Нека наша застава остане тамо, како jесте“. И тако jе и било, jа после фино обjасним домаћину да сам у Авганистан дошао због рата, те да ме политичке ствари не занимаjу. Нисам више био у председништву, остао сам са стране, али су били врло коректни: нису ме искључили из програма обиласка Кандахара, Мазар-а-Шарифа итд. О тоj конференциjи дуго нисам никоме писнуо у Југославиjи, jер би избила велика фрка. Такође, отправник послова Момчило Драшковић ниjе написао ниjедну реч у извештаjу о тоj конференциjи. Касниjе сам све то обjавио у Политици.

Извор: Intermagazin.rs

 

Везане виjести:

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Русиjа неће седети скрштених руку и …

Шта не зна Јосиповић – Jadovno 1941.

ЧАК НИ МРТВЕ НЕ ПОШТУЈУ!? – Jadovno 1941.

Срби и Хрвати таоци прошлости – Jadovno 1941.

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: